Институт РУССТРАТ: О неким резултатима специјалне војне операције у Украјини

Специјална војна операција у Украјини, започета 24. фебруара 2022. године да би се прекинула велика украјинска офанзива планирана за 8. март у Донбасу и на Криму, прешла је тромесечну границу. За ово кратко време непријатељства су попримила карактер који се може сматрати одређеним стандардом за ратове држава у првој половини 21. века. И такође окидач за промену домаће војне доктрине и приоритета војно-индустријског комплекса. Осим тога, можете поправити низ ствари које су можда биле предвидљиве за Генералштаб који је развио „Операцију Z“, али су се за већину аналитичара испоставиле као изненађење.

Рат исцрпљивања – не убија Русију

Прво и, можда, најважније, показало се да Русија не губи рат исцрпљивања, који је почео у марту-априлу. Опште је прихваћено да је СВО у Украјини требало да буде брза операција која би требало да се заврши без преласка Русије на „мобилизациону“ економију.

На основу тога, крајем априла – почетком маја, у западним медијима је постало модерно да се понавља став појединих западних политичких говорника да Русија „није постигла циљеве операције“, док је руска економија пред колапсом под притиском невиђених санкција које су уведене Русији. Амерички председник Џо Бајден уплашио је светску заједницу причама о „долару за 200 рубаља“ и другим тешким последицама СВО – специјалне војне операције по Русију.

Испоставило се да Запад губи рат исцрпљивања. У САД, Британији и Европској унији настала је велика енергетска, енергетска, делимично прехрамбена и социјална криза. Негативне појаве ће очигледно расти у амплитуди, генеришући секундарне кризе, што повлачи за собом политичке последице – рејтинзи председника, премијера, канцелара и тако даље, пао је на ниво који би се могао назвати критичним.

Несташице прехрамбених производа широм Европске уније…

Русија је покренула квалитативно нови круг „замена увоза“. Ово није само замена западних техничких решења домаћим производима, већ и потпуно раздвајање – излазак земље из устаљене мреже трговинских, економских, културних, информационих, когнитивних и других комуникација. У глобалним размерама, сваким даном све више се учвршћује мултиполарност света, која више никада неће бити иста.

Настаје, дакле, ситуација када је Русији корисно да одуговлачи сукоб у Украјини како би се максимизирале негативне економске последице по Запад, пошто је сам себе увео у замку – политички оквир „морамо подржати Украјину“ је генерално лишио маневра владајуће елите Запада. Социо-економска ситуација у САД, ЕУ и Британији не иде на боље, а јесен и долазак нове грејне сезоне и зиму неминовно ће задати нови ударац расположењу становништва.

Само лењи нису писали о предстојећој глобалној прехрамбеној кризи – али до сада ниједан аналитичар није успео да одговори на питање како се овај проблем може решити, држећи Русију „изван“ преговарачког процеса. Парадоксално је, али се испоставило тачним да је Русија, која је до пре неколико година била исмевана јер је покушавала да захтева једнакост са својих „само 2-3% светског БДП-а“, кључни елемент светске стабилности.

Наоружање које је дошло у Украјину пре специјалне војне операције, а после 24. фебруара 2022. године, уливало је нову снагу, али се такође показао не тако ефикасним као што се чинило Кијеву, Вашингтону, Лондону и Берлину.

Буквално за два месеца непријатељстава, њихове сопствене залихе украјинског наоружања су исцрпљене, а сада ОФУ – оружане формације Украјине (овим новим означавањем украјинске војске говори седа званична ВСУ – Оружане снаге Украјине више не постоји – прим. прев.) одржавају борбену готовост „ињекцијама“ из пољског града Жешова. Од марта, пољско погранично насеље постало је моћно транзитно чвориште за пренос западног оружја у Украјину. За шта је украјински лидер Володимир Зеленски чак доделио Жешову титулу „града спасиоца“.

Потврђено је наше предвиђање да ће се сукоб у Украјини врло брзо претворити у посреднички рат са целим НАТО-ом. Међутим, показало се да је и сам НАТО далеко од јединства у жељи да се бори против Русије. На позадини радикалне лојалности Финске и Шведске, које су добровољно одлучиле да постану мета нуклеарног оружја, позиција Турске и Мађарске изгледа као посебан контраст. Будимпешта је у ултимативном облику одбила нафтне и гасне санкције Русији, а Анкара је изнела дугачку листу захтева без којих не намерава да разговара о пријави Шведске и Финске за улазак у НАТО.

Ерозија Европе се не може занемарити. Лондон отворено покушава да увуче Пољску, Литванију, Украјину, Летонију и Естонију у нови блок који ће бити хибрид НАТО-а и ЕУ. То не слути на добро Берлину и Паризу, који све више прелазе у категорију секундарних геополитичких играча.

Чија је војна наука боља

Природа непријатељстава се озбиљно променила за три месеца. Ако је на почетку СВО руска војска покушавала да се бори са „мало крви непријатеља”, избегавајући тешке ударе, онда је крајем маја сукоб добио препознатљива обележја парног ваљка, који полако али сигурно меље људство украјинске јединице. Појавило се и заживело схватање да је украјински нацизам масовна болест, а не болест појединих војника и официра. Иако смо за ово сазнање у првој фази морали да платимо губицима, који су били потпуно неопотребни.

Испоставило се да колективна војна обавештајна служба НАТО-а, која контролише бројчано надмоћнији Z-део украјинске групе, не може дати решење за преузимање иницијативе у целини. Руска армија, као и на почетку „Операције Z“, делује фокусирано на сопствене задатке, а не на ситуацију коју ствара непријатељ.

Руска војска је већ демонстрирала низ бриљантних операција, попут заузимања аеродрома код Гостомела, бројних успешних продора до кључних тачака и узимања истих под контролу. Постало је очигледно да је модерно ракетно оружје норма за Русију, а супротно пропаганди Кијева, „Калибри“, „Бодежи“, „Оникси“ и породица „Х“ нису недостајли Оружаним снагама РФ.

Русија је у потпуности овладала дејствима „дуге руке”, решавајући значајан део задатака уништавања непријатеља и пре него што непријатељско људство или техника доспеју на линију фронта.

Постао је очигледан значај у савременом конвенционалном ратовању средстава , којима у Министарству одбране, нажалост, није посвећена дужна пажња, пре свега дронова. То су, пре свега, тактичке и стратешке беспилотне летелице дизајниране за широк спектар задатака, обично повезаних са посматрањем и погађањем откривеног непријатеља.

Од великог значаја у будућим сукобима биће „дронови индивидуалног уништења“, који користе технологију роја, као и средства за сузбијање таквих напада.

Поуке рата ће нас свакако натерати да радимо на попуњавању Оружаних снага РФ снајперским системима, безбедним комуникацијама, одређеним врстама индивидуалне опреме, попут термовизира и друге опреме за надзор.

Артиљерију и РСЗО – Руске вишецевне ракетне системе треба поменути у посебном раду. Ове врсте оружја су одлучујући аргумент у уништавању непријатељских упоришта и брзој подршци савезничких снага. Сукоб у Украјини је идентификовао неколико тачака одједном, где јачање очигледно није проблем – од домета муниције, где су активно-реактивни далекометни и „паметни“ пројектили од посебног значаја, до „брзог“ циљања и прилагођавања система. Совјетски артиљеријски системи остају ефикасни и у првој половини 21. века, али без јачања „интелектом“ (вештачком интелигенцијом – нап. прев.), њихова примена се очигледно ближи крају.

Запад ће им помоћи

Стварно руковођење акцијама ОФУ од стране Лондона и Вашингтона доводи до тога да се на јачање Кијева бацају значајна обавештајна и техничка средства. Реч је о стримингу обавештајних података у Кијев, што омогућава украјинском руководству да на време усмери напоре у правом смеру. Компанија милијардера Елона Маска великодушно је делила сателитске комуникационе терминале и Старлинк Интернет са ОФУ, што им је обезбедило комуникационе могућности чак и из блокираног металуршког комбината „Азовстал“ у Мариупољу.

У Мариупољу су савезничке снаге доказале да могу да извршавају задатке чак и када је непријатељ далеко бројнији и који се налази у утврђеној отпорној тачки. Међутим, у случају Мариупоља, технолошка супериорност непријатеља у неким областима играла је и против наших снага – већ поменути снајперски системи, којима су наши снајперисти понекад супротстављали не само СВД – снајперска пушка Драгунова, већ и пушкама из Другог светског рата „Мосина“. Руска индустрија може добро попунити војску не само савременим снајперским пушкама (на пример, компанија „Лобаев“, позната по висококвалитетним снајперским пушкама светске класе), већ и дроновима и било чим другим. Ово захтева само политичку и административну одлуку.

Руска војска је осуђена на технолошку и интелектуалну надмоћ над непријатељем – ОФУ нису врхунац онога са чиме се можемо суочити у блиској будућности. Као што је пракса показала, у било ком прокси рату против Русије биће огроман број људи који желе да нашим противницима дају огромну количину оружја, чије дејство треба зауставити.

До последњег украјинског војника

Основа тактике коју је колективни Запад представио ОФУ је благовремена размена територија и живота украјинске војске. Термин „рат до последњег Украјинца“ постао је скоро званичан, више пута су га изговарали руски и западни политичари, описујући природу сукоба у Украјини. С обзиром на обиље наоружања које иде у Украјину, главна слаба тачка ове тактике је број украјинских војника који су спремни да употребе обезбеђено оружје.

У последњих месец дана нагло је порастао број предаја украјинских војника, паничних видео порука упућених руководству земље, као и одбијање да се изврше борбени задатак. То нису избегли ни најрадикалнији и најидеологизованији украјински неонацисти из националистичке групације „Азов“ (у Русији забрањене организације), против чијих чланова су покренути кривични поступци у Русији. После неколико недеља „азовског седења“, борци ове групе су се предали, што је нанело озбиљан ударац украјинској пропаганди.

Огромни губици украјинске стране, који према посредним доказима достижу 50-60 хиљада људи, упркос напорима званичног Кијева, постају познати становништву и изазивају жељу да се избегну борбе. Постоји доста индиректних доказа о озбиљном паду морала међу украјинским регрутима, на пример, закон високог профила који омогућава украјинским официрима да пуцају на своје подређене „због саботаже“ без суђења или истраге. Овај предлог закона је одбијен, али је сама чињеница његовог појављивања симптоматична.

Руска тактика у овом тренутку изгледа као козметичка, али веома ефикасна промена принципа „до последњег Украјинца“. Русија у Украјини води војне операције „до последњег ратујућег Украјинца“, што, заправо, представља задатак демилитаризације и денацификације.

Ефикасно оруђе у том погледу био је „мозаични“ развој ослобођених територија. Док се воде борбе код Лисичанска и Северодоњецка, у Херсонској и Запорошкој области Украјине већ су створене локалне администрације, успостављају се миран живот и трговински односи са Кримом.

Треба напоменути да ерозија „интегритета украјинских граница“ долази не само са југа – украјинске власти су званично признале претензије Пољске на територију Украјине, најављујући посебан правни режим за Пољаке, који ће бити привилеговани народ у поређењу са обичним Украјинцима.

У комбинацији са тезама које је изнео председник Пољске Анџеј Дуда да граница између Пољске и Украјине уопште не би требало да постоји, то може значити само неизбежно укидање Украјине, као геополитичке конструкције познате у последњих 30 година.

Украјина је била припремљена као ован против Русије. Један од главних резултата „Операције Z ” био је да се овај ован усмери против самог Запада, а фрагменти историјске Русије се постепено одвајају од Украјине – они су хтели десовјетизацију и ми смо им помогли. Штавише, Оружане снаге Руске Федерације решавају овај проблем ефикасно и, релативно, са малим губицима.

С руског превео Зоран Милошевић / Наука и култура

ИЗВОР: https://russtrat.ru/analytics/1-iyunya-2022-0010-10539

БОНУС ВИДЕО: