Драгана Миљанић: Уочи Видовдана под јастук ставите вечеру да имате шта да доручкујете!

С обзиром да је сутра Видовдан, бројни опскурни парамедијски портали постарали су се да нам “стручно” објасне шта је то што данас ни случајно не бисмо смели да радимо, али и шта би требало да урадимо “ако желимо срећу”.

По ко зна који пут, ови профи-дилетанти православну веру представљају погрешно, кроз ограничену визуру малог Ђокице, низом нискобуџетних дновинарских фантазија, паганштине и сујеверја. Па тако, на пример, поред бројних травки, наводно потребних за срећу, које би у природи данас знао да пронађе можда једино клон Васе Пелагића, девојке би под јастук вечерас требало да ставе и “мало соли и хлеба, детелину са четири листа и једну тканицу”. Недостају још само два кувана јаја, па да преподобне удаваче могу да доручкују након што се добро наспавају, директно у кревету, будући да они који овакве будалаштине смишљају, као и они који у њих могу да верују, вероватно не журе у храм на службу.

Све би то било још и подношљиво када ови дновинарчићи своје баљезгарије на тему тзв. црвеног или масног слова, не би почињали речима: “Српска православна црква слави Видовдан (по потреби га заменити било којим другим празником), а ево које обичаје треба испоштовати на овај свети празник”, тако да просечан, ионако збуњени декларативни православац, стекне утисак да је реч о тексту поткованом некаквим црквеним искуством и знањем. Наравно, “знање” којим поменути парамедијски олош покушава да импресионира рају, једнак је оном, надалеко чувеном разумевању извесне Марице у криви фалус, да извините. Но, то ове “зналце” ипак не спречава да из године у годину и од празника до празника, копипејстују једне те исте небулозе, које са православљем немају ама баш никакве везе, осим ако под њим искључиво и једино не подразумевамо крајње сумњиво предање неке баба Косаре, уједно носиоца Партизанске споменице ’41.

Срећом, упркос хрђавом стању опште културе у друштву, ипак је релативно мали број оних кукаваца, који се слепо држе савета из Телеграфа и њему сличних портала, па се поставља питање чему служе овакве вести и ко их и због чега пласира, ако изузмемо овом приликом фамозни императив кликтања, којим се не може баш све, нити оправдати, нити објаснити. Да ми је неко пре десетак година поставио то питање, вероватно бих рекла да смо сведоци пројектованог урушавања система вредности, које се огледа у блаћењу Цркве, срозавању система образовања, “реформисању” војске, па самим тим и урушавању читаве државе, којом је после лакше управљати из Брисела или неког другог центра моћи, свакако ван граница Србије. Верујем да и данас није много другачије. Међутим, оно што је много горе од негативног уплива страног фактора, јесте чињеница да смо, упркос њему, исувише лако дозволили да од нас направе свој пластелин за играње, гњечећи нас и месећи како им се прохте.

Прилично ми је тешко да поверујем како у новинарским редакцијама појединих српских медија седе неки ВКВ дудуци, који на Спасовдан не перу ноге, а на светог Мрату обавезно поједу осам ченова белог лука, јер се “ваља”. Не, они то, сигурна сам, не раде. Њих, напросто, боли уво. Боли их уво за: професију, интегритет, достојанство, историју, претке, потомке, оно што раде и оно што не раде. Њима је свеједно. И нема тих Ештонки и Фајонки, које су од њих могле да направе нешто што они већ нису били. Другим речима, одговорност је увек и једино на нама самима. На нашу срећу, како то једном негде рече један владика: “Бог није циција.” Од нас не тражи било шта што не желимо и сами, па ни то да испуњавамо некаква суманута правила и форме, него нас “само” воли. Чак и овакве, болоувећиве.

Драгана Миљанић

БОНУС ВИДЕО: