Тесла – ко га се и зашто плаши

Док у свету јача спознаја да је Тесла праотац све електричне, електронске и дигиталне технологије која данас обликује свет, ми, с друге стране, гледамо како фирме, хотели, бање, туристичке агенције, занатске радње, здравствене ординације, пољопривредна газдинства, масовно узимају име Николе Тесле, сигурни да с Теслом не могу да погреше.

Није реч о Илону Маску, који је од Тесле направио име, свеприсутно и важно, у целом свету. Име које обележава предузеће вредније од свих осталих америчких произвођача аутомобила заједно. Он се Тесле сигурно не плаши. Он га кује у звезде. Реч је о нама који се према Тесли опходимо као да, истих као он, имамо на стотине. Нехат, незнање, лењост. Шта је по среди? Ипак, биће да је страх. Често се, за многе ствари које нам не иду или иду траљаво, питамо шта би од тога урадили Италијани, Швајцарци, Руси, Американци, Швеђани. Па, ево, видимо шта је један Американац урадио с именом Тесла. Али, шта би тек урадио да у свом поседу има целу научну и личну оставштину Николе Тесле која, у 50 и кусур сандука, деценијама чами у београдском музеју? Али, он је нема. Имамо је ми.

Музеј у коме се све то налази можда је, пре рата, био елегантна резиденција краљевог министра, али решење да Тесла деценијама ту буде привремени станар одражава не само скученост самог решења већ и скученост у главама оних који то виде као нешто сасвим нормално. А имају и моћ и средства да то преокрену на нешто много боље. На нешто светски велико.

Сваким даном у свету јача свеопшта спознаја да је Тесла праотац све електричне, електронске и дигиталне технологије која данас обликује свет и творац научних открића која ће заувек бити уткана у саму суштину човечанства. И сваким даном расте жеља да се о том чудесном човеку више сазна, да се некако ступи у контакт с његовом блиставом ауром. Ми, с друге стране, гледамо како фирме, хотели, бање, аеродроми, туристичке агенције, занатске радње, здравствене ординације, пољопривредна газдинства, обданишта, масовно узимају име Николе Тесле, сигурни да с Теслом не могу да погреше. Да ли да очекујемо да америчка амбасада почне да емитује рекламу и окачи билборде с паролом „Ви сте свет”, а где је у главној улози управо – Никола Тесла? Њихов, а наш. Колико и како су се Американци огрешили о Николу Теслу то само они знају, али како ми грешимо с њим, ми и не знамо. Или се плашимо да знамо.

Национални пројекат

Да, може неко од градских челника да каже – па имамо усвојен пројекат, само што не крене адаптација старе електране на Дорћолу, па одвојили смо новац, биће ту стециште науке, младих људи, одужићемо се Тесли. Али, као да се осећа неки страх. Као да се прави нека грешка. Као да се тај пројекат уводи на мала врата. И, наравно, лако би било рећи да се политичари, поготово лидери, плаше Теслине величине. И лако би било рећи да се црква, колико год била велика и важна, плаши Теслине научне истине, и лако би било рећи да су у таквим страховима велике очи. Међутим, теже би било рећи да постоји воља да Тесла буде национални пројекат од највеће важности који се осмишљено развија и траје и који у свет, 365 дана годишње, емитује сазнање да се, само у једној тачки планете земље, налази место где може да се дође у непосредан контакт с енергијом епохалног генија. Ако је умесно да место где почива оставштина једног научника постане место масовних ходочашћа, онда је тај научник Тесла, а то место је Београд. За такву ексклузивност многи градови и многе земље дали би богатство.

Пре више година, док је унесрећени Народни музеј још био облепљен крпама и окован скелама, на овом истом месту писао сам да би било важно да се тај велики и важан музеј пресели у зграду која би била наменски пројектована само за њега или да се пресели у, адаптирану, огромну зграду централне Поште, а да се у зграду Народног музеја, дакле у сам центар града, усели Музеј Николе Тесле, коме би, свакако, требало придружити још два великана светске науке – Милутина Миланковића и Михајла Пупина. Тек та поставка дала би повода за светски важна ходочашћа, важна скоро као што је за нас, у малој Србији, важно да „национални стадион” постане место наших ходочашћа. У једном тренутку појавила се иницијатива да Музеј Николе Тесле буде у напуштеној железничкој станици, у новом центру Београда, који се управо ствара. Међутим, у трен ока, с највишег места та иницијатива је одбачена, а истакнута је идеја да се у тој згради постави Музеј средњевековне Србије. Добра идеја или је и ту, у ствари, превагнуо подсвесни страх од могућности да Тесла, с једне стране, и Немања, с друге стране, не остваре додир научног и духовног који би могао да зрачи далеко снажније од свега што јесте дневна политика – и световна и црквена.

Само један дан, у летњем, предпандемијском Београду, испред Музеја Николе Тесле, сваком посматрачу отворио би очи. Ту стижу колоне људи из далеког света, од Јапана до Канаде, од Норвешке до Аргентине, колоне које се у тескобној помрачини маленог музеја диве великом научнику и чуде овом граду и овој земљи. Како то да Тесла не борави у неком за њега прикладном простору и како то да његова оставштина није приказана на потпун, савремен, јасан, отворен начин? Тесла окован у сандуцима? Свакога мора да преплави зебња при помисли да велики научник ни у најискривљенијим сновима није могао да се види као заробљеник у градском подруму предратног министра.

Трагајући за оставштином Николе Тесле, неки надобудни амерички продуценти и неколико научника аматера направили су читаву ТВ серију. Били су срећни као деца када им је успео Теслин експеримент с бежичним, даљинским, управљањем бродића поринутог у језерце. Њиховом дивљењу није било краја. Дошли су, некако, и до Теслиног музеја у Београду. Они, бахати и неприпремљени, а музејски в. д. главног, као у доба НКВД-а, љут, сумњичав, загонетан, надмен. Судар светова. Одоше Американци без жељених одговора, још мање снимака. Као мали мамац, в. д. им, из своје руке, показује потписан и печатиран уговор који је Тесла, тридесет и неке, потписао с једном совјетском, у најмању руку шпијунском, фирмом у Њујорку. Слика и прилика у ком се агрегатном стању налази и како се доживљава Никола Тесла.

Откривач принципа

И сада, замислите екипу, институт, читаво министарство, ако хоћете, које се у име народа, с буџетом, рецимо четири пута мањим од онога који је намењен за „национални стадион”, здушно и предано бави заоставштином, делом, значењем, дометима, митологијом, животописом, патриотизмом Николе Тесле. И све то кроз Музеј Тесле, кроз електронске и дигиталне медије, кроз друштвене мреже и медијске испоставе, лансира у свет. И замислите све то у централном месту града Београда. И замислите сваке вечери Теслине муње како севају из зграде садашњег Народног музеја. И холограмске пројекције на Тргу републике које зраче и емитују слике и енергију великог човека који је о себи говорио и овако: „Ја се не бавим прорицањем, нисам гатара, не проричем људима судбину и нисам изумитељ. Ја откривам. Ја сам откривач принципа који постоје.”

Наравно, научни свет то, о Тесли, одавно зна. Када су питали Ајнштајна ко је најпаметнији човек на свету, као из топа је одговорио: „Питајте Николу Теслу.” Али то су анегдоте које могу и не морају да буду пресудне. Чињеница је та да су величина и значај Николе Тесле епохални. И чињеница је та да се он налази у Београду. Да ли треба да прође стотину година да неко одговоран сабере два и два? И да добије, не четири, већ бесконачно?

Станко Црнобрња/Политика

Бонус видео