Балкан и Ескобар: ДПС, УРА и фактор НАТО!

Лето 1976. године било је једно од најзначајнијих у италијанској политици. У претходних тридесет година само је једно било извесно – да комунисти неће бити на власти. Ипак, тог лета, лидер комуниста Енрико Берлингуер крунисао је реформе своје партије и на изборима освојио три милиона гласова више него на претходним, остваривши до тада најбољи изборни резултат Комунистичке партије Италије.

Наредних дана, на конференцији европских комунистичких партија, заједно са Јосипом Брозом изборио је писани совјетски амин на право комунистичких партија да аутономно воде своју политику. И, коначно, желећи да се покаже конструктивним у односу са Западним „партнерима”, Берлингуер је чак рекао да би пре могао изградити социјализам под НАТО штитом него под Варшавским пактом.

Лето 2020. године било је једно од најзначајнијих у црногорској политици. У претходних тридесет година само је једно било извесно – ДПС ће бити на власти. Ипак, тог лета, митрополит Амфилохије је на биралиштима крунисао народни устанак. Уз све проблеме црногорског изборног система – уцена, партијског запошљавања, нерегулисаног бирачког списка, три листе које су рекле да ће сменити ДПС освојиле су већину.

И Црква, и политички представници српског народа, одустали су од свог ранијег противљења НАТО пакту, спремни да црногорско чланство у том савезу прихвате. У преговорима о стварању нове владе подилазило се лидеру једине експлицитно про-НАТО листе. Том политичару дато је и највише, у нади да ће се тиме пацификовати Западни партнери. Дритан Абазовић постао је једини политичар у експертској влади, са пуном контролом над безбедносним сектором.

Лета 1976. године на самиту у Порторику, догодио се један сусрет од пресудног значаја за италијанску политичку историју. Без присуства италијанских лидера, који су били гости самита, лидери САД, Француске, Западне Немачке и Велике Британије разматрали су ситуацију у Италији након недавног изборног успеха Комунистичке партије Италије. Остављајући италијанског премијера Алда Мора у другој соби, Џералд Форд, Валери Жискар д’Естен, Хелмут Шмит и Џејмс Калахан донели су одлуку да италијанским комунистима не треба веровати. Тиме су шансе КПИ да уђе у власт биле запечаћене.

Пошто је Џулијан Асанж заточен у затвору Белмарш, не можемо са сигурношћу знати да ли је било црногорског Порторика. Можда ће неке моје колеге, у наредним деценијама, имати среће да дођу до документа који ће показати постојање таквог састанка. Ипак, јасно је да се Црном Гором, за разлику од Италије, не баве председници, премијери и државни секретари. На том документу неће бити уписана имена: Бајден, Џонсон, Макрон… На том парчету папира стајаће једно име: Габријел Ескобар.

Ако црногорску политичку сцену поделимо на странке које су се залагале за чланство у НАТО-у и оне које су биле против, видећемо да су се једино странке са листе „За будућност Црне Горе” противиле чланству у том савезу. А ако доминантни про-НАТО блок поделимо на два, имамо странке које су се здушно залагале за улазак у Северноатлантску алијансу и странке које су резервисаније и стидљивије подржавале такву одлуку. Стидљиве и резервисане биле су Бечићеве Демократе.

Ових дана у Црној Гори ствара се једна нова парламентарна већина – бивши режим и УРА, која ће водити нову владу. Из тог новог савеза искључене су Демократе и сви са листе „За будућност Црне Горе”. Искључени су, дакле, сви који нису горљиво подржавали план да Црна Гора постане чланица Северноатлантске алијансе.

Једини мали изузетак у тако постављеној схеми је СНП, „комби странка” значајне прошлости и неизвесне садашњости. Један од њених некадашњих лидера, Зоран Жижић, поднео је оставку на место савезног премијера када је Хашком трибуналу изручен Слободан Милошевић. Његов наследник, Владимир Јоковић, у освит стварања нове про-НАТО владе истиче да је доста било „бесциљног србовања”. Циљано србовање биће, очито, смоквин лист старог/новог поретка.

Британски теоретичар Марк Фишер стекао је светску славу својом књигом о „капиталистичком реализму”, чији је поднаслов постављао питање: „Да ли има алтернативе?” Расплет политичке кризе у Црној Гори као да је жива парафраза Фишера. Сведочимо успостављању „НАТО реализма“, који поставља питање да ли том поретку заиста има алтернативе?

Претходних годину дана, са свим недоследностима, неспособностима и промашајима, били су покушај да се из НАТО реализма стидљиво искорачи. Од августа 2020. године, у складу са пресудном улогом Цркве у демократизацији Црне Горе, живео се период који најбоље обележава цитат Карла Маркса: „Религија је уздах угњетеног створења, срце света без срца, и душа бездушних услова.”

Габријел Ескобар успешно обавља свој први задатак на Балкану, једну тачку у агенди затезања идеолошких редова. За све који не желе испуњење те агенде, лекције су јасне. Можете бити предусретљиви као премијер Кривокапић. Можете, на твитеру, уместо лепог имена Милојко ставити Mickey. Можете отићи на Прајд у Подгорицу. Можете хронично сиромашном црногорском друштву подићи плате, и покушати да га издигнете из беде. Можете рећи да сте двеста посто Црногорац.

Ни све то није довољно за добијање Западног разумевања и подршке, ако сте, макар и минимално, повезани са Црквом. Ако је на вама и траг сумње да свим бићем не делите Северноатлантске агенде, ако ваш политички мозак није калибриран по „НАТО стандардима”, појављују се Ескобар и Лајчак. Недостајао је само и Франтишек Липка, па да Црна Гора докаже истинитост још једне Марксове сентенце, оне о понављању историје – први пут као трагедија, други пут као (НАТО) фарса.

Шта, онда, заправо могу да раде анти-ДПС снаге? Оптимистичнији одговор био би да чувају народну енергију, јачају међусобну сарадњу и јединство, наместо неплодних сукоба и сумњичења. Било би потребно да се, пре свега, боре да на следећим изборима остваре резултат који би им дозволио да без УРА-е саставе нову владу, и коначно и одлучно демонтирају систем ДПС-а и Ђукановића.

Песимистичнији одговор био би да, у НАТО реализму, нема места за противљење ДПС-у, и нема места за традиционалну Црну Гору. Ако би питали Његоша да ли има наде за традиционалну и православну Црну Гору, плашим се да би одговор био сличан ономе што је рекао једном Србину из Војводине, у Фиренци: „Немамо је ниђе, одговори Владика, изгорјела је на Косову.”

Богдан Живковић/Искра

Бонус видео