Илија Петровић: Срби или Србијанци

Како се представити

Ту, скоро, подсети ме једна моја драже­с­на саговорница да су у Карађорђево време (1804), у устанак (ис­правније, ближе истини: Покрет за обнову србске државности) у Србију стизали добровољци са разних страна Србске Земље и да су они који су преживели и остајали у Србији постајали Србијан­ци. И уз то додаде да су добровољци који су 1876. године дошли да помогну Србији у рату против Турака, спевали песму “Са Овчара и Каблара / Чо­баница проговара / Србски књаже, прими наске / У редове србијанске”.

У 20. веку, за разлику од претходних нараштаја (рађаних изван тада важећих србских граница), ови што долазе у Србију, и у њој остају, неће да буду Србијанци него се бусају како су (по руском правопису: малим словима) личани, херцеговци, црногорци и слично. И све то још некако, али Србија је доспела дотле да њоме, са многих позиција, управљају они који ни гроба, макар и једнога јединог, немају у Србији.

Дошло се дотле да се мора без устезања рећи: они са стране који себе називају Србима и живе у Србији а неће да буду Србијанци – то су највећи не­при­јатељи Србије, самим тим и Србства.

Хтео не хтео, присетих се тада да је 25. августа 1992. године, у једној емисији из новосадског Радија, Елвира Фекете, новинар и, у то време, посланик на листи Србске радикалне странке у Скупштини Србије, причала о Маџарима који су се у Аустрији скоро изгубили. Рекао јој је један тамошњи Маџар да се и не зна колико његових земљака има у Аустрији и да они, у ствари, при изја­шњавању избе­гавају да се представе “како треба”. Најрадије кажу да су Аустри­јанци који “случајно” говоре маџарски.

И, док сам покушавао да све то сместим у своју “меморију пам­ћења”, присетих се и једне радијске емисије, такође из Новог Сада, од 22. маја исте године, када сам запитао и себе и остале госте у Радио-парламенту, али и слушаоце, да ли ће доћи дан да Ма­џари у Србији (и не само они, већ и припадници других мањина) кажу да су Срби који “случајно” говоре маџарски, или су маџар­ског порекла (или како друкчије), као што у Америци врло радо (и обавезно!) кажу да су Американци, при чему свој маџарски је­зик (или неки други мањински у Србији) и не помињу. Господин Ми­клош Мароти, један од уче­сника у тој емисији, представник ван­страначког Удружења Маџара за отаџбину Србију, без преми­шља­ња се огласио бурном упадицом да такво изјашњавање ника­да не­ће прихватити. Ништа нисам рекао, пошто се у бројним слич­ним емисијама нисам обазирао на оно што би неки од мојих сагово­р­ника изговорио не би ли обезвредио или потценио неку моју изја­ву или неки мој став, али сам се у себи запитао, и одмах забележио, какав је то онда он “Маџар за отаџбину Србију”.

Могло се у тој емисији поставити и питање да ли би припадни­ци неке од националних мањина пристали да се изјасне као Ср­бијанци, али се ни тиме ништа не би добило. На једној страни, ма­њинцима је свеједно да ли Србин или Србијанац – они су, барем за сада и у огромној већини, и против једног и против другог –, али за неке надобудне Србе из оног дела Србије које се протеже јужно од Дунава и Саве и источно од Дрине, на другој страни, појам Србијанац није баш најприхватљивији, чак је и омражен. Неки од њих такав ће свој став оправдати “налазом” да је тај израз изми­шљен негде на страни, у Аустрији, на пример, или Угарској, и да је он, сам по себи, увредљив за Србе.

Језичко разликовање. Само по себи, такво је тумачење бесмислено, пошто су странцима (неодређено којим) и њиховим језици­ма недоступне срб­ске језичке финесе којима би они, можда, хтели да напакосте срб­ском народу и међу њих унесу раздор језичким ра­з­ликовањем Срби­на од Србијанца, или обрнуто. Они су једино од Срба могли сазнати да постоји таква гласовна (звучна) разли­ка (дистинкција) и могли су је применити у неком свом усменом или писаном обраћању “потрошачима” таквог саопштења. Да је у речи Србијанац било икакве примисли на омразу према Србима, не би Бранко Радичевић (1824-1853), песник који је рођен у некада­шњој Аустрији, тамо се школовао, провео скоро цео свој живот и тамо умро, у Ђачком растанку, у стиховима увек издвајаним у песму Коло (једно време, док неко није схватио да Хрваћани нису Хрвати већ Срби из Хрватске), поручивао: “Србијанче, огњу жи­ви, / Ко се тебе још не диви”.

Они који мисле да се за становника Србије уз (обичнији) назив Србин може равноправно користити и назив Србијанац, дока­зују то упоредним називима Аустријанац од Аустрија, Белгија­нац од Белгија… али ће противници овог проширеног србског на­зива одмах запитати зашто се не каже Румунијанац од Румуни­ја, Русијанац од Русија, Холандијанац од Холандија … Могли су питати, а нису, за неке од кра­ћих ва­ријанти: зашто је Индијац од Индија, Португалац од Порту­галија, Шпанац од Шпанија, Ита­ли­јан од Италија…

Ако се Срби понекад (понегде) називају Србијанци, и то је оправдано, пошто се од истих тих Срба, али и Србијанаца, може чути како другим Србијанцима, односно Србима, својим знанци­ма (пријатељима, рођацима), али и себи самима, тепају било деминути­в­ним (Српчић, Српче, Српкињица) било аугментативним речи­ма (Србе­н­да, Србекања) …

Нема народа који може, као што је то дато србском, да својим језиком своје име мења и прилагођује према потреби и соп­ственом расположењу, да се својим именом поиграва и надиграва стварајући реч за речју, дајући му облик који ће у себи садржати (сачувати) основни смисао народносне одреднице и који ће, при томе, изразити (изражавати) осећања увек пуна смисла, личног и националног задовољства, снаге или охрабрења. Оно што Србин (Србијанац, Срб) може да изрази (обележи) својим народним име­ном, на свом језику, није могуће ни на једном другом језику, чак ни на неком од словенских. И сигурно је да ниједна од тих пој­мов­них изведеница од речи Србин (Србија) није измишљена изван србскога круга, и још је сигурније да било који од тих појмова ни­ти је увредљив нити то може бити.

Није то ни реч Србијанац, као ознака за становника Србије, или њеног држављанина. И та је реч створена међу Србима, створили су је Срби због себе, да означе своје народносно својство, своју народносну припадност.

Србин (Србијанац) своје име увек је изговарао с високим (дубоким) поштовањем. Да није тако, не би га осмислио за лично име, за породично име (презиме), за своје станиште, за део природе, за део сопственог духовног стваралаштва…

За свој род они ће рећи: Србство, Србадија…

Насеља им се зову: Србани, Србац, Србарија, Србар, Србавци, Српце, Српска, Србарица, Србица, Србин, Срб, Србина, Срб­ља­ни, Србовлах, Србињак, Срботина, Србобран, Србиново, Срб­ја­ни, Србовац, Србово…

Лична су им имена: Срба, Србен, Србољуб, Србинка, Србин, Србослав, Србобран…

Презимена су им: Срб, Србин, Србијанац, Србијановић, Србино­вић, Србинац, Србљановић, Србљеновић, Србанин, Србат, Ср­бе­н­дић, Српски, Србиновски, Србиноски, Србуловић, Срблин, Срб­љин, Србљан, Србетка, Србобран, Србованов, Србован, Србовић, Србовски, Србљанин, Србоски, Србај…

Биљке су: србан, србац, србачица, србешчица, србљин…

Црквене књиге су: србљак, србуља.

И мора се поставити питање, мада оно, у крајњој линији, може деловати несувисло, зашто би неки надобудни Србин (Срби­јанац) био увређен употребом једне српске речи (ознаке) којом се исказује не само његова народносна припадност него и народнос­на припадност његових истоплеменика.

Оканити се локалног Србства

Уз ово умовање о Србијанци­ма и Црногорцима, Шумадинцима и Бачванима, Личанима и Хер­це­говцима, Хрваћанима и Сремцима, Горанцима и Барањцима, Славонцима и Банаћанима, Приморцима и Брђанима, такорећи све локалним Србима, чини ми се корисним да овде пренесем оно што је, још поодавно, Сава Поповић Текелија (1761-1842), трго­вац и правник, ластар старе властелинске србске лозе оличене у србској банатској војничкој породици, неп­о­грешиво уочавао какви­м се све странпутицама креће србски на­ро­д и узалуд нас учио “да се мане­мо тих назива Босанац, Дал­ма­ти­нац, Србијанац, Цр­но­го­рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива на­прави по­себне народе”.

Баш онако како се то ве­ковима уназад чинило и како се то и сада чини и како нам то може посведочити наше иску­ство из претходних шездесетак година са разбијањем Југо­славије, зем­ље за­ми­шље­не да и свим Срб­и­ма послужи као зајед­ничка кућа, ма­да кућа без крова. Јер, током минулих деценија, све док је та “заједничка ку­ћа” ка­ко-тако опстојавала, пред нашим очима, на злочиначки на­чин, из србске националне супстанце ишчупано је премного ткива и од њега створено неколико нових нација, а на Србској Земљи, за са­да барем, пет нових држава, што несрбских, што антисрбских.

И чини се корисним да овде пренесем неколико речи које је, бавећи се Југославијом, посебно Косовом и Метохијом, при сусрету са књижевним историчаром и уредником Живорадом–Жиком Стојковићем (1922-1998), братом србског глумца Данила-Бате Стојковића (1934-2002) изговорио Андре Малро (1901-1976), фран­цуски писац и дугогодишњи министар културе, понегде именован и као државник, иначе врло заинтересо­ван да упозна србско зид­но сликарство 13. и 14. века:

“Своју хетероетничку државу схватили сте дословно као виш­е­националну, а куд то води? Све су европске државе у основи цен­тралистичке, сем Југославије. Да ли вам то казује нешто? Др­жављанство може да замени националност у једној земљи, а да не угрози иначе веома вредно људско осећање какво је национал­но… Ако већ нису, ваши национализми могу бити манипулисани, провоцирани, смишљени да вас учине ломљивим… Толика адми­ни­стративна раздвајања у посебне територијалне прерогативе зна­че можда играње на карту поделе Југославије”.

Тако рекао човек, али анационално идеологизованим Србима из власти то није могло допрети до свести.

Не допире ни данас, а мисао о хетероетничкој и “мултикул­тур­алној” Југославији брозовског времена, њеним национализми­ма, њеној ломљивости и подели, може се безусловно применити и на данашњу Србију.

Држављанство у држави Србији, исказано речју Србин, или Србијанац, према Малроовој дефиницији, “може да замени нацио­налност у једној земљи, а да не угрози иначе веома вредно људ­ско осећање какво је национал­но”.

Што ће рећи:

Није сметња, дакле, као што је то рекао онај “случајни” Аустријанац с почетка ове приче, да се национални Маџар у Србији, на пример, или национални Румун у Србији, или национални Сло­вак у Србији, или национални Шиптар у Србији (Хрвате не поми­њем, нарочито штокавске, јер они су и иначе донедавна били Срби), изјашњава као Србин, или Србијанац, који “случајно” говори ма­џарски, односно румунски, односно словачки, односно шиптарски (“хрватски” да и не помињем јер он је и даље србски)…

Мимо тога, уколико се власт у Србији позива на демократски узор Сједињених Америчких Држава, било би добро да провери ко­лико се у Сједињеним Америчким Државама брине о националним мањинама и њиховим правима, на пример:

– Да ли је школски систем окренут националним мањинама науштрб америчког народа;

– Да ли се о трошку пореских обвезника штампају уџбеници на језицима свих националних мањина, макар нека од њих не имала више од укупно петнаестак хиљада душа и тек неку ситну десетину ђака у једном разреду;

– Да ли се сви језици националних мањина сматрају службеним језицима у администрацији;

– Да ли се говори којима се у свакодневној употреби поштапају “корисници” лоше наученог енглеског језика проглашавају новим језицима и добијају назив по националној (мањинској) при­падности таквих “корисника”;

– Да ли се у Сједињеним Државама уопште постоји нешто што се назива национална мањина.

На самом крају овог кратког огледа, мање језичког а више вредносног, дописујем да је роман Теодора Драјзера (1871-1945) An American Tragedy, увек превођен као Америчка трагедија, али памтим да је, у време када сам био гимназијалац, неки преводилац то оспоравао јер је, каже, исправно Американска траге­дија. Нисам се тиме оптерећивао јер је то за мене би­ло исто (истоветно), али сада видим да се тај наслов, овакав или онакав, налази у истој употребној равни са нашом већ посло­вичном недоумицом око појмова Срби или Србијанци, Србин или Србијанац.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: