Илија Петровић: Ко ли су Арбанаси

Зоран Лакић тумачи Најпознатијег

НашЧовек кренуо у неко западно иностранство, возом. У “своме” купеу затиче само једног путника. НашЧовек би да прича, ал’ Онај спава… сат… два… Коначно, НашЧовек продрма сапутника и пита га одакле је. Још бунован, Онај каже: “Турчин, из Истанбула”. “Шта, Турчин, мајку вам турску”, дочека га НашЧовек новим питањем “зачињеним” ударцима са лева и десна. Онај се најпре “брани” питањем зашто га удара, али одговор делује неодбрањиво: “Како ‘зашто’, а што смо ми под Турцима били петсто година, то ником ништа, а?”. “Добро, човече, то ако је било, било је пре сто-двеста година”. “Море, није важно, ја сам то сазнао тек јуче”.

Тако је и потписник наредних редака тек јуче сазнао да је црногорски историчар “проф. др Зоран Лакић, академик” (иако рођен 1933, не зна момак да се “академик” не пише иза имена и запете, он се увек пише испред имена, без осталих “ситнијих” звања укључујући и оно стечено у дечјем вртићу), још 19. јануара 2018. године, на порталу “Корени”, листу Срба у расејању, исписао један обимнији текст под насловом “Многи се и данас питају: Ко су Албанци?” (https://www.koreni.rs/mnogi-se-danas-pitaju-ko-su-albanci/).

Не би ли будућег читаоца свога сочиненија благовремено опасуљио, Лакић, академик је назначио да је “питање из наслова… Ко су Албанци, одавно присутно у историографији”, али да “прихватљив одговор за све засада не постоји”. За сада, каже, пошто је “албанологија изузетно млада научна дисциплина” јер су јој “темеље ударили неалбански научници”, међу њима “свакако је и аутор ове књиге академик проф. др Каплан Буровић, родом из Улициња, а сада стално настањен у Женеви”.

Речју “свакако”, академик Лакић обавезао је себе да живом Каплану Буровићу (1934) подигне достојан споменик, барем због тога што је “свакако један од најпознатијих албанолога у свијету науке”, што је “читав свој дуги живот градио имиџ уваженог научника”, што је “много тога доживио на путу часне борбе за научну истину”, што је “истина била основни мото која га је и довела до мјеста на ком се данас налази овај скроман човјек – по свему осталом, а врло особен када је ријеч о науци”, што је “успио да оствари више од свих прије њега”, што су га “многи слиједили у области албанологије – не само историје и књижевности, већ и науке о језику, геостратегији, културологији”, што је “изванредно заслужан што је данас ова наука подједнако развијена – на Балкану, у Европи, САД-у и осталим центрима науке”, што је, упркос чињеници да “објављује своје радове свуда по свијету, сем у Албанији (чија) владајућа елита све чини да буде заборављен (иако је почасни члан Академије наука и уметности арбанашких интелектуалаца – ИП)… млади научници и у Албанији све више прихватају његове тезе из области албанологије… посебно тезу о неилирском поријеклу Албанаца”.

Али не само због тога. Каплан је “открио” да су Албанци “келтско племе” (мада Келти нису “племе”, још мање “народ”, они су били војнички ред у србском народу), да се “реч ‘Албанци’ изводи из келтског језика” (што ће рећи: србског, мада то њему није познато), да његову тезу “да Албанци нису потомци Илира и да нису аутохтони на Балкану све више прихвата наука многих балканских земаља, земаља Европе и Америке”, да је тезу о илирском пореклу Албанаца оценио “као измишљени мит, који има политичку позадину” (али не рече коју и какву), да његови “научни ставови… имају све више присталица у свијету науке, која је, увијек, без граница”, да се питање арбанашког порекла “и даље налази у жижи интересовања албанологије и посебно научног подмлатка, чак и у Албанији”… да је… да се…

Све је то Зоран Лекић могао тако рећи јер је своја профдракадемичка знања зауставио на “научној” лажи наученој не само у основној школи, већ преузетој и од Каплановог “категоричног апострофирања” да су Срби “заиста дошли на Балканске просторе за вријеме – велике сеобе народа” – што су, ваљда, и једном и другом, шести и седми век. И не само Срби – и Арбанаси су “дошли из прапостојбине, као и остали народи – у вријеме Велике сеобе народа и, на Балкану – затекли Србе, који су већ били ту”. Баш тако, иако ће се на другоме месту послужити и Каплановим исказом да “чињеница што албанци живе још од XI века на истој територији – где су у стара времена – живели Илири – безначајна је!”

Значајно или безначајно, како се узме, тек – овај се потписник присећа се да је 6. фебруара 2013. године, Васељенска телевизија објавила текст Душана Миловановића, под насловом “Скендербег Ср­бин и православац”, што је овом потписнику био по­вод да о Арбанасима, из једног необичнијег угла, испише тридесет пет-шест страница; учинио је то поштапајући се на већ излизану изреку да је потурица гори од Турчина и одмах констатујући да се без икаквог двоумљења може рећи да су Ар­банаси, данас, србско пле­ме ко­ме је говорни језик арбанашки.

Јер, како смо то могли прочитати код Јована И. Деретића (1939-2021), Арбанаси су на Србску Земљу пристигли половином 11. века. “Догађаји који су проузроковали долазак Арбанаса у Србију био је рат између Византије и Србије у јесен 1042. године. Ромеји су са великом војском напали Србију и борбе су вођене на преде­лу Новог Епира, да­на­шња територија Албаније. У две велике бит­ке Срби су страшно пора­зи­ли Ромеје и то је проузроковало немире у Византији. Један од побуње­ника био је војсковођа Ђорђе Манија­кис, који је командовао византијском вој­ском на Сицилији и у јужној Италији. Пошто су га без разлога сме­нили, одлучио се на побуну и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју визан­тијску војску коју је имао под својом командом и један део кав­ка­с­ких Арбанаса, односно Албанаца како су их тада звали, као по­мо­ћ-­не че­те. Са Арбанасима ишле су и њихове породице како је то био обичај у том времену. Манијакис се са својом војском искрцао у Драчу почетком мар­та 1043. године. На путу за Цариград, он се код Острова, близу Дојран­ског језера, сукобио с ромеј­ском вој­ском верном Цариграду; у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала. Ове догађаје описао је савременик визан­тијски историчар Миха­и­ло Аталиота (Michael Ataliota, Corpus scriptorum historiae Byzantinae, Weber, Bonn 1844, Tome II, page 121).

Византинци су прихватили Манијакисове војнике који су се преда­ли, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате на­траг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле запле­њене. Молили су Србе да им до­зво­ле да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и србску власте­лу. Војислав им је дозволио да се населе у Ра­бану, једно мало и слабо насељено место на подножју планине Јабланице. Ко­ли­ко је био бројан тај народ није познато, али према процени није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само по­моћне војнике већ и чланове њи­хових породица.

Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су пот­пу­ну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и по­че­ли насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арб­а­наса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Цр­ног Дри­ма, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антро­погеографије, Београд 1922, 176).

И, као што се то зна за Маџаре који су у Панонску низију при­спели на самом крају 9. века:

– Да их је било између двадесет и два­десет пет хиљада;

– Са каквом су агресивношћу потчиња­ва­ли суседна словенска (србска!) племена;

– Са коликом је система­тич­ношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;

– Да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет поколења толико истањила да је постала не само са­свим прозирна већ и неуочљива;

– Да се нужно мора наметнути закључак да данашњу маџар­ску нацију са­чињавају углавном Словаци и Срби маџарског гово­р­ног језика (И. Петровић, Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 333);

Истоветна логика мора се применити и на Арбана­се осет­но малобројније од Маџара, ко­ји су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно србског, били прихва­ће­ни поло­вином 11. века.

Каплан Буровић као Најпознатији

Наравно, Каплан Буровић о томе мисли и пише друкчије. Према сопственом “призна­њу”, он, пореклом Србин из Пераста (“сви знају да су пореклом из Пераста и да су нам ту гробови право­слав­них прадедова”), рођен у Улцињу 1934. године као Каплан Ресули, исла­ми­зовани Арбанас па повратник у православље (како у једном инте­р­вјуу с јесени 2010. године сам ка­же, “вратио се право­слављу чиста срца” – www. slobodanjovanovic.org/2010.09.03/intervju.kaplan.burovic), почасни члан Ака­демије наука и уметности арбанашких интелектуалаца, (али га нико осим Зорана Лакића не препознаје као “профдра”), “научну ис­ти­ну о пореклу Арбанаса” разрађивао је у свој­им “много­број­ним сту­диј­а­ма” више од пола века а изнео је “де­та­љ­но” у својој књизи Ко су Ал­банци, објављеној у Женеви 2007. године. Како сам каже, иа­ко је “тамо научно образложио” своју тезу, они који се ба­ве по­реклом Арбанаса његово име нигде и не помињу, а преко ње­гове “научно образложене тезе” прелазе “као да не по­стоји, или… као поред турског гробља”.

За такву судбину соп­ствене те­зе он им­а и крив­це: “Ја знам да им то наређу­је њихова титоистичка свест, или титоизам оних под чијом наред­бом пишу, под чијом гвозденом пе­том живе, ако не и православни фунда­мен­тализам, који им је за­тровао душу и ослепио очи. Али, пошто нау­ка неће да зна ни за веру, нити за политику, мислим да је крајње време да се ови наши научници отресу верског фунда­ментализма, политике и титоиз­ма, бар кад третирају научне про­блеме”.

Пошто је тако “растурио” оне који не мисле примитивно антисрбски као он, а то су искључиво Срби који под нечијом “гвозденом петом живе”, огрезли у “православном фундаментализму” и титоизму, он објашњава да су се такви Срби наслонили на сазна­ња папе Пија II, Енеја Силвија Пиколоминија (1405-1458-1464) за кога, иначе, хрватски југословенски енциклопедисти кажу да “мно­ге вриједне грађе има у његовим хисторијским списима и да њего­ва дјела садржавају и низ података о хисторији јужнославенских народа”. Насупрот томе, Каплан Буровић представља оно што је сам открио: “Ја сам заступао и заступам једну посебну хипотезу, коју нисам измислио, већ је мукотрпно изградио кроз деценије, а на бази научних истраживања и открића светских научника, по­зна­тих албанолога, па и мојих, личних истраживања и открића, а са којима су се сложили и највећи албански научници, алба­но­лози”. Ван сваке сумње, ово последње је најважније јер ако то не прихвате “највећи албански научници, алба­но­лози” – пуј, пике, не важи!

Ово ни по чему не одудара од “научних разлога” које нам је, 1974. године, о Арбанасима и Илирима и о томе како се, где и у којим количи­на­ма “напредовало” у илироло­гији, представио Александар Стип­че­вић (1930-2015), хрватски историчар арбанашког порекла: “Прошло је више од шест година од дана када је у Милану (Италија)… објелода­ње­на моја књига Gli Illiri… Од тог времена до данас (за циглих шест година, дакле! – ИП) или­рологија је веома узнапредовала: извршена су многа успјешна ар­хеолошка искапања, одржано је не­колико значајних тематских симпозија и конгреса посвећених И­лирима, написан је велик број радова о разним питањима илиро­логије. Посебно је много узна­пр­е­довало познавање културе Илира у Албанији, која је све доне­давно била врло слабо позната стручњацима” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 7 – lat.). И све то упркос несумњивој чињеници (коју шиптарски аутори сами ис­тичу у хрватској Енци­кло­педији Југо­славије, књига 1, 77 – lat.) да је до 1941. године “више од 90% ал­банског становништва у Кра­ље­вини Југославији било неписмено” а у Арба­ни­ји још и више!

Кад је већ тако, Буровић одмах каже, без образ­ло­жења (биће да му оно није ни потребно, пошто се ради о његовој хипотези с којом су се “сложили и највећи албански на­учници, алба­но­лози”), да “Албанци нису ни са Кавказа, нити Илири, па ни меша­вина различитих ста­робалканских елемената. Они су један засе­бан на­род, који се, као и сви други народи, мешао и са другим народима, мо­гуће нешто више од својих балканских сусе­да, што се обја­шњава њиховом ис­торијом без писма и, до касно, без своје држа­ве. Годи­не 1908 су установили своју азбуку, а крајем 1912. су про­гласили своју неза­висност и почели да граде своју пр­ву државу” (http://www.novinar.de/2011/02/15/dokumentirano-poreklo-albanaca).

И, пошто су они “један засебан народ”, сазнаћемо од Буро­вића да су неки Албани, у 4. веку пре Христа, “сишли из Шкотске с осталим Келтима, прешли преко Француске, Швајцарске, Итали­је и обалом Јадрана стигли до данашње области Мат у Албанији”, одакле су “преко Балкана, Дунава, Румуније и руских степа, сти­гли до Касписког мора”, али су у међувремену, у неком неодре­ђеном међупростору “остављали делове својих племена, читава братства”. Ово келтско “сила жење” чудно је Буровићево “откри­ће” будући да енглески историчар Џорџ Тревељан (1876-1962) тврди како су Келти баш у то време, “вал за валом”, упадали на енглеско острво, али и да се јужно крило келтских племена “која су првотно живјела у сјеверозападној Ње­мачкој и Холандији… настанило у Падској долини (у северној Ита­лији – ИП), докрајчило хегемонију Етрушчана у Италији, и око 387. прије нове ере опљачкало Рим. Друга су келтска племена продрла у Шпањолску, а опет друга на Балкан. Током истих сто­љећа преплавило је једно сјеверно крило тога великога свјетског покрета енглески оток, те је наметнуло његовим становницима келтску власт и келтски језик” (Г. М. Тревељан, Повијест Ен­глеске, Загреб 1956, 23-24 – лат).

Буровићу као да није познато да никаквих великих сеоба није било, а домишљено путовање шкотских Албана и осталих Келта “преко Француске, Швајцарске, Италије и обалом Јадрана… до да­нашње области Мат у Албанији”, одакле су “преко Балкана, Ду­нава, Румуније и руских степа, стигли до Касписког мора” морала је бити велика сеоба. И не само велика, била би то безглава сеоба, сеоба без одређеног циља, пошто најновија мултидисципли­нар­на истраживања, аргументима из природних и егзактних нау­ка показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неиз­водљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање била неопоходна огромна количина нај­раз­личијтијих животних потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене кра­је­ве, није се могла обезбеђивати храна из “домаћих извора”, а вр­ло је вероватно да би оружани сукоби непознатих и непозваних до­шљака са “нађошима” били свуда редовна појава, много жешћи од оних које описује Тревељан бавећи се упадима келтских племена на енгле­ско острво: “Келтски су освајачи Британије долазили у узастоп­ним валовима појединих племена, која су додуше била између себе сродна, али која су се односила непријатељски једно према другоме… Келти су – вал за валом – улазили у Британију… те кла­ли, покоравали или тјерали преко цијелог отока… и своје власти­те сроднике, који су били дошли прије њих” (Исто, 24).

Из Буровићевог саопштења да су Албани “сишли из Шкот­ске с осталим Келтима” ваљало би закључити да су Албани били Срби, пошто су Келти, рекосмо, познати као војнички ред у србском наро­ду. Али, не, Буровићу ни то није познато. Он само домишља, по­што каже да “албански језик има много балтичко-словенских (у првом реду литванских!) речи, да је познати аустријски албано­лог, академик, проф. др Густав Мајер (1850-1900) изјавио да је ал­бан­ски језик брат литванског језика… са чиме су се сложили не само многи познати светски албанолози, већ и албански, па и нај­већи албанолог Албаније свих времена, академик, проф. др Ећ­рем Чабеј” (1908-1980), да су се “Албанци (који се тада сигурно нису звали овако!), можда у првом веку старе ере, ставили у по­крет из кољевке човечанства, Индије, заједно са словенским пле­ме­нима, могуће баш са Литванцима, па – прелазећи преко Кавка­за – мо­гуће и поред тамошњих Албана, стигли су на обале Балтичког мора, где су дуго живели у симбиози са Литванцима и спасили се асимилирања њиховим новим покретом према средњој Европи и обалама Дунава, куда су ишла и многа друга словенска племена, али не и Литванци”.

Колико је Буровић јасан у свом хипотетском домишљању може посве­до­чити и завршни део претходне реченице из које ваља закључити да су и Албанци, “који се тада сигурно нису звали ова­ко!”, једно “од многих других” словенских племена. Када каже да су на том путу сти­гли до данашње Румуније, да су у свој језик унели “много румун­ских речи и других румунских карактери­сти­ка, у граматици и фолк­лору”, да се “ал­бан­ски језик формирао у VI веку нове ере управо у Румунији” (којешта, рећи ће Слободан Јарчевић – 1942-2020 –, пошто “тада румунски језик није ни посто­јао… румунски језик почео се стварати тек у 16. столећу, а до тада је у Румунији становништво говорило српским језиком”), да их “монголски Бугари… нису пребацили 679. године наше ере преко Дунава… данас Албанци не би постојали”, да је аустријски академик, проф. др Густав Вајганд (1860-1930), познат као најве­ћи албанолог свога времена, због не­ко­лико трачких ре­чи у арбана­шком језику Арбанасе прогласио потомцима србских Трачана (Рашана), да су се Арбанаси задржали у Тра­ки­ји стотинак година, да су се тамо “спасили асимилације од сло­венских Бугара”, да су за то кратко време они асимиловали мно­го­бројне трачке породи­це које су кроз више векова успеле да одоле романизовању(?! – ИП), да “албански језик има и бугар­ских речи, па и граматичких карак­теристика, што нам доказује да су ови Албанци дуго живели под бугарском влашћу”, онда се мора дода­т­но закључити да Буро­вић своју тезу о арбанашком пореклу “на­учно образлаже” изузет­но компликовано с јединим циљем да она делује научније. При томе, неке од тих теза, као, на пример, она да се “ал­бан­ски језик формирао у VI веку нове ере управо у Руму­нији”, као и она да су 679. године прешли преко Дунава, делују толико несувисло да на њих не треба трошити речи, чак и ако би се морало рећи да Буровићеви Албанци до 6. века нису умели ни да гово­ре. Иако сам каже да су се његови Албанци задржали у Бугарској “преко сто година”, на другом ће месту рећи да су на данашњи простор, у данашњу Арбанију, сти­гли у 9. веку, те да би “могуће” било да су за два ве­ка, до тренутка када је Георгиос Манијакис дигао побуну против централне власти у Кон­стантинопољу, “где њиховим познатим енормним множењем, где асими­лирањем Ал­ба­ноа, Словена (Србо-Црногораца, Ма­кедона­ца и Бугара), Влаха и Грка… прешли број од 50.000 душа” и да су Манијакисовој побуњеничкој војсци са Сицилије могли понудити помоћ од три хиљаде ратника.

Онима који о Арбанасима пишу друкчије, пре свих Јовану И. Де­ретићу, академик Буровић упућује замерке на основу сопстве­них хипотетских конструкција. На пример, он поставља питање “како је могу­ће да у II веку Клод Птолеме – по Деретићу – назове један град Балканске Албаније АЛБАНОПОЛИС… кад су ови Албанци… стигли у овој Албанији после 1043, у XI веку”, а преви­ђа, најве­ро­ватније злонамерно, да је Деретић тај Албанополис означио као преведен назив србскога града Београда, данас Бера­та, у Арба­нији. Уз то, он ће још домислити да Албанополис не мо­же бити превод за Београд. “Превод са српског на – који језик” ПОЛИС је грчка реч, али не и АЛБАНО, па ни АЛБА! Је ли могуће да је Птолеме комбиновао два језика у једној речи?! И зашто?! Пре бисмо рекли да у топониму Албанополис немамо пре­вод Бео­града, већ сложеницу од АЛБАНО (име племена Алба­но-и) и грч­ке реши ПОЛИС, која значи град. Односно – ГРАД АЛБАНА”.

Каже тако, а већ у следећој реченици констатује да се тај град у време Птолемејево није звао ни Берат ни Београд, већ Pilcheriopolis, назив сложен од једне латинске (pulcher=леп) и једне грч­ке речи (полис=град), баш по шеми коју не признаје за Албанопо­лис=Бели Град, Београд. Да се имало удубио у оно о чему је писао, Буровић се могао досетити да реч pulcher доведе у везу са речју bellus, леп, лепог изгледа, те да и назив Pulcheriopolis протумачи као директан превод речи Belgrad, Белград, Београд.

Све у свему, хипотеза (према речничком тумачењу: “претпо­ставка, постављена за објашњење неке појаве, коју треба провје­рити и доказати да би постала вјеродостојна научна теорија или научни закон”) коју је у Каплан Буровић у Женеви “научно образ­ложио” и коју љубоморно чува од било каквих приговора са стра­не, понајвише је подилажење савре­меним “највећим ал­ба­н­ским научницима, албаноло­зи­ма” и покушај да се Србима нат­у­ри “пра­во­славни фундаментализам”. Настрану то што он упорно говори о Балканском полуострву, о Балкану, иако је све до 1808. године то полуострво било познато искључиво као Хелмско, изведено од ре­ч­и хлм, хелм, хум. Ново име измислио му је немачки гимназијски професор Јохан Аугуст Цојне увођењем наводног турцизма Бал­кан­ско по­луострво, иако су сами Турци за њега користили назив Еминехдаг, односно Хелм. И иначе, “тобожњи турцизам Балкан садржи српску симбо­лику Бе­ло­бога (Бела, Бала)”, широко рас­про­страњену у ан­тич­ко време (Ј. И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса, Први део, Београд 2010, 11)., по чему Београд није Бели Град, већ Белов Град, град именован по богу Белу.

На крају, није згорега рећи да Буровићева теза о арбанашком путовању (из Индије, преко Кавказа, поред Балтичког мора, кроз тада непостојећу Румунију, преко Дунава, кроз Бугарску, до дана­шње Арбаније), у најмању руку, делује неозбиљно, чак и ако се не каже да су, у 9. веку, “његови” Арбанаси преко Метохије и Косова пропутовали “на невиђено”. Тешко је замислити да неко пређе то­лику раздаљину и не заустави се на тој благословеној земљи већ похрли у планинско беспуће будућег завичаја. И немогуће је зам­и­сли­ти да се бар неко из те велике масе Буровићевих путника “око света” тамо не заустави, можда уморан од бесциљног потуцања, можда да себи прекрати муке, можда без посебног разлога.

А биће да се тамо нико није зауставио, макар да потврди Бу­ро­вићеву тезу о њиховом “где познатом енормном множе­њу, где асими­лирању Ал­ба­ноа, Словена (Србо-Црногораца, Македона­ца и Бугара), Влаха и Грка”. Насупрот томе, код арбанашког исто­ри­чара Сељамија Пуљахе, у књизи Албанци и њихове терито­ри­је, Тирана 1982, читамо да је у пећкој нахији, године 1485, турски пописивач забележио 164 арбанашка имена и 4.910 србских; у на­хији Сухогрло (у источном делу Метохијског Подгора) 8 арбана­шких и 182 србска, у вучитрнској нахији 5 арбанашких и 287 србских, у приштинској ниједно арбанашко и 91 србско, у лапској (подујевски крај) ниједно арбанашко и 52 србска, а у призренској 5 арбанашких и 253 србска имена. Све у свему, у Пуљахиној грађи србска су имена 37 пута бројнија од арбанашких, ни у једној од поменутих нахија није било села са чисто арбанашким именима, али је зато у пећкој, вучитрнској и призренској нахији било 106 се­ла са чисто србским именима (Драгољуб Петровић, Кучко-арбана­шко пограничје у свјетло­сти ономастике, Дани Марка Миљанова 1993, Зборник радова И, Подгорица/Нови Сад 1994, 99).

Каплану Буровићу то би однекуд морало бити познато, али из својих “албано­ло­шких” и арбанашких разлога – да би оправдао сопстве­ну ан тисрбску тврдњу о наводном срб­ском “православном фундамен­та­лиз­му” – он то не при­зна­је; лакше му је да Пуљахуа не об­раз­ла­жући то, назове “демаскираним албанским фалсифика­то­ро­м исто­ри­је” (www.magazin-tabloid.com/casopis/index.­phr?id=­06&br=241­&cl=34). И то под насловом “Научни проблеми не решавају се гласањем”.

Ко су, дакле, Арбанаси

По прилици, Арбана­си­ма данас баш и не одговара да буду по­реклом само Илири, или Трачани, они би волели да мало буду и Дарданци (које треба читати као Сарбани, Срби) јер “њи­хо­во име, истоветно с оним што су га носили Дар­данци из Тракије (Срби из Рашке чији су назив Грци искривили у Тракос – ИП), ука­зује на могућност да је би­ло дошло до ста­пања прединдоев­роп­ски­х и индоевропских на­ро­да” (Луиђи Парети ет алл., Хисторија човјечанства : Културни и начни развој, свезак други / књига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11 – лат.). И можда због тога што је ово “про­то­повијесно” плем­е учествовало у Тројанском ра­ту, а по­том и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хе­тита (Хета, Гета) против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (А. Стипчевић, Наведени рад, 29). Било би им дра­же, дакле, да су много старији но што јесу јер би онда мо­гли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског по­лу­остр­ва, иако је са­свим извесно да су се на њему појавили тек сре­ди­ном 11. века.

Ипак, по свему изложеном, може с­е без дво­умљења рећи да су Арбанаси, данас, србско пле­ме ко­ме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и он­и­ма који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Ил­и­ра, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог племена са Хелмског полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена србско; при­знаје ли се да су Илири, Трачани, Дарданци… србска племена, то право на наслеђе илирских, трачких, дарданских… обележја може се пренети и на Арбанасе који су, рекосмо, србско племе арбана­шкога говора.

Јер, кад су после погибије Ђорђа Манијакиса, војсковође који је рачунао да ће и уз помоћ давних предака данашњих номинал­них Арбанаса преузети власт у Цариграду, они остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби рачу­најући да ће, као сточари “од каријере”, гаји­ти стоку за себе и за србску властелу. Према про­це­ни, “није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хи­љада”, рачунајући у те цифре не само по­моћне војнике већ и чланове њи­хових породица.

Но, како је то већ речено у уводном делу ове причице, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су пот­пу­ну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и по­че­ли насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арб­а­наса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Цр­ног Дри­ма, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва”.

После свега

иков текст настао као осврт на Миловановићеву расправицу о Скендербегову пореклу (и многи “учени” Срби заклеће се да је он био Арбанас), Васељенској телевизији послат је 16. фебруара 2013. године и тамо, под насловом Арбанаси, био објављен у четири наставка.

Одједном, изнебуха, равно три месеца касније, 16. маја, појављује се текст Каплана Буровића под насловом “Интриге и фалсификати Илије Петровића”, писан у Женеви. У свом тексту (www.vaseljenska.com/misljenja/intrige-i-falsifikati-ilija-petrovica/) сачињеном од преко 113.000 графичких знакова, на скоро четири ауторска табака, Буровић се бави свим и свачим, понајмање Арбанасима, толико “свим и свачим” да је његову “мисао” скоро немогуће пратити.

Свој спис Буровић започиње констатацијом да се “као адвокат Јована И. Деретића представља Илија Петровић. Овај – иако, наравно – претендира на објективност и научни став, у ствари – манифестира чисто титоистичке, па и православно-фундаменталистичке позиције, посебно и позиције очитог фалсификатора и интриганта, клеветника, преко свега и јасне позиције средњевековног ‘осветника’… На сајту Васељенска ТВ пасквиљом, где на дугачко преде и наклапа тобоже о Албанцима… у трећем наставку, објављен дана 18. фебруара 2013, пошто нам у уводу хвали Јована Деретића као циго свог коња, заузео се тобоже мојом личношћу и мојим албанолошким тезама, а са једном очитом нетрпељивошћу, па и атавистичком мржњом, коју до данас још нису манифестирали ни сами шовинистички и расистички најекстремнији Албанци, који се ево преко пола века баве самном и боре се против мене и мог стварања најмонструознијим лажима и фалсификатима, на свим језицима и преко свих медија, својих и туђих”.

Највећи део простора Буровић је посветио себи и својој параноји (“разумном лудилу” упрегнутном у “одбрану” сопствене умишљене величине и умишљеног прогањања), свом боравку у арбанашким затворима, својој борби против титоиста и “православних фундаменталиста”, својим научним открићима која му признају и највећи арбанашки албанолози, свом обрачуну са ставовима Јована И. Деретића и, наравно, обрачуну с Илијом Петровићем, потписником ових редака, кога сматра најважнијим браниоцем Деретићевим. У таквом свом параноичном “обрачуну”, он Илију Петровића проглашава злочинцем и главним кривцем што он, Буровић, не може да штампа нека своја научна открића. Да су, вели он, живи неки његови славни преци, Ресулбеговићи, Арслан-бег и Осман-паша, Петровићу би био ишчупан језик или би остао без главе, а овако, под заштитом Мила Ђукановића, он може да чини што му је воља!?

А бранећи се од неких “напада” у тексту о Арбанасима, он још истиче како није могао објавити своју студију о приштинском лингвисти Идризу Ајетију (1917-2019) јер га у томе спречава Илија Петровић, а студију о неким накнадним сазнањима Александра Стипчевића који је изменио своја ранија (ваљда погрешна) гледишта на илирско порекло данашњих Арбанаса, такође не може објавити јер га у томе онемогућује Илија Петровић?!

Од Капланове параноје не одступа много ни Зоран Лакић кад ка же да “академик Каплан Буровић… објављује своје радове свуда по свијету, сем у Албанији, коју је својим културно-научним радом и крвавом борбом за слободу и демократију највише задужио. Умјесто захвалности оглашен је за персону нон грата. Владајућа елита све чини да буде заборављен, и он, и његова књижевна дјела, и његова научна дјела, и његова борба за слободу и демократију Албаније. Ипак то му није засметало да буде превођен и читан. Цијењен. Млади научници и у Албанији све више прихватају његове тезе из области албанологије. И посебно тезу о неилирском поријеклу Албанаца, као и тезу о непостојању њихове аутохтоније на овим просторима”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: