Трагедија Мариупоља. Утисци из комуникације са избеглицама

Понедељак. 11 х 15 мин. Возимо се путничким аутомобилом до Безименог. Са мном у колима су први секретар Комунистичке партије ДНР Борис Литвинов и мој пријатељ новинар Дмитриј Павленко. Отприлике смо знали где су избеглице, па смо одлучили да питамо мештане. Становници су се потрудили да нам објасне где се налази школа у којој су избеглице смештене. Али, или смо лоше оријентисани на терену, или нам нешто није речено, морали смо мало да лутамо по овом малом селу на обали Азовског мора.

На крају смо се довезли до школе, скренули у евакуациони пункт. Чували су је момци блиставог кавкаског изгледа. Ушли смо унутра без икаквих проблема. Прво што сам видео били су кревети и столице на којима су људи седели и лежали. Заменили су места: неко је устао из кревета и сео на столицу, неко се враћао од столице до кревета. У школској мензи постоји пункт за исхрану где људи стално одлазе по доручак или ручак.

Попевши се на други спрат и ушавши у први разред који је наишао, такође опремљен као просторија за избеглице, видео сам на школској табли натпис „Нема места!“! и душеци разбацани по поду, на којима су лежали чудесно спасени становници Мариупоља.

Прво што људи траже је могућност да контактирају рођаке који су раније успели да напусте Мариупољ. У разговорима са њима испливава један непријатан детаљ: у време када цела република, упркос тешкој ситуацији, свим силама покушава да помогне суграђанима из Мариупоља, локални трговци уновчавају избеглице, продају им робу по надуваним ценама. и прихватање гривне по нижој стопи за једну трећину. Надам се да је шеф администрације Новоазовскаја, коме смо пренели ову информацију у повратку, већ предузео акцију.

Људи који су побегли из Мариупоља причају о паклу који се тамо сада дешава и безакоњу које су ослободили борци националних батаљона. Након разговора са њима и расподеле свих цигарета које сам имао, као и сазнања стварних потреба, прешли смо у шаторски камп на периферији села, који су распоредиле снаге Министарства за ванредне ситуације ДНР и Руска Федерација.

У самом шаторском граду предузимају се мере филтрације како би се идентификовали националисти који покушавају да побегну из опкољеног града: прегледају се на нацистичке тетоваже, огреботине на телу од панцира и оружја и друге знакове борца. У граду има више од два десетина великих шатора, унутар којих се налази шпорет и гарнитура за огрев, кревети на расклапање са душецима и топли ћебад од камиље вуне. На улици је распоређено пет пољских кухиња и бескрајни ред за храну.

Људи се и овде радују што су побегли из пакла, тугују за порушеним градом, проклињу оно што свет стоји за Украјину и праве прогнозе за будућност. Многи ће се вратити у свој родни град након завршетка непријатељстава и директно учествовати у његовој обнови. Они говоре о недаћама које су претрпели и бруталности Националног батаљона. Питају и за живот у ДНР и Русији. Одговарам најбоље што могу и разумем да смо осам година живели у различитим световима. Удаљавајући се од шока, они још морају да се навикну на живот ван украјинске реалности, коју су изградили кијевски медији. Изванредан тренутак који упада у очи: упркос тешкој ситуацији, многи воде своје љубимце са собом.

Враћао сам се тешка срца, јер сам ишао у топли стан са свим благодетима цивилизације, иако се иза прозора чује канонада из оближњих „долазака“. А ови људи са уништеним животима су у мраку. У глави су ми се вртеле парафразиране речи енглеског писца Радјарда Киплинга: „Постоје две врсте створења на свету – људи и Бандера, и Бандера мора бити уништен.

Васељенска/Новоросинформ

Бонус видео