Вучић преко извршитеља поробио и опљачкао народ: Дневно иселе 11 породица!

На сајту Коморе јавних извршитеља истакнут је 38.841 оглас за продају заплењене покретне и непокретне имовине. Београдски Први основни и Виши суд су само у јануару поделили извршитељима 29.008 предмета. Око 140.000 радника и 700.000 пензионера сваког месеца остаје без трећине или половине плате или пензије. Јавни извршитељи годишње узму новац или имовину вредну око 4,5 милијарде динара, а препродају је по вишеструко већим ценама. Од дужника отимају куће, станове, њиве, воћњаке, аутомобиле, стари намештај, телевизоре, ђачке књиге, све…

Извршитељи свакодневно на улицу истерају 11 породица. Са статусом државних службеника, под заштитом полиције и политичког врха, јавни извршитељи на туђој несрећи, злоупотребом законских овлашћења, зарађују и по 100.000 евра месечно. Александар Вучић је преко разних мафијашких кланова под својом контролом показао какав има однос према грађанима, а то се најексплицитније види кроз терор који некажњено врше јавни извршитељи.

Грађевинско предузеће „Гранит пешчар“ из Љига дугује 376.595.009 динара. У току је поступак за репрограм дуга. Истовремено, једна земунска породица дугује 80.000 динара за струју. У току је лицитација за продају њеног стана.

Закони нису исти за све. Не постоје поверилац, судија, адвокат и јавни извршитељ, који би покренули и спровели поступак пленидбе имовине Звонка Веселиновића, власника „Гранит пешчара“. Власт ће му помоћи да задржи имовину и да дуг већи од три милиона евра отплаћује у ратама. С друге стране, постоји јавни извршитељ Дарко Чоловић, који је спреман да злоупотреби овлашћења и отме стан људима, који нису могли да отплате 700 евра дуговања Електропривреди Србије. Разлика у приступу правди и праву у та два случаја дефинише трагично стање у коме се налази Србија под влашћу Александра Вучића.

Закон о извршењу и обезебеђењу, којим је институција јавних извршитеља уведена у правни систем, донет је 2011. године. Изменама и допунама тог Закона, од 2015. и 2018. године, јавни извршитељи су добили овлашћења која превазилазе границе разума.

Као службена лица, именована од стране Министарства правде, по својој вољи процењују вредност имовине коју плене, попис могу да врше и без присуства дужника, да упадају у куће, мењају браве, избацују власнике на улицу, да продајом зараде суму која вишеструко прелази висину дуга, и све то уз асистенцију полиције и могућност да туже свакога ко се солидарише са њиховим жртвама.

У том ланцу криминала, поред јавних извршитеља налазе се судије, које доносе извршна решења и распоређују предмете, као и представници извршне власти, који од извршења штите своје тајкуне и спонзоре, а гуле кожу народу, који касни с плаћањем комуналних рачуна или рата за кредите.

– Увођење јавних извршитеља у правни систем Републике Србије је део међународних обавеза у процесу придруживања Европској унији и обавеза према Савету Европе и Европском суду за људска права – каже Вујадин Масникоса, заменик председника Коморе јавних извршитеља.

По тој теорији, Европска унија је Србији наметнула обавезу да преко јавних извршитеља опљачка грађане. У пракси, извршитељи су формирали легалну криминалну организацију, која се од праве мафије разликује само по томе што има отворену, законом регулисану подршку полиције. Јавни извршитељи годишње заплене имовину вредну више од 4,5 милијарде динара. Приликом заплене и продаје непокретне и покретне имовине дужника, извршитељи самостално формирају цене, по правилу што ниже, како би што више приграбили. Станове и куће продају на електронским лицитацијама. Аукције се организују преко интернета како грађани не би могли да солидарност исказују спречавањем продаје одузете имовине. Опет по правилу, већину вреднијих некретнина купују лица повезана са извршитељима, која их потом продају по реалној тржишној вредности. Мање атрактивне ствари извршитељи продају преко портала добош.рс. Учесници у пљачки поделе плен, напуне џепове и рачуне, а жртве нису битне, нико не одговара за последице које су им нанете.

Међу 3.000 запослених у канцеларијама јавних извршитеља има неколико десетина њих, који зарађују по 30.000 евра месечно, а има и оних који су прошле године пријавили добитак, пре опорезивања, већи од 70 милиона динара. Неколико најангажованијих извршитеља изградило је густу мрежу сарадника у врху странке на власти, у полицији и судовима, па годишње узимају и по 2,5 милиона евра, и то кад се одбију сви расходи, провизије и мито.

Доступни подаци откривају размере отимачине. На сајту Коморе јавних извршитеља, тог српског зида плача, истакнут је 38.841 оглас за продају заплењене имовине. Детаљно је описано коме се и шта одузима и продаје на лицитацији. У понуди има свега: куће, станови, њиве, воћњаци, аутомобили, техничка опрема, стари намештај, књиге… Ни најимућнији јавни извршитељи, попут Бојана Костића, председника Коморе, не одбијају послове у којима дужницима отимају по две старе фотеље, кауч и кухињски сто, укупне процењене вредности од око 10.000 динара. На крају сваког решења, поред потписа извршитеља, стоји „поука о правном леку“, која гласи: „Против овог закључка правни лек није дозвољен“.

Баш је тако, против отимачине коју врше јавни извршитељи нема правног лека. То зна свака породица у Србији. Сви знају некога ко је био на удару извршитеља, или су сами прошли ту тортуру, или се плаше да их то не задеси. Од 2015. године до данас просечно 140.000 радника имало је привремену блокаду рачуна, с којих им је скидано до две трећине плате. Истој врсти пленидбе изложено је око 700.000 пензионера.

Власт Александра Вучића је противуставним законом омогућила пљачку по 10 одсто пензије, односно стечене имовине, и на тај начин принудила пензионере да падну у дужничко ропство. Присиљени да бирају на шта ће потрошити скромне пензије – на лекове, храну или рачуне за комуналије – многи су се одлучили да покушају да преживе, па су штедели на рачунима. Што нису платили на мосту, Вучићеви извршитељи сад им отимају на ћуприји.

На огласној табли Коморе јавних извршитеља већина решења је донета на захтев банака. Комерцијална банка, Еуробанк, АИК и друге банке преко јавних извршитеља плене и распродају имовину дужника. У децембру и јануару, само у Шапцу и Суботици заплењено је по 25 кућа и станова. За фебруар, банке су припремиле нови удар на грађане, ситнији по износу новца који траже, али много уноснији, с обзиром на број жртава.

Више од 200.000 грађана поднело је тужбе због незаконите наплате обраде кредита и осигурања код Националне корпорације за осигурање кредита. Врховни касациони суд је 2018. године донео став којим је потврђено право корисника кредита да им банке врате новац. Поступајући по тој препоруци ВКС, судови су донели пресуде у око 30.000 предмета, прихватајући тужбене захтеве. Међутим, 16. септембра прошле године Врховни касациони суд је променио став, па сад грађанима стижу решења о ревизији пресуда у којима се наводи да морају банкама хитно, у року од осам дана, под претњом утужења да врате добијени новац и да плате судске трошкове.

– Ово је терор над грађанима. Врховни касациони суд је својим првим ставом „навукао“ грађане да туже банке, а сад им каже да врате сав износ и да плате судске и остале трошкове, па ће банке да зараде и додатно. Како то назвати него злочин? У Србији не постоји правни систем и поверење у судство. До 16. септембра су сви дужници добијали пресуде, банке су све редом губиле, и то је Врховни касациони суд потврђивао. А, онда им је неко наложио да промене став и од тада све банке добијају спорове. Чему суђење ако је данас овако, а сутра онако – каже Дејан Гавриловић из удружења „Ефектива“.

Колико је чврста спрега криминала, извршне власти и правосуђа, потврђују личним примером кадрови у врху тих система. Министарка правда Маја Поповић и председница Врховног касационог суда Јасмина Васовић имају професионалне референце које заслужују стид и срамоту, али на кључна места у правосуђу постављене су захваљујући препоруци Александра Вучића, с којим се познају још из студентских дана. Поповић и Васовић (Јелена је кума Маји) тесно сарађују с јавним извршитељима, преко којих штите интересе страних банака, домаћих тајкуна и осталих криминалаца из Вучићевог окружења.

– Јавни извршитељи ангажују адвокатске канцеларије, које дужницима наплаћују основни дуг, као и састав за предлог извршења, који износи 9.000 динара, а томе се додају казнене таксе, адвокатски трошкови и опомене пред утужење – објашњава Вујадин Масникоса, заменик председника Коморе јавних извршитеља.

По тој рачуници, корисници кредита мораће банкама да плате око 200 евра за спор у коме су тражили или чак и правоснажно добили по 20 евра. Коначно, Врховни касациони суд је променом става омогућио банкама да згрну око 40 милиона евра, као и да наставе с праксом незаконите наплате трошкова, који нису наведени у уговору с комитентима.

Извршитељи су јавни, добит приватна. На то указују активисти Здружене акције Кров над главом, који се годинама боре за заштиту права и правде, против бахатог и незаконитог понашања изврштеља.

„Предузетнички карактер извршитељске делатности видљив је већ у самом закону, с обзиром на то да се јавни извршитељи региструју као предузетници или чланови извршитељског ортачког друштва. Закон предвиђа да се „јавни извршитељ стара о томе да се извршни поверилац што брже и повољније намири уз поштовање закона и права извршног дужника и свих учесника у поступку. Извршитељ за свој рад, осим права за накнаду трошкова, има право и на награду за успешно спровођење извршења, коју плаћа извршни дужник. Ово често доводи до ситуација у којима се богате извршитељи, повериоцви, као и одабрани људи који учествују у аукцијама за продају станова, док дужници остају на улици без ичега. Један од првих случајева који је одјекнуо у јавности јесте случај Бранке Хаватми, чији стан је продат на јавној аукцији, чије место одржавања никада није утврђено, а Бранка тврди да је у питању импровизована кланица у селу Бечмен. Стан на Дорћолу је продат за 26.000 евра, Бранкин дуг је био око 6.000 евра, а тржишна вредност стана око 96.000 евра. Рачуница је овде прилично јасна – профит је огроман, зарадили су извршитељ, поверилац и купац стана, а Бранка је остала без крова над главом“, описују активисти Здружене акције Кров над главом.

Иван Златић, из те организације, недавно је описао случај који је у току.

– Изменом Закона о извршењу и обезбеђењу 2015. године је одређено да не може да буде заплењена непокретна имовина због дуга који износи мање од 5.000 евра за комуналне услуге. Ипак, јавни извршитељ Дарко Чолевић је недавно организовао лицитацију за продају стана породице, која је дуговала 80.000 динара за струју. Дужници, обични и неуки људи, нису знали своја права, па су тек касније поднели приговор. Чолевић је одговорио да, по његовом разумевању, дуг за струју не спада у комуналне делатности, зато намерава да им одузме и прода стан – тврди Златић.

– Да ли грађанин има пара да плати дуг, то није проблем јавних извршитеља. Улога извршитеља није ни да подучава странке у поступку, него да за рачун поверилаца наплати дуговања – одговара јавни извршитељ Масникоса.

Кад се види како бахато наступају у јавности, може само да се претпостави на шта су јавни извршитељи спремни кад се острве на плен. Такав пример је забележен кад је један извршитељ, у присуству два сведока, упао у стан док је дужник био на послу. Комшије су обавестиле дужника да неко обија врата, па је он одмах кренуо кући и стигао на време да спречи извршитеља, који се припремао да убије пса којег је затекао у стану.

На друштвеним мрежама, па и на страницама Магазина Таблоид, објављени су бројни примери дивљачког поступања јавних извршитеља. На Yоу Тубе могу да се виде снимци насилног упада у станове и избацивања на улицу целих породица с малом децом или тешко болесним старцима. Треба видети лице извршитељке Мирјане Димитријевић, која мирно, без иједне људске емоције, посматра како њени набилдовани асистенти износе 92-годишњу жену из заплењеног стана. Треба видети и како урла и скичи извршитељка Драгана Стојков док командује одредима од 25 полицајаца и 15 „горила“ приликом разбојничког упада у стан породице Предрага Коцића прошлог јула. С људима, који су избачени из стана, разговарала је само патрола Комуналне милиције, која их је казнила због ствари изнетих на улицу.

Вучићева власт људе третира као комунални отпад. Зато и не чуди што је данас у Србији извршитељ са решењем опаснији је од Вељка Беливука с машином за месо. Извршитељи могу да раде шта хоће, без икаквих последица. Додуше, понекад се на удару закона неђе и неко из те повлашћене касте, као што се десило пре две године, кад је ухапшено четворо јавних извршитеља из Ваљева због сумње да су починили кривична дела службеног положаја и прање новца. Они су фиктивном декоментацијом издавали налоге рачуноводству суда за исплату новца на рачун бравара на име услуга обијања и замене брава на вратима, које он није извршио. Представници Коморе јавних извршитеља тај случај користе као доказ да ни извршитељи нису изузети од закона, али нема одговора на аргументоване тврдње о злоупотребама приликом отимачине станова, кућа и имања вредних по сто хиљада евра.

Здружена акција Кров над главом у новембру прошле године поднела је иницијативу за оцену уставности Закона о извршењу и обезбеђењу. Адвокат Јелена Павловић је рекла да је иницијатива поднета да се покаже да није у демократском духу да се одузме и прода дом дужника, који је његова једина непокретна имовина. Павловић је истакла да је јавним извршитељима дозвољено да продају дужникове некретнине које нису укњижене, које ни он не може да прода. Адвокат Невена Николић је указала да Закон о извршењу и обезбеђењу даје овлашћења извршитељима да заинтересованим купцима показују просторије и кад власник није присутан, иако у Уставу пише да се то може извршити само уз писану одлуку суда.

Грађани су препуштени сами себи, на милост и немилост јавних извршитеља. Опозиционе странке игноришу кршење закона, неправду и зло које се наноси грађанима. Стотине породица свакодневно остају без непокретне и покретне имовине, али бескућници и сиротиња, коју прогони власт, не заслужују пажњу опозиције.

Лидери партија и покрета насталих из Демократске странке беже од те теме јер су и сами учествовали у стварању механизма који уништава судбине милиона грађана. Жмуре и ћуте да не би подсећали јавност да су били у власти која је 2011. године донела Закон о извршењу и обезбеђењу. Народна странка Вука Јеремића је саопштила да Закон о извршењу и обезбеђењу „мора бити измењен и прилагођен Уставу Србије и међународним обавезама које смо преузели“.

– Народна странка не заговара заштиту дужника у односу на повериоце, али у гаранцију за враћање дуга не сме бити укључено власништво над јединим породичним домом. Антицивилизацијски Закон о извршењу је дужнике сврстао у ред најокорелијих криминалаца. Поступци се воде по убрзаном поступку, па дужници више немају правних средстава да се боре. Ту су и неразумно високи трошкови извршног поступка, незабележени у било којој држави, чак и у окружењу. Поред кршења Европске конвенције о људским правима и гарантованог права на дом, крше се и уставне одредбе о неповредивости стана. Право на дом не сме да зависи од храбрости појединца, ни од добре воље судије или активиста, већ мора бити системски загарантовано право у измењеном Закону о извршењу и обезбеђењу – наводи се у саопштењу које је потписао Борислав Боровић, председник Одбора Народне странке за привреду и финансије, који је подсетио да су многе земље, попут Мађарске, увеле мораторијум на извршења на једином дому у коме живи дужник, како би зауставиле ескалацију бескућништва.

Странка слободе и правде Драгана Ђиласа и на тему јавних извршитеља, као и других спорних делова напредњачког режима, понавља став да, кад дође на власт, неће вршити освету, али инсистираће да надлежне институције провере све спорне случајеве!

Иницијатива Не давимо Београд истиче да „јавни извршитељи нису оправдали своје постојање и да их треба укинути, а послове извршења судских пресуда вратити држави“.

– Последњим изменама Закона о извршењу и обезбеђују не решавају се постојећи проблеми, већ се погоршавају. Насиље над грађанима врше јавни извршитељи који раде против већине у друштву, а за богату и корумпирану мањину, чији су део. Део кривице сносе и полиција, ватрогасци и друге службе које асистирају извршитељима у њиховим пљачкашким подухватима – наводи се у саопштењу Иницијативе Не давимо Београд.

Српска радикална странка је пре две године организовала прикупљање потписа за петицију којом је захтевано да се укину јавни извршитељи. Узалуд су се радикали трудили, петиција није дала резултате.

Срђан Шкоро, председнички кандидат на предстојећим изборима, тврди да су се јавни извршитељи претворили у харачлије у служби дахија с чланским књижицама Српске напредне странке.

– Комплетан систем јавних извршитеља је тотално злоупотребљен и претворен у прогон сиротиње и људи који нису у стању, услед опште беспослице и тешких услова живљења, да плаћају рачуне и живе нормално. Уместо да се тим људима пружи могућност, одлагањем било каквих плаћања, замрзавањем или одређеним грејс периодом неплаћања, они се доводе у ситуацију да изгубе све што су они или њихови претходници годинама стицали. Бруталност која се исказује према ојађеним припадницима нашег народа је потпуно неприхватљива са социјалног становишта. Држава мора да заузме пре свега хуман однос према становништву, посебно према угроженим категоријама. Ако се то испусти и заузме овакав кабадахијски став као у случају јавних извршитеља, онда све прераста у опште дивљаштво где је унапред јасно ко су жртве. Потреба да се људима узме и црно испод ноката је застрашујућа. То је, заправо, одмазда за немогућност да измире обавезе које су пристигле. Има форму општег застрашивања као код јавних стрељања људи. С таквим „убијањем“ народа под хитно се мора престати, јер ускоро јавни извршитељи неће имати шта више да одузму, пошто ће се сва имовина наћи у рукама малог броја људи. Ако већ није. Драме људи којима извршитељи закуцају на врата нико не евидентира. Према њима се сви односе као да су отписана роба с бројног стања. Нико их не спомиње, о њиховим проблемима нико не извештава. И власт и опозиција се праве као да не постоје, као да нису њихова брига. Не рачунају чак ни на њихов глас. Уколико ми грађани буду указали поверење, то је једна од првих ствари којој ћу се посветити, а пре свега зауставити пакао и прогон тих људи који су се нашли на удару, не својом кривицом – каже Срђан Шкоро за Магазин Таблоид.

Александар Вучић је узрупирао сву власт, подјармио државне институције и поделио народ. Припаднике своје касте мултимилионера штити од закона, а правосуђе користи за пљачку грађана. За контролу стадиона, улице и нарко бизниса употребљава криминалне кланове попут оног који је предводио Вељко Беливук, а за отимање имовине најугроженијих слојевадруштва користи јавне извршитеље. Ипак, постоји огромна разлика. Беливукова екипа, па и сви остали мафијашки гангови заједно, нису згрнули ни десети део плена јавних извршитеља. Извршитељи који су се огрешили о закон, али и о морал и елементарну људскост, заслужују казну сразмерну величини плена.

Банкрот морала и емпатије

У кампањи пред ванредне парламентарне изборе, који су одржани у марту 2014. године, Александар Вучић је обећао да ће донети закон о личном банкроту. Уз објашњење да у Србији има око 150.000 презадужених грађана, Вучић је истицао обавезу државе да обезбеди сигурност и добробит сваког појединца. Као и обично, истицао је лични пример.

– Знам како је људима који немају новца да плате рачуне. Од јануара 2003. до јула 2005. године нисам имао довољно пара да прехраним породицу и да плаћам телефонске и комуналне рачуне. Мој брат Андреј ми је помогао, плаћао је моје рачуне за Инфостан. Али, кад је дуг нарастао на 150.000 динара, а моја посланичка плата је била 38.000 динара, и то с паушалима, Телеком ми је искључио телефон. Знам како је без новца, зато морам да учиним све да држава помогне грађанима – говорио је Вучић.

Са изборима, после којих је први пут постао премијер, прошле су и Вучићеве лажи. Са изговором да постоје огромна дуговања за кредите и рачуне за струју и комуналије, од чак пола милијарде евра, Вучић је одбацио могућност увођења институције личног банкрота.

Закон о личном банкроту, какав је управо у то време, уведен у Хрватској, спречио би банке и остале повериоце да дужницима одузму сву имовину. Такав закон би дужницима гарантовао право на нужни смештај и минимална примања, али би наметнуо „старатеља“, којег би доделио суд, а било би му забрањено да се одређени период, четири или пет година, бави делатношћу због које је банкротирао.

На тај начин, банкрот не би грађане ослободио обавезе да врате дуг, али дао би могућност да преживе. Вучићева власт то не дозвољава.

Када нам који дуг застарева за наплату

Комуналије за годину, порез за пет

Застарели дугови не морају да се плате. То добро знају и они који нам редовно испостављају рачуне – за утрошену воду, електричну енергију, услуге изношења смећа, коришћења фиксних и мобилних телефона, телевизије… Ипак, поједина предузећа, најчешће она јавно-комунална, с времена на време пречешљају своју базу података „откривајући“ по хиљаду, две динара застарелог дуга који потом потрошачима шаљу на наплату и то преко – извршитеља. Повериоци такође – а ово важи углавном за мобилне операторе – застареле дугове грађана продају агенцијама за принудну наплату, која потом дугове „ујурују“ од потрошача. И све то по принципу: ако прође – прође.

Адвокат Светлана Павловић из Београда и Младен Алфировић, правни саветник Националне организације потрошача Србије, објашњавају за портал Н1 када који дуг застарева за плаћање.

За једну годину застаревају обавезе за комуналије, укључујући и телефон и кабловску телевизију, али и казне за паркинг које издаје Паркинг сервис. За пет година застаревају обавезе за све врсте пореза, док је општи рок застарелости, по Закону о облигационим односима – десет година. Он се примењује ако законом није одређен неки други рок застарелости.

За сва застарела потраживања важи правило – ако се плати макар један динар, то аутоматски значи да је потрошач признао цео дуг и мораће да га плати. То је дефинисано Законом о облигационим односима где се наводи да се застаревање прекида када дужник призна дуг.

„Признање дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин, као што су давање отплате, плаћање камате, давање обезбеђења“, појашњава се у члану 387 овог закона.

Једна година

За годину дана застаревају све обавезе које доспевају у месечним ануитетима, а односе се на трошкове домаћинства. То су рачуни за телефон, воду, електричну енергију, гас, даљинско грејање, изношење смећа, али и за димничарске услуге, који се потрошачима често наплаћују кроз систем обједињене наплате као што је Инфостан у Београду, Информатика у Новом Саду, затим рачуни за услуге фиксне и мобилне телефоније, кабловских телевизија…

Према Закону о облигационим односима, за годину дана застаревају и обавезе по основу претплате на повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена.

„Ако поверилац 1. марта 2022. године пусти предлог за извршење за дуг по рачуну за, на пример Инфостан, за јануар 2021. године – то је застарело, јер је прошло годину дана“ објашњава за Светлана Павловић.

Како објашњава, уколико дужник од извршитеља добије решење о извршењу оваквог дуга, он треба да изјави приговор застарелости, када долази до обустављања поступка извршења. Тај принцип, каже, важи за све овакве рачуне.

Према Закону о облигационим односима, све комуналне услуге које пружају комунална и јавна предузећа застаревају у року од једне године од момента доспелости (рока у коме обавезе треба да се плате).

Три године

Три године је рок у којем застаревају обавезе по основу закупнине – било да се плаћа повремено, било у једном укупном износу.

Такође, овај рок важи и за дугове по основу уговора о осигурању, а према осигуравајућим друштвима.

Пет година за порез

Дуг за порез застарева за пет година.

Овај рок од пет година почиње да тече од 1. јануара наредне године од оне у којој је настала пореска обавеза.

То је предвиђено Законом о пореском поступку и пореској администрацији.

„Након истека тог рока од пет година, наступа застарелост наплате пореске обавезе, што за грађане који су порески обавезници заправо значи да немају законску обавезу да плате утврђени износ пореза. У том случају би најбоље било да се грађани писменим путем обрате Пореској управи и истакну застарелост предметног потразивања“, објашњава адвокат Светлана Павловић.

За разлику од обавеза по основу комуналних услуга, где принудну наплату раде јавни извршитељи, пореске обавезе још нису „пале“ у њихову надлежност – принудном наплатом пореских дугова бави се искључиво Пореска управа.

Међутим, кровни закон који регулише поступања порезника предвиђа и да се застарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза. То, практично, значи да би уручивањем опомене за неплаћени порез наступио прекид застарелост.

„После прекида застарелост почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у рок за застарелост“, предвиђа закон.

Кад позову агенције за наплату потраживања

Мобилни оператори најчешће користе услуге специјализованих агенција за наплату потраживања.

Удружења за заштиту потрошача указују да треба разликовати две ситуације.

Једна је када неко комунално предузеће прода потраживање од грађанина агенцији, за мање пара него што вреди, па потом та агенција зове потрошача и тражи наплату целокупног дуга с каматом. Овде је углавном реч о застарелим потраживањима које дужници не морају да плате.

Друга ситуација је када овакве агенције, у име и за рачун самог предузећа, позивају дужнике тражећи да намире свој дуг.

Младен Алфировић, правни саветник Националне организације потрошача Србије, за портал Н1 истиче да је законом забрањено да треће лице зове потрошача, уколико он за то није дао дозволу.

Закон о заштити потрошача сматра неправичном уговорном одредбом давање овлашћења трговцу да пренесе своје уговорне обавезе на треће лице без сагласности потрошача.

„Ту могућност, међутим, предузећа (повериоци) у старту ставе у своје уговоре које склапају са потрошачем, тако да то не представља непоштену пословну праксу“, каже Алфировић за портал Н1.

Најчешће мобилни оператори и телекомуникационе компаније ангажују овакве агенције да се, у њихово име, баве наплатом потраживања.

Алфировић указује да нису чести случајеви да агенције, у ситуацији када од неког комуналног предузећа откупе дуг грађана, ангажују извршитеље за принудну наплату.

„Нисмо имали таквих сазнања од потрошача. Ове агенције углавном свакодневно зову потрошаче телефоном и захтевају да плате“, указује саговорник портала Н1.

Још један „ако прође-прође“ случај

Као што је портал Н1 већ писао, недавно се више потрошача жалило овом удружењу истичући да су их контактирале поједине адвокатске канцеларије из Новог Сада и слале им поднеске с позивом да плате дуговања за телекомуникационе услуге, стара више од годину дана.

Образложење је било да потраживања за интернет, услуге мобилне телефоније и пакете услуга не застаревају за годину дана већ истиче да ту важи општи рок од 10 година и да су то „неименовани уговори“ који се не могу оквалификовати као „потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских преградака“ као што то предвиђа Закон о облигационим односима.

Алфировић, међутим, понавља да потрошачи не узимају за озбиљно оваква правна тумачења која им ових дана стижу са адреса „познатих“ адвокатских канцеларија, јер су, каже, јасни и закон, и судска пракса и став Врховног касационог суда – обавезе по основу телекомуникационих услуга пружених грађанима, које доспевају у једнаким месечним интервалима – застаревају за једну годину.

Таблоид

Бонус видео