СЛОБОДАН ЈЕ ОТИШАО У АМЕРИКУ И ДОЖИВЕО РАЗОЧАРАЊЕ ЖИВОТА: Гледали су ме као лудака који им узима паркинг место

Срцем у једној, а главом у другој држави живе сви они који су одлучили да напусте Србију и окушају срећу у “белом свету”. Лебдећи између осећања и разума, вагајући добре и лоше стране онога што су напустили и овога што тренутно живе, све их, чини се, мучи иста мука.

У оваквој ситуацији нашао се и Слободан Стојиљковић, који је у емотивној причи упоредио перспективу блиску оној у којој живи, каоСрбин у Чикагу и ону, кроз коју га старе комшије, пријатељи и познаници посматрају – као Американца у Србији. Предрасуде са којима се суочио, Слободан је преточио у писмо који је послао за рубрику “Мој живот у иностранству” која већ дуги низ година излази у склопу портала “Политика”.

Његову исповест вам преносимо у целости:

Несрећа нас који смо напустили земљу рођења зарад неког лепшег живота у белом свету, лежи у једној вечној дилеми. Дилеми о припадности. Са једне стране наши корени, порекло, преци, а са друге, земља којој остављамо потомке, добар део (лепшег?) живота и порез. Ово последње боли највише.

Социјалистичка навика неплаћања пореза оног времена, никад се није изгубила и бива најсуровије угушена у крви. Ту немоћ супротстављања пореским харачлијама окусио је чак и моћни Ал Капоне.

Овде нас третирају као дошљаке који желе да им узму посао, парче земље и паркинг место. А посао је често онај који они не желе да раде или онај који ми радимо боље.

Парче земље доживљавају као своје богомдано, а у ствари су га сурово отели од оних које су касније сместили у резервате. За паркинг место им дајем за право, и ја полудим кад ми га неко испред носа узме а дошао је после мене.

Овде мисле да смо из тамо неке заостале забити зване Сибирија или Сабирија па нас питају је л’ то на далеком истоку Русије или на блиском истоку? А кад им са осећајем кривице што им стављамо до знања колике су незналице из елементарне географије, покажемо на мапи, схвате да ни Европу нису савладали.

Не, у њиховој имагинацији нема места за нешто што је ван простора ограниченог Канадом и Мексиком. Али кога брига, њима је важно да је Колумбо стигао до Америке и да се сада свет врти око њих, а не обрнуто. Немају никаквог мотива да бар за узврат они открију Европу а камоли тамо неки Балкан у њој.

Овде нам наш тврди акценат озбиљно нарушава ауторитет јер нас по аутоматизму у њиховим очима сврстава у мање вредне. Наше способности сматрају инфериорнијим јер оно проклето “Р” никако да убодемо како они мисле да треба или апсолутно непотребно “тхе”, које стављамо свуда, само не где треба.

А тамо, тамо смо бивши Срби, сада Американци, који се баве најлакшим послом на свету, брањем зелембаћа са грана. Кад би само знали колико су у заблуди.

Десет сати дневно стајати са подигнутим рукама и брати, те муке ни Исус није имао. Добра вест за оне који имају сврабеж за пут преко баре. Ја сам се доста набрао, сад сам у пензији и једно место берача је остало упражњено.

Значи, на неки начин нисмо ни тамо ни овамо. Овде нас никад неће прихватити јер смо им, ем боља конкуренција, ем са тврдим “р”. Тамо су нас одбацили јер не делимо са њима све благодети које им је скорашња историја оставила у аманет.

И тако, живети овде а у души припадати тамо, компликовано је као хемијска формула сложеног једињења. Ми смо тај Буриданов магарац кога тамо вуче срце а овде задржава глава. Та исконска потреба људског рода да припада негде, чини да се осећамо некако разапети између новог и старог континента.

Асоцијација на Исуса је и овде сасвим примерена. С тим што смо ми некако раскречени, са једном ногом овде а другом тамо. У сада већ екстремно развученом положају неповратно смо изгубили могућност да се пребацимо на било коју страну са обе ноге.

У немогућности да се у потпуности приклонимо једној или другој страни, постајемо жртве тог сукоба емоција и разума. Тако поцепани, дуалног држављанства и осећања, добијамо прилику да тестирамо нашу припадност кад гледамо спортске дуеле између наше нације по рођењу и ове стечене касније.

И док срце нема дилему на чијој је страни, мозак резултат доживи некако као да смо сами себе шутнули испод леђа. У случају победе нације по рођењу, ништа не боли, у случају пораза, мрзимо сами себе”, закључио је Слободан на крају свог писма за “Политику”.

Еспресо/Политика

Бонус видео