Веизовић: Како РПЦ није била тако паметна да предухитри Цариград и призна Украјинску цркву те јој поклони и своје светиње?

Велики број домаћих аналитичара је први поражавајући корак патријарха Порфирија, односно давање аутономије МПЦ у оквиру СПЦ, наивно тумачио као тачку која ће стати на крај раскола између СПЦ и комунистичке творевине у виду МПЦ.

Међутим, тешко је поверовати да људи који су се до сада показали као изузетни познаваоци прилика и у СПЦ, политике у Србији, али и геополитичких дешавања широм света, сада буду изненађени “снегом у децембру”.

Први који се истакао у одобравању овог чина, још док је била реч само о аутономији унутар СПЦ био је професор правног факултета у Крагујевцу Зоран Чворовић.

„Најпре се мора поздравити одлука Светог Синода ‘Македонске православне цркве (МПЦ)’ да прихвати аутономију у оквиру СПЦ, која јој је дата актом Светога архијерејског сабора СПЦ још далеке 1959. године“, рекао је тада Чворовић, а оставило је одјека међу читавом српском јавношћу.

Његова изјава је посебно интересантна јер је управо Зоран Чворовић један од првих који су 2010-11-те стали уз владику Артемија док је СПЦ тада на челу са патријархом Иринејом протерала читаву епархију рашко призренску са Косова и Метохије. Такође и зато што је Чворовић историчар који врло добро зна прилике које су довеле до стварања МПЦ.

Додуше, Чворовић је своје симпатије према владици Артемију и епархији Рашко- призренској у егзилу и платио, како неки наводе, одсуством са правног факултета у Крагујевцу где данас предаје.

Да ли је у питању наивност или нешто друго, Чворовић је међутим чврсто стао уз одлуку српског патријарха да се МПЦ додели аутономија у оквиру СПЦ. Чак и када је изненада, као што је то био случај са доделом аутономије, МПЦ добила и аутокефалију, веома символично баш на празник Светог Ћирила и Методија, Чворовић је покушао да смири страсти узбуркане јавности и додао да “ништа није готово док се СПЦ не изда томос”.

Да Чворовић није баш тако наиван говори у прилог и то да се оправдање за издавање томоса, малтене код већине аналитичара своди на исто – предухитрили смо Цариградског патријарха.

“У том процесу Сабор СПЦ је донео две одлуке: о аутономном статусу и врло брзо о аутокефалности МПЦ. Да би потврдила у пуном капацитету своју канонску улогу мајке-цркве, СПЦ треба да изда томос о аутокефалности. Међутим, архиепископ МПЦ Стефан је изјавио да ће на Свету Тројицу добити некакав акт од Цариградске патријаршије, коју је у присуству српског патријарха противканонски означио као мајку-цркву. Издавање било каквог акта МПЦ од стране цариградског патријарха, а пре издавања томоса о аутокефалности од стране СПЦ, била би још једна у низу манифестација источног папизма и деградација пуноће власти Српске аутокефалне цркве. Стога би такав акт морао од стране СПЦ да буде јавно оглашен ништавим – сматра проф. др Чворовић.

У правдању одлуке СПЦ , осим Чворовића кога је јавност сматрала  слободним гласноговорником који зна, и што је најважније сме да каже шта мисли, стоји и читава плејада Вучићевих аналитичара.

Па тако је ту наравно и Бранко Радун, Жељко Ињац и читава видовданска екипа која игра како Вучић и ковиљска клапа свирају.

Он је на свом твитер налогу тада написао:

“Боље је што смо у признавању аутокефалности расколничке МПЦ предухитрили Васељенску патријаршију, јер тиме стичемо предност у одржавању добрих и блиских односа са Скопљем.”

Али како да не! Земља у којој су Срби сведени на статистичку грешку, која будућност види у Великој Албанији и земља која је апсолутно непријатељски окренута и ка СПЦ и ка Србији што је показала признањем једнострано проглашеног Косова, а ни данас се није баш солидарно показала ставши уз Црну Гору и Бугарску и забранивши прелет преко своје територије Сергеју Лаврову, осим уколико баш то није дипломатски уступак самом Вучићу.

Добро примећује један читалац Радуновог коментара да је еквавилент његове анализе у ставу да је боље да и ми што пре признамо независно Косово, пре него што то ураде Ватикан и Шпанија јер ћемо тако имати боље дипломатске односе са сепаратистима из Приштине.

Није ли ово класично испирање мозга?

Не треба заборавити ни историчара Александра Раковића, који је у све уплео и руску православну цркву, и то на начин као да се СПЦ договорила са РПЦ па тек онда донела ову одлуку.

Ваљда јер само спомињање нечега што носи префикс “рус” у јавности треба да стекне дојам још већег ауторитета, важности и непогрешивости.

“Око доношења ове историјске одлуке, имала консултације са Руском православном црквом и другим аутокефалним Православним црквама, које су честитале српском патријарху Порфирију и ставиле му до знања да их радује одлука Српске православне цркве о признавању аутокефалног статуса за Македонску православну цркву”, наводи Раковић и тако признаје да је СПЦ ишла по белом свету и разматрала шта да ради, док је од сопственог народа крила тако битне одлуке јер се “плашила саботаже!”

Осим српског народа кога још увек не изненађује “снег у децембру”, који не гута све што му режимски аналитичари пласирају без обзира што у јавности себе покушавају да представе као независне, никоме другом ова одлука СПЦ не може да засмета, напротив.

Јуче је на Спутњику, руском медију који подржава политику Србије захваљујући полтронском уредништву али и делом јер је политика Русије таква да се не меша превише у унутарњу политику иједне земље докле год има колико толико пријатељске везе са владајућим режимом, а то правило је данас посебно на важности.

Јуче је дакле на Спутњику објављен чланак Душана Пророковића, још једног назови независног аналитичара, који је мајсторски оправдао поклањање српских светиња Шиптарима у БЈРМ.

Његов чланак наиме сеже мало дубље, он појашњава проблеме са којима се СПЦ суочавала поводом МПЦ, донекле упућује и критике патријарху Порфирију, али сасвим умерене,(вероватно по договору) и онда како чланак тече, помислићете: коначно неко…Али не лежи враже. Дословно по истом принципу поменутог тројца Чворовић, Радун и Раковић и Пророковић у свега пар реченица објасни да је због горе наведених проблема, давање томоса МПЦ од стране СПЦ не само добар потез, већ сјајан дипломатски потез нашег патријарха.

Сума сумарум њихових анализа излази да је наш патријарх давањем томоса МПЦ и поклањањем свих светиња СПЦ, које нису његово лично власништво, испао не само добар пастир већ и веома лукав дипломата. Са друге стране имамо РПЦ која није тако журила да предухитри Васељенску патријаршију па да поклони Украјини све светиње, иако је према недавним подацима УПЦ отела од РПЦ преко 50 цркава. Можда руски патријарх Кирил и није тако добар дипломата, јер ето, да је пожурио као наш, сада у рукама Украјине не би било само 50 руских цркава већ читава имовина Руске православне цркве.

Али како наводи Пророковић у свом ауторском чланку, имајући у виду комплексност политичких игара СПЦ није имала другог избора већ:

“Оваквим кораком СПЦ је осујетила многе планове, вратила неке ствари политичког карактера уназад и оставила могућност да се бројни спорови у православном свету у некој далекој будућности решавају дијалогом и договором. Јер, данас нема ни дијалога ни договора.

По геополитичким и реалполитичким линијама, православни свет је дубоко подељен. Цариград и Москва су у тешком спору којем се не види крај. И краја неће бити све док иза Цариграда стоје моћни савезници са својим геополитичким и реалополитичким интересима.”

Истина је да су Цариград и Москва у тешком спору и да ће крај највероватније бити још један велики раскол, а како је СПЦ предухитрила Цариград, илити простим језиком учинила оно што се од ње тражило, на чијој ће онда страни бити СПЦ када дође до тог другог великог раскола?!

Треба имати у виду да су одлуке руске православне цркве и поједини потези попут овог благонаклоног погледа на давање томоса МПЦ врло слични руској спољњој политици у односу на пријатељске земље и владајући режим, односно да РПЦ мора да прогута поједине потезе сестринских цркава које иначе не би, ради добрих дипломатских односа.

Он овде оставља наду за решавање неких питања у будућности. И било би могуће решавање тих питања да је ситуација са расколничком Македонском црквом остала у статусу “Д”, овако томос је предат и следеће што можемо да решавамо јесте питање осталих још комплексинијих питања а у вези са СПЦ, него што је то био случај у БЈРМ. Шта сада спречава Црну Гору, Хрватску, па и Босну и Херцеговину да затраже аутокефалију и зашто да је не добију?

Јер како каже Пророковић “одлуке о статусу помесних цркава увек су се тицале и политике”, а извесно је да су нам у односу на Скопље од веће важности дипломатски односи са Загребом, Сарајевом и Црном Гором.

Можда, али то можда је врло климаво, да аутори ових патријаршијских памфлета у којима се по дифолту свака катастрофа режима, а сада и црквеног, наводи као успех, нису ни свесни одговорности коју имају пред српским народом као гласноговорници којима се верује, а који су не само довели читаву јавност у заблуду већ и саучествују у одлукама које ће променити читав политички ток и СПЦ и Србије!

Јер управо оно што наводе да је СПЦ спречила, односно почетак процеса свођења СПЦ на Цркву Србије и потражња аутокефалности у свим осталим бившим југословенским републикама, управо се десило!

А колико је цариградски патријарх љут што га је СПЦ престигла у “постављању бољих дипломатских односа са Скопљем него што ће их имати Цариград,  говори у прилог и то што је овај чин назвао историјским тренутком:

„Ово нас испуњава задовољством. То је историјски тренутак. Раскол који је трајао око шест деценија, на иницијативу Васељенске патријаршије, окончан је, отклоњен је и улазимо у нови период”, рекао је патријарх Вартоломеј за грчку телевизију ЕРТ.

Весна Веизовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: