Народ-мајка Небеске Србије

Пригодан текст Николе Чобића, под насловом “Ко су “небески народи”? (Васељенска телевизија, 28. јун 2022 – https://vaseljenska.net/?s=%D0%BD%D0%Б8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0+%D0%А7%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%9B), подсетио је потписника наредних редака да је почетком септембра 2012. године, испод вести објављене на неком порталу да неки Срби из Грачанице, тога “највећег и најпостојанијег српског села у централном делу Косова и Метохије”, за рачун доказаног србског злотвора Хашима Тачија тргују србском земљом, тамо уписао следећи коментар:

“Браћо Срби,

Ако то сад ичему може користити,

Подсећам вас на једнодушну изреку Седмог конгреса србских земљорадничких задруга одржаног 12. маја 1904. године у Топуском, којом се сваки Србин позива да ‘не испушта земље из шака, јер је свака груда, свака бразда, сваки педаљ српске земље, свака изгубљена кућица, свако напуштено кућиште српско, што Срби лакомислено из шака испуштају и странцима, а нарочито српским непријатељима продају – неизмјерни народни губитак, сигурна и неизбјежна народна пропаст, највеће српско народно издајство’.

Па сад, гледајте, како ћете и што ћете.

И сами процените да ли је вреднија шака пара или образ”.

Наравно, могло се у коментару поставити и питање са чијом то земљом они тргују, да ли је то земља коју су они испод својих ноката прострли по до тада непостојећем грачаничком атару, или је то земља коју су они од некога наследили.

Да је у питању оно прво, тешко да би је тек тако продавали, али пошто су је наследили – уверени су да ни према њој ни према својим прецима, онима од којих су је наследили, немају било каквих обавеза. Било једно или друго, као несумњиву можемо истаћи чињеницу да је њихов однос према сопственој породици и сопственом потомству погубан.

А да ли заиста према својим прецима немају обавеза?

Ово крупно питање заслужује одговор поиздаље, па ће овај потписник, и поред тога што се сваком просечном Србину чини да се у расправама о свим социолошким и историјским темама сналази једнако добро као и у фудбалској или политичко-одлучивачкој “науци”, покушати да укаже на заблуде и о односу према власништву, и о односу према породици и потомству и, нарочито, о односу према прецима.

За почетак, треба знати да је самоуправа једно од најизразитијих обележја србске историје, те да је она, самоуправа, у србским територијалним заједницама постојала у свим временима која су познавала Србе. У том “управљач ком” систему Срби су имали установу кнежине, територијалне заједнице тог или неког другог назива, у којој је месно становништво остваривало извесна своја права или испуњавало обавезе према надлежној државној (друштвеној, територијалној) организацији.

Тај систем нарочито је дошао до изражаја током османске, угарске или аустријске окупације појединих делова Србске Земље, у време док су Срби опстајали без сопствене државне организације. Без икаквих ограда може се рећи да је месна самоуправа била основа за одржање србског народа, будући да се у њеним оквирима чувала, развијала и оплемењивала патријархална култура, култура у којој је, како то објашњава Радован Самарџић у Историји српског народа књига ИИИ-1, Београд 1993, 69, кључно место припадало многочланој породици. “Многочлана породица лакше се одржавала. Кад би наишла зараза, која је одреда зобала жртве, нашао би се бар неко да преживи… Од времена до времена, Турци харачлије сакупљали су дечаке и младиће, и то се могло поднети кад кућа није полупразна… Бављење сточарством изискивало је многу чељад заузету разним пословима, а како је пашњака било довољно, стада су се умножавала у недоглед… Било је довољно да… Србија остане у (таквом) статусу неколико деценија, па да се у њој народи толико новог живља да из ње могу потећи миграционе реке ка другим крајевима… Било је таквих предела, понекад и по обиму знатних, у Херцеговини, Брдима, Старом Влаху, на разним странама по Босни између Уне и Дрине, у области Тимока и другде… (где) су се јављали приближни феномени: непресушна врела народа који без престанка некуд отиче, али му се матица осетно не смањује; породице и родови који почињу истицати своје племенито порекло; отпор туђину чим дирне у некад добијене повластице; предања, готово митска, о некадашњим још бољим временима… Српски народ доживео је тежак затор током турских освајања; и у потоњим вековима погроми и многа требљења нису га мимоилазили. Али Срби су се обнављали необичном виталношћу и доживљавали процес који би се условно могао назвати етничком експанзијом”.

Несумњиво, били су то неки необични Срби, друкчији од њихових потомака које данас познајемо. Били су то Срби који су под вишевековном аустријском, угарском или турском окупацијом, бескрајно дуго и упорно чувајући патријархалне односе у својој средини и земљу на којој су се рађали, одрастали и умирали, земљу коју су остављали у наслеђе своме потомству, успевали да очувају и бројно и морално ојачају сопствену породицу, свој језик, своју веру, своје обичаје. Упркос тегобама које су се већ могле сматрати “природном појавом”, мање су прелазили у ислам или римокатоличанство (или унију) него што су то Турци или Рим очекивали, а своје национално достојанство хранили су не само успоменом на претке, већ и наслеђем своме потомству.

Били су то Срби који нису имали другог избора осим Видовданског – Косовског или Сарајевског, свеједно. Видовдан је, према речима блаженопочившег патријарха србског Гаврила (Дожића), изговореним у двадесетседмомартовским догађањима 1941. године, “водио Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција српског народа кроз векове… задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе, која прокламује крајње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења… дајући радо своје животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”

Патријархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као Небеском народу, могу се објашњавати искључиво везаношћу србског народа за сопствену традицију коју су оличавале, пре свега, патријархална култура и многочлана породица на земљи наслеђеној од прадедова и намењеној и нерођеном потомству и, са тим у вези, за непрестану борбу за сопствени опстанак.

Није то, како Никола Чобић каже у своме тексту, само и једино “термин који се односи на одлучујућу фазу Косовског боја, Видовдана 1389, када се веома ослабљена српска војска на Газиместану сукобила са далеко бројнијом и јачом турском војском” жртвујући “овоземаљски живот за Небески. Отуда – Небески народ”.

Косовски бој није Србима био први судбински окршај са неким ратничким или каквим другим злом са стране и није “термин Небески народ” измишљен за ту прилику и очуван зарад опстанка Косовског Мита. Ниједна србска невоља није тренутна, све су оне трајне, а циљ свих “других зала са стране” јесте да се све оконча одједном, геноцидним уништењем србскога народа.

Јер, како је озбиљној страној науци познато да је србски народ почетни народ-мајка, а србски језик језик-мајка, онда то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7530. годину; сви остали народи, много млађи и настајали на темељима и тековинама србске цивилизације, оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете, духовно јалови, знају да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи” и врло се труде да србској цивилизацији што пре и што убитачније дођу главе.

Па је, тако, римокатоличка јерес, још од раскола (1054), у хиљадугодишњем трајању имала за циљ да све што је србско и православно – сатре крсташким ратовима.

Почело је то агресивним походом угарског краља Беле III (1172-1196) против србских “јеретика” у Босни, а Ватикан је, увек преко Угарске, наредних двестотинак година, до времена папе Григорија XII (1326-1390-1417), петнаестак пута “крсташио” против православних Срба – углавном у Славонији, Босни и Далмацији, два пута против цара Душана и једном против Уроша, све са циљем да их порими и “укине” као творце изворне људске цивилизације.

Ваља претпоставити да је и у неупамћеној србској прошлости било ратова вођених с истим циљем, а мора бити извесно да су Срби, као народ најстарији, и тада, као почетни народ-мајка, имали о себи представу као о Небеском Народу, представу која је тек благодарећи епској поезији очувала успомену на Косовски бој и мит о Видовданској етици.

Та реч – мит -, код оних који се прошлошћу баве у виду заната, добила је поспрдно значење и не представља ништа друго до причину причу, а тако је прихватају и бројни Срби који су научени да беспоговорно прихватају све оно што им стиже “са виших инстанци”, од лица са звучним звањима, научним или другим, укључујући и историчаре од каријере који, у складу са “науком” извесног Радивоја Радића, одустају од потраге за истином и, уместо тога, постају “доценти и професори угледних факултета Универзитета у Београду” и заточеници ко­је­каквих академичких институција одакле препричавају шале из Византије, такорећи вицеве, и тако “проширују видике” још које­к­аквијих наука познатих као ВИЦантологије.

За обичан свет то може бити и разумљиво, али истинским историчарима, онима који теже да искажу и посведоче истост колективне и по­јединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја онак­вог какав је он био и што је повукао за собом, тако што не би смело промицати, нарочито ако су некада чули или прочитали оно што је пре скоро два века поручио Павел Јожеф Шафарик (1795-1861), у својој књизи О пореклу Словена, на србски језик преведеној тек 1998. године:

“Непристрасни историчари давно се слажу у томе, да се и народном предању да за право, да оно мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пергамента… Ово право указују му Грци и Римљани; и ако чак Тукидид не одбацује Хомерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о легендарном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сципиа и Фабиуса; онда је дозвољено да то исто право себи дозволе и наши историчари, при чему не желе да пруже непотпуне припремне радове, већ заокружену историјску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Словени поклонити више пажње својим народним сагама и да ће уложити више труда у прикупљање националних предања”.

И не само да историографија у Срба, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пергамента” одбацује предања сопственог народа, она не жели да се бави ни оним што би о нечему, о неком догађају, о некој личности, могло сведочити посредно.

