Подршка Ватикана нацистичкој идеологији и организацијама као инструмент верске експанзије и прозелитизма
Забрињавајуће заоштравање војно-политичке напетости на истоку Украјине и на Западном Балкану могло би да доведе до сукоба великих размера.
Као и раније у историји, разлози за ову ескалацију леже у сложеном преплитању унутрашњих и спољашњих околности, а тачке сукоба се налазе на линијама цивилизацијских расцепа. Управо због потоње околности, религијска компонента посебно долази до изражаја у овим конфликтним зонама. Није претеривање ако се каже да су верски покрети и институције које их репрезентују и саме постале један од конфликтогених фактора који заоштравају раздор. У тој улози у Украјини и на Балкану видимо Римокатоличку цркву. У тешкој геополитичкој конфронтацији између атлантског Запада и евроазијског Истока, Ватикан је видео „прозор могућности“ за остваривање својих интереса. Међутим, ова рутина не доноси ништа ново, пошто је у прошлости Рим често покретао, подстицао и водио свакојаки «Drang nach Osten». У садашњој ситуацији нешто друго запањује – чињеница да је Света столица у свом деловању све више почела да се окреће идеологији и пракси нацизма и фашизма.
На први поглед, овај аргумент делује парадоксално, ако ни због чега другог онда зато што десничарске идеологије које укључују националсоцијализам (нацизам) и фашизам представљају филозофију мизантропије и насиља, а мисија васељенске цркве је да проповеда мир, доброту и љубав. Такође, треба узети у обзир чињеницу да је наведене идеологије и организације осудило читаво човечанство, а ова осуда је правно садржана у протоколима Нирнбершког трибунала. Управо због изузетне токсичности нацистичких погледа и метода политичке борбе, чини се да би од њих требало да се ограде и свештеници и сви пристојни људи. Међутим, чињенице оповргавају парадокс и потврђују реалност.
Шта видимо у Украјини?
Од тренутка стицања независности ове земље до данас, Ватикан не престаје са покушајима да помоћу екстремно десних и ултранационалистичких ставова обликује масовну свест Украјинаца. Деловање Украјинске гркокатоличке (унијатске) цркве (УГКЦ) јавља се инструментом идеолошког утицаја, а промоција релевантних идеолошких ставова се своди на апологију украјинских нациста и украјинског нацизма у виду радикалног милитантног национализма (бандеризма). На предлог садашњег поглавара УГKЦ (Свјатослава (Шевчука), канонизовани су саучесници немачких нациста (Никита Бутка, Јосиф Коциловски, Теодор Ромжа) који су, потом, били осуђени у СССР. Ови «свеци» Католичке цркве били су припадници страних обавештајних служби, колаборационисти, расисти, убице, русофоби. Починили су геноцид над Пољацима, Русинима, Русима, оним Украјинцима који нису делили бандера-нацистичку идеологију. Новопечени «свеци» у Гркокатоличкој цркви су вође украјинског националистичког покрета у периоду од 1930-их до 1950-их година, Андреј и Степан Бандера. По овој аналогији, гркокатолици канонизују и осликавају у својим црквама мајданске убице и мртве учеснике такозване антитерористичке операције на истоку Украјине. Духовно и организационо (кроз институцију капелана), јерарси УГKЦ подржавају екстремно националистичке партије Украјине и оружане групе радикала који дивљају Донбасом.
Сличну слику видимо у неким земљама Западног Балкана. На пример, у Хрватској не престаје глорификација усташког покрета, укључујући и канонизацију неких истакнутих личности такозване Независне Државе Хрватске (НДХ) из периода Другог светског рата. Духовног ментора хрватских нациста Алојзија Степинца папа је прогласио блаженим, а његову личност и дело Ватикан представља као пример испуњења пастирске дужности. Папа Бенедикт XVI је 2006. године изјавио: «Блажени кардинал Алојзије Степинц, веран Христу, сведочећи истину и исповедајући мучеништво (што се састојало у томе да је 1946. године, наводно, «невинно» осуђен као ратни злочинац на 16 година затвора) показује нам пример хришћанског живота и љубави…». Историчари Хрватског католичког универзитета (Universitas Studiorum Catholica Croatica), под покровитељством Ватикана, на истој су линији. Њихов задатак је да оправдају усташки режим у очима данашњих генерација и да злочинима хрватских нациста дају патос борбе за национални препород. Благослов Римокатоличке цркве у Загребу ужива неонацистичка Хрватска странка права (Hrvatska stranka prava), чије су програмске одредбе србофобија и апологетика усташтва.
Мурал Степинца
Запитајмо се јесу ли сви ови покушаји реинкарнације нацизма случајни? И друго, зашто је ово потребно Ватикану? У настојању да одговоримо на прво питање констатујемо, са жаљењем, да то није случајно. Подржавајући нацистичку идеологију и повлађујући активностима неонацистичких организација и група данас, Ватикан наставља логичан низ аката подстицања десног радикализма и налажења заједничког језика са националистичким тоталитарним снагама у двадесетом веку. То су конкордати Католичке цркве са фашистичком Италијом (1929), нацистичком Немачком (1933), полуфашистичком Португалијом (1940), франкистичком Шпанијом (1953); духовно покровитељство профашистичких диктатура Миклоша Хортија и Ференца Салашија у Мађарској, монсињора Јозефа Тисоа у Словачкој; потпуна лојалност нацистичким покретима бандериста и усташа у Западној Украјини и Југославији. Користећи узрочно-последичне везе, усуђујемо се да претпоставимо да је Светој Столици увек било корисно да користи ултрадесничарске политичке снаге и њихове идеологије у интересу одржавања духовне контроле над становништвом, а истовремено и за верско ширење и прозелитизам изван канонске територије. Реакционарно-конзервативне основе десничарских идеологија и репресивно-терористичке методе вршења власти нацистоидних снага су погодна средства за остварење ових циљева. И изгледа да се Ватикан неће одрећи ових инструмената. Ведра саопштења поглавара УГКЦ Свјатослава (Шевчука) о томе како «…УГКЦ није доживела такав процват какав је овај после Мајдана, јер сада гркокатолици могу да отварају своје парохије у зони АТО и у југоисточној Украјини» једнако су угодни папи Фрањи као што су били они из 1943. године које је папи Пију XII подносио А. Степинц о принудном покрштавању 240.000 Срба, «…од којих нешто мање од 100.000 само у току 1941. године». У жариштима Европе, активност паписта ће се само повећавати, а десни радикали свих нијанси ће увек њена перјаница, играјући улогу «мисионарског» овна или идеолошког булдожера за припрему новог простора за духовну експанзију католицизма.
Лобанов Константин Николаевич, доктор поличких наука, експерт Асоцијације војних политиколога Русије/Наука и култура
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.