Корона у светлу закона

Према члану 206, став 6, Закона о заштити здравља, током епидемије обавезне су обдукције преминулих. Законодавац је прописао казну од пола милиона до милион динара за здравствену установу, ”односно друго правно лице” – у овом случају, Кризни штаб – ”ако не затражи обдукцију у складу са чланом 206 овог Закона”. Суд би могао да казни Кризни штаб сумом од 6.500.000.000 до 13.000.000.000 динара. Зашту су током епидемија кључне обдукције, а не ”наредне две недеље”?

Један у низу парадокса који прате ковид пандемију састоји се у одсуству расправа и дијалога. Криза је дубока и уместо да се у њеном решавању ангажују сви потенцијали, на делу видимо цензуру и контролу информација. Тако и четворо лекара, један фармацеут и један правник, чије изјаве су помогле у писању овог чланка, траже анонимност. Тако је у скоро целом свету: скрајнута су мишљења оних који се не уклапају у причу Светске здравствене организације. Ту причу, у појединим земљама, спроводе кризни штабови.

Међутим, Кризни штаб у Србији, а вероватно и у другде, основан је као незаконити орган. Закон о заштити становништва од заразних болести није предвиђао Кризни штаб, већ Републичку стручну комисију за заштиту становништва од заразних болести (члан 11 Закона). Комисију је, на предлог Завода за јавно здравље и референтних установа, требало да образује министар здравства. Члан 7 Закона одредио је Завод за јавно здравље као главног носиоца борбе против епидемија.

Закон, дакле, није поштован, већ је закључком Владе Републике Србије од 13. марта 2020. године основан Кризни штаб. Ово је учињено с позивом на Закон о влади, према коме она може да оснива помоћна тела. Али, она то може само за послове из њене надлежности, прописане Уставом и Законом о Влади. А у надлежност Владе не спадају контрола и сузбијање епидемије, већ је то посао Завода за јавно здравље.

Самим тим, правно је ништавно и проглашење епидемије. Јер, према Члану 6, став 2, Закона о заштити становништва од заразних болести, ”министар, на предлог Републичке стручне комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље… наредбом проглашава епидемију”. Када је министар здравља, 19. марта 2020, донео Наредбу о проглашењу епидемије заразне болести Ковид-19, изостављена је, правно-технички неопходна напомена, да се Наредба доноси ”на предлог Републичке стручне комисије”, јер Комисија није основана.

Пошто Ковид-19 – као ни ма који вирус из породице корона – није био прописан као заразна болест, Влада је 10. марта 2020, односно девет дана пре поменуте Наредбе министра, донела Одлуку о проглашењу Ковида-19 заразном болешћу. Члан 2 ове Одлуке наводи да ће се примењивати мере ”прописане Законом о заштити становништва од заразних болести”. Међутим, те мере су већ биле прекршене, јер није основана Комисија, за коју би послове обављао Завод за јавно здравље, већ је посао поверен незаконитом Кризном штабу.

Осам месеци касније, када је неко уочио да је прекршен закон – закон је промењен, Наиме, допуном Закона о заштити становништва од заразних болести, од 13. новембра 2020, Кризни штаб је, барем на неки начин, озакоњен.

Да ли је било правног основа да се прогласи епидемија Ковид-19? Према Закону о заштити становништва од заразних болести, Члан 2, став 1, тачке 7 и 8, марта 2020. године није било услова за проглашење епидемије. Јер, поменуте тачке дифинишу епидемију заразне болести као оболевање ”неуобичајено по броју случајева”, односно ”појаву тешких клиничких облика заразне болести, при чему постоји опасност од настанка тежих економских и друштвених последица”.

У време доношења наведених закона, број инфицираних вирусом био је минималан и није било преминулих, док су опасност од настанка тежих економских и друштвених последица стварали сами донети закони. Наиме, они су омогућили доношење оштрих мера, попут закључавања становништва, увођења полицијског часа и извођења војске на улице. Грешке Кризног штаба из марта 2020. виде се и по томе што је доносио блаже мере касније, када је било преко 10.000 инфицираних дневно, него тада, када их је било неколико десетина дневно.

Зашто је, дакле, Србија, марта 2020, кренула погрешним путем?

Још почетком тог месеца, Влада, као и њој блиски лекари, сматрали су Ковид-19 ”смешним вирусом”. Прецизније, у присуству државног врха, тако га је назвао др Бранислав Несторовић, што су сви одобравали. Пред крај године, др Ана Глигић, наш у свету најпризнатији вирусолог, изјавила је да је проблем са Несторовићевом изјавом био само у томе што је он, као дечји лекар, навикао на комуникацију са децом. Ковид-19, као један од за сада 30.000 познатих вируса из породице корона (вируси који од животиња прелазе на људе), др Ана Глигић сматрала је безазленим, а епидемиолошке мере непотребним.

Пре марта 2020, то је, практично, био став медицине у целом свету. Корона вируси сматрани су једним од узрочника прехлада, тј. слабијим од грипа. Оболелима је саветовано да не долазе код лекара ако им се повишена температура врати у нормалу током три дана.

Када се крајем 2019. на Јутјубу појавио снимак из Вухана, на коме се види да оболели од Ковида-19 падају по улицама, нико то није узео за озбиљно. Један руски новинар, специјалиста за Кину, писао је да том игром ”млади лавови” Комунистичке партије Кине покушавају да нашкоде старим партијским кадровима у Пекингу.

Међутим, фебруара 2020, почели су да стижу узнемирујући снимци и из Милана. Овај град је имао десетак авионских летова дневно из Вухана, највише у Европи. Истовремено, у области Милана живи највише стогодишњака у Европи. Ови стогодишњаци, који су у просеку имали по три хроничне смртоносне болести, почели су масовно да оболевају од короне, а у болницама није било места за све. Касније се испоставило да није био проблем у вирусу, већ у болничким капацитетима, који су годинама смањивани, а нове планиране болнице нису изграђене, због корупције (уследила су и хапшења одговорних).

У Србији се знало за ово, као и за пример једног крузера, са око 1.000 путника старије доби, који је захватио Ковид-19. Тај крузер је, због затвореног простора, представљао идеалну лабораторију, која је показала да новоотркивени вирус из породице корона нема високи степен смртности (око 0,8 посто, што је и данас, према званичним подацима, случај у Србији). Такође, да може бити опасан само за старе и болесне, слично грипу, што је указивало да такве мере заштите треба и примењивати (забране посете болницама, продужење школског распуста за недељу дана, и сл).

Међутим, током 2021. године, др Ана Глигић је променила мишљење, док је Влада Србије то учинила већ половим марта 2020. По кратком поступку, донет је низ оштрих, незаконитих мера.

То је учињено под притиском тзв. међународне заједнице, преко Светске здравствене организације. Управо чиновник те организације задужен за Србију, др Предраг Кон, постављен је на чело Кризног штаба. Ово објашњење за поступке Владе Србије половином марта 2020. године, логично је већ и стога што је већина светских влада поступила на исти, или сличан, начин. Штавише, и две године касније, неке владе и даље спроводе драстичне мере (Аустралија, Аустрија, Немачка, Италија, као и америчке државе у којима влада Демократска странка).

Први смртни случај од Ковида 19 у Србији, 20. марта 2020. године, представљао је ударну вест у свим медијима. Преминули је имао тежак облик шећерне болести, због чега му је ампутирана нога до кука, а био је и гојазан. Информације са лица места говориле су и о склоности алкохолу, уз непридржавање терапије.

Медији су опширно извештавали и о другом смртном длучају: старица од 92 године, шлогирана већ шест месеци, са још неколико смртоносних болести, укључујући и инфаркт.

Међутим, Кризном штабу се није допало овакво извештавање медија. Зато је наредио да се забрани објављивање података о тзв. придруженим болестима, већ да се као узрок смрти наводи само Ковид-19. Овим су прекршена још најмање два закона: Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закон о јавном информисању и медијима.

Сагласно ”новој реалности”, медији су почели да трагају за млађим и здравим особама преминулим од Ковида-19. За три оваква случаја утврђено је да су преминули, заправо, од болничке бактерије, а за четврти да је узрок смрти пад имунитета услед промене пола (сво четворо је, дакле, у статистици преминулих од короне).

Онда су заступници политике Светске здравствене организације потегли најјачи аргумент – обдукције, као једини поуздани начин утврђуивања смрти у оваквим околностима. Тако су, маја 2020, у Институт за судску медицину у Београду послали 17 лешева, тврдећи да је реч о млађим особама којима је корона у кратком року разорила плућа. Међутим, после извршених обдукција, директор Института за судску медицину, др Слободан Савић, саопштио је да ни једна од 17 особа није преминула од короне, да те особе нису биле младе и да нису преминуле брзо. Запаљења од короне била су видљива, али, могла су бити излечена, да није било других, смртоносних обољења, која су и била узрок смрти. Др Савић је рекао и ово:

”Ја 37 година радим судску медицину. Свако теже запаљење плућа, било вирусно или, нарочито, бактеријско, може довести до тога да кроз микроскоп посматрате микроскопску плочицу и не знате о чему се ради, ако не знате из ког органа је узето. Овде се јасно види да је у питању плочица која је узета из плућа”.

Одмах потом, Кризни штаб је забранио обдукције, с образложењем да је то препорука Светске здравствене организације, како се патолози не би излагали опасности да добију корону.

Овом наредбом Кризног штаба прекршен је Члан 206, став 6, Закона о заштити здравља, према коме су обдукције обавезне ”када то налажу епидемиолошки или санитарни разлози”. Законодавац је, при овоме, подразумевао како су патолози обучени да се заштите. Такође, прописао је казну од пола милиона до милион динара за здравствену установу, ”односно друго правно лице” – у овом случају, Кризни штаб – ”ако не затражи обдукцију у складу са чланом 206 овог Закона”.

Најпре одсуство обдукција, а потом и њихова забрана, имали су најдалекосежније последице, у односу на сва остала кршења закона. Јер, смисао обдукција, у епидемији, јесте да се утврди стварно стање ствари и да се према томе доносе мере. Резлутат до сада једине обдукције у Србији, од маја 2020, показао је да Ковид-19 није смртоносан, већ да се, као и до тада, највише умире од канцерогених и срчаних обољења. Зато је, до пролећа 2020, здравствени систем Србије највише био окренут управо овим двема групама болести.

Међутим, супротно законима утврђеној процедури, обдукционим налазима и голим оком видљивој ситуацији на терену, тада је све окренуто наглавачке. Као приоритет, уместо канцерогених и срчаних обољења, проглашен је Ковид-19. Клиничко-болнички центар у Крагујевцу, на пример, претворио је 70 посто својих капацитета у Ковид амбуланте. Превентивни прегледи и операције масовно су отказивани. У целој земљи почели су да се примењују протоколи које је прописала Светска здравствена организација.

Ови протоколи више пута су мењани, али, у основи, састоје се у следећем.

Прво, осниване су ковид амбуланте, у које су упућивани лекари са других одељења.

Друго, особе са повишеном температуром морале су одмах да иду код лекара. Нису, као раније, саветована три дана паузе.

Треће, нису могле да иду код изабраног, или ма ког другог лекара, већ искључиво у ковид амбуланте.

Четврто, сви су морали бити тестирани на вирус.

Пето, 70 посто људи које би раније вратили кућама, са лековима, лекари су сада морали да остављају у болницама.

Шесто, прописано је лежање свима са запаљењем плућа, док је раније било обавезно подизати их у седећи положај и помоћи да се шетају по соби. Јер, кад само леже, секрет се залепи и очврсне, а тело остаје без кисеоника. Лекар из Ковид амбуланте каже да је због тога било више можданих удара, и уопште више умирања, а ови случајеви умирања подвођени су под Ковид-19.

Нове мере су, најпре, тешко пале лакерима и медицинским сестрама. Они су морали, без физичке припреме и прилагођавања, јер је реч о великом оптерећењу, да носе скафандере, а смене су им у то доба трајале по 12 сати. При томе, били се преоптерећени невиђеном навалом пацијената.

С друге стране, редови испред Ковид амбуланти били су огромни, тако да се на преглед чекало и по осам часова, по врућини, или по мразу. Чекање у ходницима није било дозвољено, већ само испред ординација. Касније су монтирани шатори, што је изазвало нови проблем: они који су заиста имали корону, грип, или ма који вирус, брзо су га преносили.

Још од првих дана, Светска здравствена организација је препоручила употребу респиратора, као једну од кључних мера у борби против Ковида-19. У целом свету тада је настала трка за набавку респиратора. Међутим, прва невоља састојала се у томе што нико није имао довољно обученог људства за нагло повећану употребу респиртаора, десет и више пута него раније. И иначе, реч је о екстремно инвазивном методу. Уз помоћ анестезије, болесници се стављају у вештачку кому, тј. опијају се као за операцију, с тим што им се стање несвести стално продужује. Током студија медицине, овај део праксе теже пада будућим лекарима него рад са лешевима. Тако је и сада стотине лекара и медицинских сестара доживело тешке трауме, опијајући пацијенте и стављајући им цеви у плућа, по први пут у каријери, и то у ситуацији када су знали да је употреба респиратора у случају оштећених плућа, сем изузетно, контраиндикована.

Потом су у употребу уведени мобилни неинвазивни респиратори (удувавају кисеоник преко маске на носу, а пацијент је у свесном стању). Али, употреба ових респиратора предвиђена је за јединице интензивне неге, или собе у којима се налази један пацијент. Јер, док једном пацијенту удувавају кисеоник, они на другом крају раздувавају ваздух и тако шире вирус по болесничкој соби. Пошто су мобилни респиратори пребацивани од собе до собе – а све су биле пуне – остали болесници су брзо од лакших постајали тежи случајеви.

Затим је дошао пропис о обавезном мерењу сатурације крви. Пре марта 2020, у чекаоницама амбуланти за плућне болести, поред осталих, свој ред су чекали и болесници са плавом кожом – на прстима, око усана, на образима, па и по целом телу. Такве особе имале су изразито ниску сатурацију (њихова крв је губила гвожђе и постајала плава; гвожђе даје крви црвену боју). У ситуацији ”нове реалности”, пацијенти са малим падом сатурације, уобичајеним за било коју инфекцију дисајних органа, сматрани су као хитни случајеви и остављани у болнице, уз нова, учестала, мерења.

Свим овим мерама утрошена је огромна енергија. До фебруара 2022, у Србији је урађено преко осам милиона тестова, било је на стотине хиљада мерења сатурације, а хиљаде људи је стављено на респираторе.

Последице су биле неминовне. Већ од септембра 2020. дошло је до пораста умрлих од канцерогених, срчаних и других обољења, односно, свих оних обољења које су лекари одједном почели да лече мање него некада.

Према изјави једног шефа онкологије, ни један пацијент није враћен, али, проблем је настао у дијагностици и превентиви. Кључно за излечења рака је брзо реаговање, које је, због мера уведених марта 2020, изостало. Тако је на онколошка одељења почео да пристиже све већи број оболелих у поодмаклој фази болести и смртност је повећана.

Према изјави др Мирослава Живковића, највећи пораст смртности током 2020. године забележен је код срчаних болесника. Њих је преминуло 5.000 више него 2019. године. Листе за уградњу стентована битно су повећане, ”због изузетне редукције постојећих капацитета”, тако да ”многи пацијенти нису ни стигли до здравствених установа”, рекао је др Живковић.

Исти тренд траје и даље, а према изјавама лекара, трајаће и после проглашења краја епидемије.

Према званичним подацима Владе, током 2021. у Србији је преминула 135.901 особа, што је за 21.000 више него претходне године. А током те претходне, 2020, преминуло је 14.000 особа више него 2019. године.

Такође према званичним подацима, током 2021. од Ковида-19 преминуло је 9.500 особа. Остатак од 11.500 више преминулих него 2020, представља раст смртности од срчаних, кардиоваскуларних и осталих болести, занемарених због Ковида-19.

Ако се посматра цели период, од увођења епидемије, у Србији је умрло 40.000 људи више него за исти број месеци пре епидемије. Од тога, од Ковида-19, преминуло је 13.400 људи. Поређења ради, у Србији је 2017. године од сезонског грипа преминуло 17.000 људи,

Дакле, према званичним подацима, од марта 2020. године до данас, од 40.000 више преминулих, две трећине је преминуло од занемаривања смртоносних обољења, то јест, због мера против короне, а једна трећина од короне. У нормалним околностима, то би значило да одмах треба укинути све мере.

Званичне податке део лекара сматра нетачним – једни сматрају да је број преминулих од короне умањен, а други да је увећан. Међутим, сви се слажу да постоји велики раст смртности од других болести, и да ће тек доћи до изражаја.

Према изјави лекара из Ковид амбуланте, свака умрлица се шаље директору на одобрење, а директор одлучује која опција ће се уписати: ковид или не-ковид смрт. За другу опцију уписују се болесници са тешким смртоносним болестима, док се за прву, у основи, уписују умрли од запаљења плућа.

За сада нема студија о поређењу броја умрлих од запаљења плућа са периодом пре короне. Исто се односи на бурну имунолошку реакцију организма на вирус, као и на појачане тромбозе крвих судова. Посебно би било важно да се ово упореди са епидемијом грипа из 2017. године.

Током епидемије, дакле, нису испоштована правила медицине, почев од оног да се не сме изазвати већа штета него корист. Нису уважени ни право, математика, статистика, историја… Што указује на политику, као главни фактор у пандемији. Сви су изгледи да ће се овој пандемији ускоро прогласити крај, али, такође, реално је претпоставити да ће се слична ситуација поновити у будућности. Без обзира на наредбе светских сила, Србија мора проналазити начин да заштити своје грађане.

(”Слобода”, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. фебруар 2022)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ / Погледи