Зашто Руси и даље воле Америку

У нашој јавној свести настала је невероватна дисторзија. С једне стране, чујемо директне и непосредне претње из Вашингтона. „Русија мора да одговори“, „Русија мора бити обуздана“ – то је све. И било би у реду да се ствар ограничи на једну реторику.

Али буквално 800 километара од Москве сваког дана слећу амерички војни транспортни авиони, пуни модерног наоружања, које иде право у руке Украјинцима превареним пропагандом. Ове несрећне марионете, изгледа, озбиљно намеравају да се боре са нама. И нема сумње да ће их пунити оружјем и новцем док сви не заврше у рату са Русијом .

Из неког разлога, амерички војници се искрцавају у Европу . Штавише, што је типично, њима неће командовати НАТО , већ директно Пентагон .

Генерално, ако је неко имао илузије о америчким партнерима, онда су се те илузије у последња два месеца распршиле као дим. Да, Американци заиста желе да се боре против нас. Прво, рукама натераних Украјинаца, Пољака, Балта. Онда – како Бог да. Можда ће се сами укључити.

Све је то већ било изговорено на највишем нивоу. Председник Владимир Путин је пре неки дан описао могући сценарио за провокацију која би се неминовно прелила у рат између Русије и НАТО-а.

Да поновимо за оне најдосадније. Американци хоће да нас убијају. Русе у Донбасу . Русе на Криму. Русе у Русији. Русе – где год не могу дати достојан отпор

И то нису празне претње. Што се тиче геноцида, Сједињене Државе су шампиони у томе. Цела историја њихове земље је доследно и немилосрдно чишћење прво аутохтоног народа Америке , затим мањина, а затим становништва оних земаља света које су биле преслабе да се одупру америчкој инвазији.

Некада смо се забављали мемовима попут „а ти црнце линчују“. Али ти само гуглај колико је људи америчка држава уништила за два и по века свог постојања.

Више од сто милиона Индијанаца, десетине милиона црнаца (о да, сада би их требало звати Афроамериканцима, али то не мења суштину ствари – њих и данас убијају). Четири милиона Вијетнамаца, око милион Корејаца, више од милион Ирачана, стотине хиљада Авганистанаца. И да, није их брига где се заправо налазе људи које су осудили. Вашингтон убија на својој територији са истом страшћу као у иностранству.

Хајде да сумирамо све. А испоставило се да је амерички режим послао толико људи на онај свет да би му позавидео чак и режим Адолфа Хитлера. А сада је ова крвљу натопљена политика уперена против нас.

Било би природно очекивати да ће руски народ некако схватити опасност и окупити се пред претњом. Јер постоји претња. Извините, али говор тела америчког државног секретара Блинкена током његове конференције за штампу пре недељу дана био је јачи од руковања чланова Државног комитета за ванредне ситуације . Блинкен је стварно лупао. Али у исто време, дрхтећи и облизујући усне, он је практично објавио рат Русији.

И подсетићу вас ако сте заборавили да Вашингтон располаже са више од 1.500 интерконтиненталних нуклеарних пројектила. У протеклих двадесетак година стасала је и политички коректним пупљењем умножила се читава генерација политичара, који не знају шта је светски рат, а све те приче сагледавају кроз призму Холивуда – амерички суперхероји сигурно стижу у коначно, казнити зликовце и спасити цивиле. Па да, наравно, за нас су све ово егзотичне, забавне приче из света ментално болесних, али за њих, за Блинкена, Бајдена и Хариса, постапокалипса је реалност.

Генерално, међународна ситуација, благо речено, није баш једноставна. Хегемон улази у фазу насилног лудила и диже оружје против остатка света. Али изненађујуће је да америчке патриоте у Русији изгледа не виде ништа од овога. Још увек имамо много симпатизера САД. А овде не желим ни да помињем самозвану московску „интелигенцију“, која непрестано потписује нека бескрајна писма дедином селу. Навикли смо на њих, већ су само део пејзажа: породица се снима у позадини Пушкина …

Али, на крају крајева, као и раније, милиони наших људи – добрих и мислећих – настављају да верују да је у стварности све то, такорећи, неозбиљно. Овде Вашингтон отворено обећава да ће уништити Русе. Међутим, Руси у исто време мисле да то заправо и нису. Да им то треба због таквих и таквих виших разматрања, а у стварности је све сасвим другачије.

Момци, не желим да рушим ваше шаблоне, али у ствари – сви су озбиљни. И не, они немају никаквих виших обзира. А ако не буду имали храбрости да скувају нуклеарни рат пуних размера, онда ће организовати такво економско замрачење да ће цео цивилизован свет остати запањен. И неће поштедети ни своје становништво, ни нас, ни Европљане – напротив, радо ће Европљанима максимално намештати проблеме. И, иначе, то раде већ данас – на велико и уз трептај.

Агресивна тешка експанзија данас је једини излаз за САД. Јер ми, Русија, данас имамо перспективу за развој. У историји смо у узлазном тренду. Перспективе има и Кина . Европа би такође могла имати своје могућности ако би се ослободила диктата својих америчких покровитеља. Али Сједињене Државе данас лебде на ивици понора. И гурнуће тамо свакога кога могу, само да се сами још мало одрже.

И многи наши људи не разумеју – или боље речено, одбијају да то схвате. Окрените се од очигледног.

У мемоарима Иље Еренбурга постоје невероватне странице о томе како је у јесен 1941. отишао на напредне положаје наших трупа код Москве. Командант јединице је био побожни комуниста-интернационалиста, веровао је у братство радничке класе широм света. Одбијао је да верује да ће немачки радници пуцати на њега и надао се да ће ствар решити споразумно.

Еренбург је већ двадесет година живео у Европи. Он је савршено разумео шта је фашизам. Заиста га се плашио. Искрено је покушао да објасни команданту да ће сада он и његови војници бити убијени. Али не, био је сигуран да га пролетерски интереси спајају са немачким друговима.

Тек пошто су видели шта Немци раде на окупираним територијама, видели довољно лешева цивила, војници Црвене армије су схватили са каквим чудовиштима имају посла. Изгледа да смо управо у тој ситуацији.

Можда је за све то крив „комплекс Китеж-град“. Не живимо у најједноставнијој или најбогатијој земљи на свету. Имамо оштру климу и велике удаљености. Све је то објективно тешко. Није изненађујуће што смо током векова преживљавања у екстремним условима развили мит о неком, назовимо га привремено, „Китеж-граду“. Где сунце вечно сија, где нема ни плача ни уздаха, где реке теку млеком и медом.

Блокирајући наше границе гвозденом завесом (подсетимо да иницијатива за њено стварање није припадала СССР- у , већ Винстону Черчилу ), западни партнери су обезбедили да се овај митски Китеж-град пројектује на њихове земље. Пре свега, САД и Британија – најмоћнији пропагандисти нашег времена.

И почело је: грађани СССР-а и Русије, који су га наследили, масовно су веровали да је „тамо“ увек боље него „овде“. Ово је потпуно ирационално уверење, тако да ниједан разуман приступ овде не функционише.

Немогуће је човеку доказати да су Москва и Санкт Петербург данас апсолутни лидери међу светским мегаградовима, а по комбинацији здравства, образовања, власништва над некретнинама, односа цене и квалитета живота, Русија крије било какав земља на свету као бик овци. И утолико је бескорисније говорити им да земље Запада данас, авај и ох, клизе у масовни фашизам. Да су САД дале Европи избор: или да гладује или да се бори са Русијом. Да су све наше вољене земље, где је тако лепо ићи на одмор, сада поређане против нас као “свиње” – као у време Александра Невског .

Наша изнутра љубазна особа не жели да схвати да је западни град Китеж буквално изграђен на милионима лешева. А данас су се њени градитељи упрли у нас. Ово је директна и непосредна претња. Да бисте се успешно борили против тога, мора се разумети.
Узгред, не бих био толико поласкан нашим кинеским колегама. И поред свих њихових комунистичких слогана, тамо имају потпуно исти проблем. Средња класа – а само у мегаградовима попут Пекинга , Шангаја и Хонг Конга десетине милиона људи себе сматрају њоме – верује у „светлећи град на брду“ на исти начин.

Глобално урбано филистарство, упркос свему, маштање о америчкој „зеленој карти“, не зауставља ни модерну агенду. Бивши совјетски народ је деценијама весело и са трептајем уништавао заједничку домовину, јер су из уста западних партнера изливале свакакве маме. Слободно тржиште, сто сорти кобасица у самопослугама, „чипкане гаћице и ЕУ“ – е, тога се сви сећамо.

Али данас нам се, заправо, више ништа не обећава. Напротив, обећавају тако да можете полудети. Савремена агенда је када сви увек носе маске, не једу месо, не пију вино, не иду на одмор, клањају се црнцима и трансродним особама и избегавају секс са припадницима супротног пола како не би мучили МеТоо. Све. Ништа више. Минимални концентрациони логор.

И врло се јасно види како ни домаћа либерална странка не жели да прихвати те нове стандарде. Зато што је спојлер! – у редовима ове странке влада такав расизам и сексизам да мама не брине. И све то им не треба. Ипак, настављају да се претварају да су нешто и потписују бескрајна писма.

А јавност, дрогирана њима, свира исту мелодију, одбијајући да верује да вољени Американци озбиљно размишљају о опцији свог тоталног уништења. Штавише, они ће да униште „не по пасошу, већ у лице“. Односно, не на идеолошкој, већ на територијалној основи. Завршио је на територији Русије – па, значи руски. Дакле, по цени.

Вероватно би било време да сви напустимо ово деструктивно обожавање Сједињених Држава и њихових вазала. Заиста, овај старомодни карго култ не одговара стварности данашњих – да се разумемо – предратних времена.

Викторија Никифорова/РИА НОВОСТИ

Превод: Васељенска

Бонус видео