Нажалост, иста та историографија и даље изједначује народна предања са митом као празном причом, из простог разлога што њени “важни носиоци” и не знају да се појмом мит, у изворном значењу, означава смена директне и индиректне светлости током основних небеских кретања, на којима се заснива Стварање:

“Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан

Њим пролазе једна за другом, по божанским упутама

И не сусрећу се, не застају, Ноћ и румен Дана,

Лепотице које за истим теже, иако наизглед различите”.

И не знају да мит, у одсуству писмености, настаје и постоји искључиво зарад преношења одређеног знања на нивоу најуопштенијег. Ако се то знање тумачи буквално, онда од мита остаје само бајка.

За оне који мит тумаче према његовом стварном смислу, нарочито у свету који је предуго живео без писаних трагова – као што је то случај и са Србима – јасно је да он из нараштаја у нараштај преноси народно предање о значајним догађајима и личностима из даље и ближе прошлости, подржава националну и моралну свест, велича и подстиче издржљивост, храброст, витештво, веру у победу вечне правде над свим облицима насиља.

Митови у Срба, у основи, чувари су србске традиције.

А зарад оних Срба који се односе потцењивачки и поспрдно према србској традицији (традицији народа из кога су потекли, али му, по сопственом избору, “космополитском”, или “интернационалистичком”, или “демократском”, свеједно, више не припадају), ваља додати да само у Срба постоји култ из кога је проистекло именовање бројних предачких колена: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, до кунђела, курлебала и сукурдола. За онога који броји своје претке, тих је колена укупно девет; тај исти број среће се и у библијској поруци да ће грехови отаца пасти до деветог колена, што је Србе, забринуте за своје потомство, увек упућивало и на култне обзире према сопственим прецима. Друкчије речено, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Небеском, односно у Небеској Србији, коју чине сви Срби од почетка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, када коме буде писано и томе дође време (а светоoтачке књиге веле да Господ узима себи своју децу онда кад су она најспремнија), поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројна колена њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схватања Царства Небеског и Небеске Србије, помињу се вековни сни и свесне жртве наших предака, не само у Косовском боју, који су радо давали “своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и оних у Земаљској, и оних у Небеској Србији.

Нажалост, на такво морално ткиво србског друштва најпре су се окомили најистакнутији првозаступници социјалистичке мисли у Србији, почев од Светозара Марковића – а то важи и дан-данас, те србском народу нуде (и намећу) рушење србске државе, некад подложност аустријској царској круни, а данас фашикратској Европској унији, неприродно изједначавање полова, запуштање породице, одрицање од срб­ског језика, србске ћирилице, тих основних обележја србске духовности, срб­ских имена, србских обичаја, срб­ских песама, србских игара, срб­ске оде­ће – јер “због ових спољних формалности кваримо наш комодитет”.

У наредним деценијама, безмало подруг века, од Марковића се нису разликовали ни Туцовићеви социјалисти, ни Давидовићеви демократи, ни Брозови комунисти, ни наши савремени демократи (разних имена и надимака) као непосредни баштиници брозовских идеја. Само је Живојин Жујовић, такође социјалиста, “првији” и од Светозара Марковића, али потиснут и заборављен зарад примата Марковићевог антисрбства, први и цигли из те првоборачке социјалистичке гарде који је своја социјалистичка уверења темељио на србским националним вредностима, био уверен да “Кнежевина српска значи нешто тек по будућности… која се састоји у сједињењу свих Срба у једно братско коло независности, слободе и самоуправе. Без тога ми не можемо опстати и вредимо врло мало”.

Врло мало, или нимало јер Срби из Грачанице (и не само они – претходних година, и деценија, поступали су као они и многи њихови истоплеменици са разних страна Србске Земље), они који за рачун доказаних србских злотвора тргују србском земљом, не само да то “братско коло” раскидају уступањем србске земље доказаним србским непријатељима, већ отворено и безобзирно издају своје претке из Небеске Србије.

Рачунају: Ако Влада Републике Србије, на седници одржаној на Видовдан 2013. године у Крушевцу, одлучи да је “Србија раскрстила са својом историјом, сад има нову” јер је Европски савет допустио да отпочну приступни преговори са Србијом за прикључење Европској унији, те да председник исте те Владе Ивица Дачић поручи, макар то деловало срамотно и обесхрабрујуће, да је “данас наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред”, због чега они, Грачаничани, не би могли да се одрекну нечега што је било својина, можда митска, њихових предака.

Зна ли се још да је управо поменути Ивица Дачић изјавио два месеца раније како је актуелна власт изабрана на земаљским изборима и за земаљску Србију, а не “на оним небеским, за небеску Србију”, оне који су успели да се “накалеме” на идеологију најистакнутијих првозаступника социјалистичке мисли у Србији (и њихових следбеника) и прихвате “знање” да их не занима Небеска Србија јер они живе у земаљској Србији, ваља подсетити на библијску поруку да ће грехови отаца пасти до деветога колена.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: