Преживјела Јелена Новаковић: Сјећање на злочине усташа 1941. на Кордуну

О геноциду на Кордуну, у Петровој гори и њеним околним селима, у вријеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору у првој половини 1942. године Др Ђуро Затезало је записао 1961. године свједочан­ство преживјеле жртве Јелене Новаковић.

У јесенско доба 1941. године дошла је к нама покојна Драгица Булат и Вецо Хољевац.

Не сјећам се дана, али се добро сјећам да су дошли увече. Преко резервног вода обавјештене су жене Војишнице да дођу на састанак у моју кућу. Исте вечери састало се у мојој кући 38 жена.

Нама окупљеним женама говорила је Драгица Булат о устанку и задацима нас жена, наглашавала је да требамо бити добро организиране, да морамо за војску скупљати све што би јој добро послужило: храну, пуловере, плести чарапе, па сакупљати и старе крпе, ко шта може.

На састанку смо извршиле избор нашега руководства. За предсједницу нашег одбора изабрале смо Саву Кнежевић, која је била ближе непријатељу па је могла лакше долазити до података. (Саву су заклале усташе заједно с двије кћери и још неколико сусељана у кући Станка Кнежевића званог Цанова. Један број људи, жена, али више дјеце, затворили су у шталу истога Цанова и живе запалили 14. маја 1942. године).

За тајницу смо изабрале Љубу Вукобратовић. У одбор нас је изабрано 14 жена. Задатак смо добро разумјеле и на њему радиле све до 1942. године. Сјећам се добро, 13. 5. 1942. године добила сам задатак да за сутрашњи дан тј. 14. мај осигурамо вечеру за неки наш партизански одред. Изашла сам на тај задатак.

Међутим, ухватиле су ме усташе код Здралића грма и повели са собом. На путу примијетила су ме моја дјеца из шуме. Почела су плакати наглас с узвиком »Мајко, о мајко! Били и ми к теби дошли?« Мој одговор је био: »Не, одите кући и разапните коње да се не потргају!«

Рекла сам било што само да дјеца не би дошла к мени већ да оду. Међутим, усташе су их позвале: »Одите овамо, зачас да сте ту!« Ја нисам смјела ништа више да речем.

Моја најстарија кћерка бацила је нешто прикупљене хране у грм и повела са собом моју кћерку Милицу стару 13 година, Драгицу стару 11 година, а свог малог брацу Јована старог 5 година ставила на леђа и донијела усташама, које су их чекале као јастреб што вреба кокоши.

Тада су нас свих петеро заједно повели. Питала сам куда нас воде.

Одговарали су нам да нас воде у Војнић, да ће нам тамо одржати говор, а онда »ћемо вас пустити кући«. На путу према Војнићу свратили су нас у кућу Пере Новаковића званог Микулић. У кући није било нигдје никога. Народ је био побјегао у шуму. Приликом увођења у кућу рекоше нам да морамо у кућу, јер наилази силна војска и авиони, тако да нас не виде.

Уз пут до ове куће ухватили су још пар жена, међу којима и моју стрину Анђелију Новаковић стару 50 година, Петру Новаковић стару 38 година, Даницу Ждралић Даћу, њеног брата, кћерку Анку, Анђу Сарић стару 15 година, Анку Савић стару 20 година и Мишу Курја, дјечака од 11 година. Све ове жене ухваћене су радећи на својим њивама, а мали Мишо и Анка чували су стадо кад су их крвници ухватили.

Кад су нас све заједно затворили у кућу, отишли су у стају која је била повезана с кућом. Из ње су извукли, сјећам се добро, као да и данас видим два добра коња. Један им је коњ успио побјећи, а другога су привезали за воћку пред кућом. Моја најстарија кћерка Сека (16 година) почела је плакати. Она се још од раније била уплашила, јер се у мојој кући и раније причало да ће доћи до тешкога рата и покоља.

У плачу је изговарала »Мама, њима је жао коња, па су их извукли из стаје и добро ће им доћи, а нас ће запалити и живи ћемо изгорјети«.

Знала сам и сама то, али сам је тјешила као и остале само да не чујем њихов плач. Даница Здралић Даћа успјела је побјећи. Тада је усташа ушао у предсобље куће, отворио врата од собе и убацио бомбу међу нас усред собе. Ко зна како, али од бомбе је погинула само Анка Здралић, од Даничиног брата кћерка и моја стрина била је рањена у ноге.

Ја сам стајала код прозора наслоњена на исти десном руком, а на шкрињи код прозора сједио је мој синчић Јован. Држала сам га руком наслоњена себи.

Усташа је након експлозије бомбе пушком опалио и синчића погодио у главу, а остало тијело му је пало иза шкриње. Била сам сва у крви. Тада сам очајнички вриснула и заплакала:

Помакла сам се, стала 4 корака испред усташа и рекла: »Удри сада, али гађај добро. Кад немам своје десне руке, мужа, ни мушка дјетета, не треба ни мене у животу«.

Усташа је шутио, опалио и погодио изнад лијеве дојке. Зрно је изашло испод лопатице гдје је направило велику рану. То исто зрно погодило је у главу моју кћерку Драгицу која је стајала иза мене, скривајући се, тако ђа јој је један дио главе отпао. Дијете је остало мртво, а ја сам још стајала чврсто на ногама.

»Што смо вам ми криви? Што ми убисте једино мушко?« (јер ми је муж убијен од усташа мјесец дана прије у Магарчевцу гдје их је поклано и поубијано у једној хрпи 125 људи, жена и дјеце). На ово моје други усташа је усмјерио пушку у мене. Ја сам скочила и спустила се под прозор. Хитац је прошао преко мене. Тада сам прешла преко собе и дошла до другог кревета, испод којег је била земуница. Подигла сам даску исте да би скочила у њу. Међутим, тог момента сам се сјетила да ће запалити кућу, те ћу се угушити.

Вољела сам да ме убију, неголи да жива горим. Скочила сам кроз прозор на другу страну ван као и остали живи, јер су усташе биле на супротној страни куће код коња, мислећи да смо пали од бомбе и она два хица. Даница, Анка и Анђа су успјеле побјећи. Усташе су примијетиле да оне бјеже, а ја сам се склонила иза куће да ме не виде. Моја кћер Сека, Анђелија, Милица и мали Мишо Курја легли су на земљу да би усташе мислили да су мртви.

Међутим, како су усташе примијетили да оне три бјеже, пуцали су за њима. Нису их погодили, али су мене примијетили. Одмах је усмјерио пушку к мени, опалио и погодио ме у десну руку, која је остала висјети само на мало коже, а кост је искочила горе, тако да се на 2 цм бијелила чиста од ткива. Тог часа нисам осјетила ништа.

Моја мала кћерка Драгица (11 година) видјела је моју руку и јаукнула »Јој мајко, отпаде ти рука, `оћеш ли моћи икако остати жива?« Погледала сам у своју десну руку, видјела да сам крвава и да ми је рука на кожи висјела. Помакла сам се, стала 4 корака испред усташа и рекла:

»Удри сада, али гађај добро. Кад немам своје десне руке, мужа, ни мушка дјетета, не треба ни мене у животу«.

Усташа је шутио, опалио и погодио изнад лијеве дојке. Зрно је изашло испод лопатице гдје је направило велику рану. То исто зрно погодило је у главу моју кћерку Драгицу која је стајала иза мене, скривајући се, тако ђа јој је један дио главе отпао. Дијете је остало мртво, а ја сам још стајала чврсто на ногама и тражила истог усташу.

»О, Никола, ајде ме убиј да се не мучим!« Он је одговорио: »Јеси ли рањена?« Одговорила сам: »Јесам на три мјеста, дај ме доврши, мајку вам вашу, зар вас двојица не можете мене убити?« Он је подругљиво одговорио: »Наредба је наредба« (као да ја наређујем). Клекао је на четири корака и гађао.

»Гађај боље мајку ти твоју, испод прсију или у трбух, одашта се руши и умире, зар не можеш мене убити?« Шутио је и даље те опалио по трећи пута и погодио ме у десну дојку. Зрно је прошло кроз ребра и изашло испод друге лопатице, гдје је направило велику рану. Још сам увијек стајала на ногама, али ме ипак ухватила несвјестица, те сам и сама помислила »остаћу ни жива ни мртва«.

Тада сам се спустила на земљу и легла. Несвјестица ми је брзо прошла. Усташе су отишле на другу страну куће. Чула сам их гдје причају. Прије тога још док су ме водили питала сам их како им је име. Један ми је одговорио ђа му је име Стево, а оном другом Никола. У оној полусвијести дигла сам се, кренула на прозор куће да видим да Ии ми је још син у животу. Видјела сам га мртвог, а покрај себе кћерку Драгицу слушала гдје се бори у крви са животом. Сјела сам крај кћерке и позвала Николу:

»О, Никола, ајде ме убиј да се не мучим!« Он је одговорио: »Јеси ли рањена?« Одговорила сам: »Јесам на три мјеста, дај ме доврши, мајку вам вашу, зар вас двојица не можете мене убити?« Он је подругљиво одговорио: »Наредба је наредба« (као да ја наређујем). Клекао је на четири корака и гађао. Гледала сам добро у њега гдје узима за обарач. Тог момента ни сама не знам, како ни зашто, прихватила сам се лијевом руком за траву, а десну пребијену сам пустила и полако се спуштала уз натегнуту руку на земљу. Тог момента усташа је опалио и тако дохватио кроз мишицу лијеве руке, срећом није погодио кости.

Лежећи на земљи чула сам гдје кажу: »Нека се муче«. Чула сам и глас мале Милице гдје каже: »Мајко, одоше низ бријег«.

Већ сам сједила, иако сам била сва у крви и изнакажена. Одговорила сам јој да и даље остане лежати, јер би могли обазрети се и видјети је па ће и њу убити. Она је лежала док усташе нису замакли и док се више нису видјели. Тада се дигла, дошла к мени и рекла »Мајко, куда ћемо сада?« Ја сам јој одговорила: »Само ајде за мном, куда ја, туд и ти«.

Ишле смо тако 3 км. Осјећала сам се као да сам попила литру коњака и у оној муци нисам ни примијетила да идем тако брзо. Кад сам дошла до прве куће, чула сам да жене говоре у њој. Зовнула сам: »О Анкара, молим те дај ми мало воде да се напијем!« Она ми је донијела лончић воде и упитала ме: »Јело, што се то с тобом деси?«

Кад су ме остале жене видјеле како изгледам, побјегле су куда је која знала, само је Милка Шарић остала која је уза се имала троје дјеце и била самном у организацији одбора. Пришла је к мени и рекла: »Јело, бил’ ти ишта могла помоћи?« Одговорила сам:

»Дај ми само воде. И молим те ако можеш да скинеш весту с мене, јер су ми длаке од весте прионуле уз рану па ме то пекло при сваком покрету.«

»Јело, што би сад? Можеш ли ићи с нама?« Ја сам јој одговорила да бјежи, спашава себе, а од мене нема никакве користи. Остала сам сједећи, а она је отишла с дјецом. Није знала куд су кренуле жене прије па је на своју несрећу наишла на усташе, који су је одвели у Војнић и даље с дјецом у логор.

Поново сам се дигла и полако ишла напријед, а мала увијек за мном. Кад сам дошла до извора и клекла да се напијем воде, угледала сам Милку Новаковић коју су усташе ухватиле па су је пустиле. Замолила сам је да ми даде од дечкића шеширић да се лакше напијем. Она је само махнула руком и прошла. Ја сам онда клекла у блато, турила главу у воду и пила. Тако сам горјела за водом. Дигла сам се и продужила даље.

Сестра је одмах дошла још с једном женом. Кад ме угледала, почела је бугарити. Рекла сам јој: »Немој да бугариш, моје је троје дјеце остало мртво, ко три златне јабуке и ја не бугарим за њима. Немој ни ти за мном. Него ниси дошла с коњима и колима по мене.

Након један километар наишла сам опет на једно врело које сам једва чекала. С мало снаге једва сам се попела на брдо на којем се налазило село. Било је потпуно пусто. Свуда наоколо лежале су разбацане ствари. Некако сам се довукла до првог купа сламе и легла. Даље нисам могла. Кад је мала Милица пристигла за мном, питала ме шта ћемо сада. Послала сам је да иде тражити воде, јер сам горјела од жеђи. Мала је нашла воде и донијела ми. Нашла је плахту и јастук и то све донијела к мени. Покрила ме и смјестила како је најбоље знала.

Кад је то све учинила, послала сам је да оде до тетке у Дракулиће. Полако је отишла, јер је и она била тешко рањена у леђа. Кад је дошла до тетке, само јој је рекла: »Ајде тетка, мајка је рекла да дођеш по њу код Сабљића. Пожури, не`ш је наћи живу!« Тад је пала у несвијест.

Сестра је одмах дошла још с једном женом. Кад ме угледала, почела је бугарити. Рекла сам јој: »Немој да бугариш, моје је троје дјеце остало мртво, ко три златне јабуке и ја не бугарим за њима. Немој ни ти за мном. Него ниси дошла с коњима и колима по мене. Казала ми је да јој је мала рекла да ме неће наћи живу. Брзо се вратила кући по коње и кола, а сусједу је оставила са мном.

Поновно сам ожедњела и тражила воде. Жена је пронашла извор по мом крвавом трагу. Уто је дошла сестра с колима. Нису знале како да ме дигну на њих, јер сам била сва израњавана. Ја сам их сама упућивала да једна стане иза леђа, а друга напријед, тако да ме узму за лијеву руку, а она одотрага упре мало у крижа да лакше сједнем и да не паднем натраг. Од тог напора сам се онесвијестила. Чула сам као кроз сан како се сестра обраћа сусједи: »Јој, јој, Милка, умрије она. Пробио ју је мртвачки зној – готова је«.

А ја сам рекла: »Не бој се нећу умријети, ето срећа да ја умрем, али ћу ја остати мученик«.

Кад ми је било мало боље, дигла сам се полако сама. Узела сам десну руку у лијеву, клекла на кољена и тако се некако дигла. Полако сам ишла до кола, јер кола нису могла до мене. До кола сам дошла сама, јер ме оне нису могле нигдје прихватити него су само пазиле да не превагнем на коју страну. Попела сам се на кола опет на кољенима.

Сестра ме одвезла својој кући. Њезин је муж изишао пред нас и пришао к мени.

»0 Јелена, што се то с тобом деси?« Нисам му ништа одговорила, него сам га затражила устру да одрежем десну руку, како ми не би више сметала. Устру ми нису дали, јер су се бојали да се не закољем. Сестра је хтјела да ме носи у кућу у кревет, али ја се нисам дала.

»Нити ми можеш дати смрт нити спас! Вози ме к цести куд банда пролази па ме стрпај у грабу, ваљда ће банда наићи и ту ме довршити.«

По мојој жељи донијела је и малу у кола. Тад нас је повезла низбрдо. Свезла нас је к цести и ја сам мислила да ће нас ту истрпати. Због тога сам јој рекла да стане. Она је стала и баш у тај моменат наишла су пуна кола домобрана. Стали су. Упитали су сестру тко сам и коме ме вози. Све им је рекла, што се са мном догодило и што сам јој ја заповијеђила.

Замолила сам их да ме убију. »Ако знате што је Бог, убијте ме да се не мучим!« Један је изишао из кола и пришао к мени, открио ме, погледао ране и казао: »Јој, јој, јадни народе, што си доживио«. Рекао је сестри: »Снашо, негдје се уставите и ноћите вечерас па сутра с њом дођите, ако буде жива, у 10 сати у нашу команду«.

Ноћили смо код познатог човјека. Биле смо цијелу ноћ у колима у суши. Сутрадан смо дошле пред војну амбуланту у Војнићу. Малу су одмах однијели и превили, а онда су дошли по мене. Ставили су ме на носила и однијели у амбуланту.

Доктор је био врло мали па се узрујавао што су ме поставили на стол. Испитао ме како сам настрадала. Превио ме и послао једног болничара по кола, ауто. На његову одговорност ауто је добивен, иако је било много рањене војске и њу је требало превести. Доктор је хтио да ме прати сестра, али због опасности сама сам одустала од тога. Тако сам пошла на пут без пратње.

Шофер је по наређењу доктора возио брзо, јер су му кола и носила била неопходно потребна за војску. Цеста је на многим мјестима била прекопана и кад су дошли на први прекоп цесте одскочила сам у зрак и јаукнула да је и шофер чуо. Одмах је уставио кола и дошао к мени, учврстио покривач око мене и рекао ми да се држим за шипку, јер ако паднем са носила да ћу бити готова. Даље на прекопима је тако пазио као да вози своју властиту матер.

Кад смо дошли у Карловац пред болницу, малу су одмах однијели, а вратар је дошао к мени и питао ме да ли сам римокатолкиња или православка. Ја сам одговорила истину. Питао ме чије је дијете и рекла сам му да је моје. Тад ми је рекао да је шеф болнице наредио да се више православци не смију примити у болницу. Вратар није дао да ме унесу, иако му је шофер рекао да имам упутницу за болницу.

Неко вријеме су се њих два препирали, но шофер је морао попустити и малу вратити у ауто. Вратару сам обећала платити колико треба, али није било помоћи.

Нетко је рекао: »А курво партизанска, неш’ лако«. Шутјела сам и чекала судбину.

Шофер се страшно разљутио, закључао нас у кола и рекао нам да се мало стрпимо. Отишао је и није га било око сат и по. Кад се вратио, премјестили су нас с његових носила на болничка и унијели у ходник. Ту смо лежале до четири сата послије подне. Онда је наишла нека жена у црнини и питала:

»Шта је ово овдје, да ли су ово цуцки или народ?«

Болничарка Кристина је одговорила: »Партизанке«.

»Не питам вас то, однесите их горе на сунце, ту је хладно«. Однијеле су нас на први кат, али опет у ходник. И ту смо чекале док није дошла визита у којој су били др Меданић, Јеринић и Годек. Поставили су иста питања као и она жена у црнини.

Кристина се направила важна и одговорила: »Госпон доктор, то су партизанке из шуме дошле су да их лијечимо.« »Не питам те да ли су то партизанке, него те питам зашто оне нису спремљене за преглед.« Одговорила је да нема мјеста. На то је Меданић одговорио: »Да нема мјеста не би биле примљене. Ако оне умру, тко ће онда одговарати за њих, а одговарат ће се кад-тад.«

Наредио је да за неколико минута будемо спремљене, окупане и донесене у амбуланту. Малу су прије узели и однијели у амбуланту. Болничарка Кристина није знала како ће мене скинути, јер је све било прилијепљено на мени, а још к томе имала сам на себи кошуљу која се навлачи преко главе. Рекла сам јој да узме шкаре и да по раменима кошуљу разреже и баци. Тако је учинила, али ме стала грдити:

»Ђубре једно партизанско, ти си ишла да пуцаш на усташе иза буквића, а сад си дошла да те ја перем и лијечим«. Ипак ме спремила и однијели су ме у амбуланту.

Ето тако сам ја, моје дијете, захваљујући хуманим људима заљечена и остала жива. Можда би било и боље да ме нестало.

Остала сам без мужа и четверо своје мале дјечице. Види, остала сам без руке.

Сада сам ето сама на овој пустоловини…

Из књиге: Котар Војнић у НОБ

БОНУС ВИДЕО: