Слобода и рационалност

Инфлација евра. Инфлација динара. Ако имате уштеђевину, бирајте злато као уточиште и заштиту. ЕУ ће пропасти и њена валута евро.

Ипак, ако узимате кредите, не везујте се преко динара за евро. Динар ће брже пропадати. Уз ове практичне мере, нуде се и пратеће, групне. Смена власти на улици, промена курса и масовна хапшења лопова. А на то онда стижу приповедања о ванземаљцима који су нас створили, и који ће поново доћи да нас спасавају. Па о томе да енглеска краљица дуго живи јер једе децу. Због тога су њени штићеници тако крволочни. Има ту и других размишљања. Нису вредна помињања она о неопходности уласка у НАТО. То је тако учестало да нам је постало нормално. Дечани су, уз Грачаницу и Пећку патријаршију, наши највреднији споменици културе и установе Духа православља. Окружени су народом који нас је протерао. Карићи су отишли о’нако. Наша земља (земље) окружене су чланицама НАТО који нас је протерао касетним бомбама и оним пуњеним осиромашеним ураном.

Када би се могло некако спојити неспојиво па бити уз Русију, попут Белорусије, а имати стандард Шенгена који пропада, већина би то оберучке прихватила. Или бар да нам је могуће храбро сведочити истину не марећи за последице и близину непријатељске чизме. Као некада док смо били своји на своме. Срби су векове провели под туђинском влашћу али у теократском непосредном поретку. Од обнове Пећке патријаршије 1557, њихове вође били су партијарси, владике, монаштво и мирјанско побожно становништво. И баш тих година када се обнављала Пећка патријаршија, рађало се ново моћно православно царство на истоку. И ”смутна времена”. На овим ”нашим просторима” баш у то време рат су покренули Аустријанци уз помоћ папске државе Климента VIII. Срби су стали уз њих. Венеција није. Имала је озбиљне послове са Османлијама па их није желела да квари.

У то време, један трговац и историчар млетачког поднебља по имену Bernardo Davanzati, дефинише прецизно светско стање ствари. Он ће 1582 дефинисати и успоставити рачун међународне размене (попут овог данашњег рубља-остале валуте). Он је већ 1588 уочио разлику између ”вредности у размени” и ”вредности у употреби”. Он је овај парадокс да злато има малу вредност у употреби, а велику у размени објаснио на начин који је опстао до данашњег дана. Бернардо каже да остале робе имају вредност саме по себи.

Рецимо нафта покреће транспортна средства. Гас греје домаћинства и покреће све индустрије. А злато, ко злато, није у стању да чини тако нешто. Нема (има малу) употребну вредност. Али оно постаје вредно када се стави у виртуелни (ментални) механизам па постане господар свим робама (аналогија са малобројним али ментално изграђеним народима).

Стотинак година касније, један други потомак са млетачких простора учи право у царској Аустрији али га више од тога интересује преламање светлости и астрономија. Захваљујући породичном знању како направити сочиво, он ће поставити темељ многих будућих наука. Био је то Geminiano Montanari 1663-1687. Он ће остати познат као физичар, астроном, инжењер, економиста и најмање знан као правник. Ипак, као човека несвакидашњег ума, државници су га често користили како би извукли одређене користи и на планети за коју су били заковани. Тако ће он 1683 објавити теорију о вредности новца користећи поставке његовог земљака, Bernardo Davanzati-ја. Развијајући ову теорију, човек који је властитим телескопом откривао звезде, записаће те, 1683, следећу мисао:

”Саобраћање између народа које данас премрежава читаву планету достигло је такве размере да се готово може рећи да је цео свет један велики град, са тржницом (пијацом) на којој су изложене све врсте роба, тако да свако може за новац купити било који производ (из) земље, животиња и људског рада, и уживати у њему у сопственом дому”. И заиста, тамо где је живео Монтари, било је тако. Његов друштвени телескоп није хватао светлост са друге стране Динаре и Велебита. Тамо је још увек владао мрак феудалног царства. Монтари је видео капитализам који се рађа. Свакако да он није могао уочити његову фаталну карактеристику.

Нису је уочили ни марксисти вековима потом. Вежући се одвећ за правду и једнакост, они су пропустили да виде да проблем са капитализмом не лежи у нефер игри већ у ирационалности, што сама игра нема смисла. Она увек завршава у незапослености, инфлацији, ратовима. То је поента ”Украјинске кризе”. Али студија и генија који то виде нема још увек, ни на оним, нити на овим просторима.

Када је Монтари делао и стварао нови виртуелни свет, заробљене Србе водио је патријарх Арсеније III Чарнојевић. И баш тада се одиграо по њих кобни Велики бечки рат између Османлија и хришћанске Свете лиге. Од тог рата (1683- 1699) Османлије су почеле да слабе и да се повлаче из Европе. А Срби ће ући у најтежи период своје писане историје. Озлојађени због пораза, Османлије су српске вазале мењали Арнаутима, а ултимативна исламизација постала је немерљиво јачи захтев од данашњих НАТО искушења. Велике силе хришћанске Свете лиге меркале су поседе српског живља и делиле га далеко од њихових очију. Отворено је ”Источно питање”. И данас је тако. О томе су најбољи показатељ мислећи људи са почетка овога текста. Далеко је сунце!