ЖИТИЈЕ РУСКОГ НОВОМУЧЕНИКА ИЗ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, АЛЕКСАНДРА ШМОРЕЛА

СА ВЕРОМ У ХРИСТА ПРОТИВ ХИТЛЕРА

Изасланика Божје речи било је и биће свугде по свој Његовој Творевини. Не само у православним земљама, где је због вере у Господа Исуса Христа проливено   много хришћанске крви, него по целој васиљени, код год се држао Јеванђелских речи: „Ако хоћеш да идеш за Мном узми Крст свој и пођи“, био је непријатељ палог света, слугу кнеза таме, и њихов живот на земљи се често завршавао мученичком кончином. Један од таквих неустрашивих исповедника је руско – немачки Христов новомученик, Александар Шморел.

Један је од оснивача антинацистичког покрета отпора који су постојали у Трећем рајху, под називом „Бела ружа“. Шморелови потичу из Источне Пруске. Њихов предак, велико трговац Карл – Аугуст, који се од 1855. године настанио у градићу Оренбергу (Сибир), поседовао је пивницу, фабрику за хируршке интервенције и неколико индустријских добара. Александров отац Хуго, по професији доктор, студирао је медицину у Минхену и радио је на почетку Првог светског рата као асистент на Институту за интерну медицину у Москви. Његов професор Немац био принуђен да га због растујућих антинемачких емоција отпусти са посла. У Оренбургу се др Хуго оженио са кћерком православног свештеника Наталијом Петровном Веденскајом. Годину дана касније, дана 16. септембра 1917. године, родио им се син Александар и крштен је по православном обреду. Две године касније, по избијању епидемије тифуса, умире Александрова мајка Наталија. Хуго 1920. године доноси одлуку да по други пут ступи у брак, овога пута са кћерком власника пивнице из Баварске, Елизабет Хофман. Годину дана касније, када је терор бошљевика био у пуном замаху, Шморелови су одлучили да из ратног вихора побегну у Минхен.

Са њима је пошла и дадиља Феодосија Константиновна Лапшина, која је „Шурика“ (како су Александра у породици звали), његовог брата и сестру из другог очевог брака однеговала. Ова побожна жена и активна парохијанка црквене православне општине у Минхену, 40 година је делила радости и тугу породице Шморел. Пошто је мало познавала немачки језик, мали Александар је одрастао двојезично, подједнако је добро говорио руски и немачки. Брат и сестра, Ерик и Наташа, били су римокатоличке вероисповести, а у дому се увек говорило искључиво на руском језику. Код старешине православног храма у Минхену Александар је похођао веронауку. „Ја сам одани следбеник Руске православне цркве“, казаће он касније у саслушању Гестапоа. Одрастао у Немачкој, млади емигрант Александар, у чијем венама је текла руска и немачка крв, видио је свој живот у светлу високог духовног  живота.

Године 1935. заједно са Хриштофом Пробстом, његовим дугогодишњим другаром, похађа гимназијску школу у Минхену. После завршене матуре одмах је био позван у Радну службу, где је требао да избегне службу Вермахту. Ипак, од новембра 1937. одлази у војску, и бива, најпре, годину дана  обучаван као артиљерац, а потом пола године врши праксу у санитетској школи. Као и сви војници морао је положити заклетву Хитлеру. Александар није желео да се закуне на верност немачком вођи Трећег рајха сматрајући тај чин неморалним. На наговор свога оца, кога на разговор позивају немачки официри, излажујући му чињенице због којих би Александрово „не фиреру“ могло имати негативне последице за читаву породицу, заједничким снагама успевају га наговорити да положи заклетву. Александар се дуго времена, нарочито када је рат букнуо свом својом силином, није могао помирити са учињеним делом, те је себе осуђивао. То се може видети из његових мемоара: „Када сам положио заклетву осећао сам се јако лоше, душа ми је била неспокојна и сва немирна, бивајући свестан какав сам грех пред Богом учинио служећи нечовеку Хитлеру. Надао сам се да ћу што пре изаћи из војске, јер ми се мој чин противио здравом разуму. Са једне стране сам носио немачку униформу а са друге симпатизовао Русију. Признајем да нисам веровао да ће доћи до рата између Немачке и Русије.“ (Akte Schmorell, 5. 5 ums. & 6).

Није имао куда назад, бар за један временски рок. Године 1938 учествује у припајању Аустрије Немачкој и напослетку уласку немачке војске у Чехословачку. На ратном попришту је тада наступило затишје пре велику буру, па бива са чином подофицира отпуштен из војске, и на наговор свога оца уписује медицинске студије у Хамбургу а затим у Минхену, али је у другој години поново позван у редове војске. Био је део санитарне јединице која је у лето 1940. године служила на западном фронту у Француској, да би у лето 1942. три месеца у Русији провео као наредник медицинских јединица. Недвосмислено је рекао: „Да сам добио наређење да узмем учешћа у борбама против своје браће Руса, ја бих одбио, али су ме, вероватно, због чина наредника били поштедели таквог искушења.“ (Akte, 5. 6 ums.). Занимајући се са великом усрдношћу за руску литаратуру, коју је читао у време одмора, продубило је у њему још већу љубав према руском народу. Особито је радо читао дела Фјодора Достојевског.

У својству војног лекара био је сведок лошег понашања немачких војника према  цивилном становништву окупиране територије СССР-а. Протеривање и масовно убијање неистомишљеника режима,  разлози су више, да са својим ратним друговима Хансом Шолом, Вили Графом, Хубертом Фуртвенглером и Јиргеном Витенштајном одлучи да крене у одлучну борбу против Владе у Берлину. Сви они, заједно са Софиом Шол, Хриштофом Пробстом и професором Куртом Хубером, сачињавали су срж организације „Бела ружа“. Њихови чланови су били многи њихови симпатизери из свих слојева друштва: радници, сељаци, просветни радници, студенти, лекари, писци, издавачи…

„Бела ружа“ је основана у јуну 1942. Име покрета је настало сасвим спонтано, тако је тврдио по хапшењу Ханс Шол, у исказу од 20. фебрура 1943. године.

По повратку из Русије наставио је у зимском семестру 1942/43 студије у Минхену. Крајем исте године, преко своје пријатељице Лило Рамдор, заједно са Хансом Шолом одлази у Хемниц код Франка Харнака, како би у Берлину успоставили контатке са покретима отпора. Договор је пао, да се почне са штампањем и делењем пропагандних летака.

У почетку то су били само стотине, а потом и хиљаде летака, који су почеле на територији Рајха да се шире. Укупно је штампано и подељено шест летака, од којих је пети имао највећи тираж, између 6000 и 9000 хиљада. У жељи да умножи што више летака, Шморел одлази у Аустрију, и на поклон од свога пријатеља добија машину за копирање. Истовремено он користи прилику да у неколико аустријских градова, где је Хитлер имао јако упориште својих снага, дистрибуира летке са насловом: „Проглас свим Немцима.“ Са друге стране његови пријатељи и активисти покрета „Бела ружа“, исписали су на зидовима и радњама у Минхену пароле: „Доле Хитлер!“ и „Слобода!“ (26.02.43, S. 5 ums.= Akte S. 17 ums.).

Летци „Белих ружа“ су били прожети хришћанским вредностима насупрот култури нацистичких паганских варвара: „Има ли шта недостојније предати се без борбе и отпора владајућој господи, и дозволити им да управљају нашим животима?“, стоји у прогласу првог летка, и завршава се речима: „Спречите ширење атеистичке ратне машине!“

„Свака реч која долази из уста Хитлера је лаж: ако каже мир, он мисли на рат, а када он себе зове изабраним од стране Свемогућег, он подразумева моћи зла, палог анђела, сатану. Уста су његова смрдљива чељуст пакла и његова моћ је на дну огња. Морамо се водити рационалним средствима у борби против национал-социјалистичке терористичке државе;. Ко данас још увек сумља у стварно постојање демонских сила, онда такав није разумео метафизичку позадину рата.“ (летак бр. 3)

„Из угла логичног разматрања престоји нам борба против демона, против слуге антихриста. Свуда и у свако доба демони су вребали у мраку на час када ће човек, од Бога му дату слободу злоупотребити и поклонити се његовим силама зла…“

„Свуда, и у свако време, у највећој опасности, су људи устајали: пророци, светитељи, који су своју слободу чували, указивали на

Јединог Бога и са Његовом помоћу су свој народ ка добру преобратили. Човек је слободан, али је он без Бога беспомоћан у борби са силама зла, он је као брод без кормилара, предат олуји, као дете без мајке. Има ли, питам те, ти који си хришћанин, веће обавезе за тебе да без оклевања кренеш у праведан рат за своје ближње? Не одлажи одлуку да се бориш, немој мислити да ће неко други да те брани.“(летак бр. 4)

Гестапо је одмах покренуо поступак за прoналазак чланова покрета „Белa ружa“, а сумљали су, што се утврдило без основа, да неко од страних обавештајних служби потпомаже ширење пропаганде против Национал- социјалистичке партије. Водећи челници покрета су се договорили, да за једно време обуставе штампање и делење летака док се, донекле, не утиша потера за њима, кријући се код пријатеља. Убрзо се испоставило да су њихови планови пропали, јер су 18. фебруара били ухапшени Хриштоф Пробст, Софи и Ханс Шол. Сазнавши за хапшење његових пријатеља и сарадника, Шморел покушава са лажним пасошом и помоћу познаника емигрирати у Швајцарску, али када је увидео да мисија не може успети, вратио се са другим плановима у Минхен (где се ослонио на пријатеље из руских емигрантских кругова, што је касније у ислеђивањима крио). На његову несрећу, није дознао да му се тог истог дана појавила слика у новинама са понуђеном наградом за информације које могу довести до његовог хапшења. На основу дојава, припадници гестапоа су га 24. фебруара у једном минхенском склоништу препознали и ухапсили.

Претресно веће Трећег рајха је у два судска процеза против покрета „Бела ружа“водило поступак. Испитивали су Шморела какви су га мотиви навели да буде један од идеолога покрета, за какве се политичке циљеве борио. На то им је он, у другом процезу, који је извршен 26. фебруара 1943, између осталог одговорио:

„Ја пре свега желим да поново нагласим да сам у својим мислима и осећањима више Рус него Немац, али желим напоменути да ја Русију не истовећујем са бошљевизмом, напротив, ја сам велики противник бошљевизма. Један део немачке крви ја имам у себи, није ми била намера да се борим против немачког народа, него искључиво са режимом Трећег рајха, у нади да ће свет бити бољи. Нисам могао бити задовољан да будем тихи противник национал-социјализма, само да гунђам као и многи суграђани. Све што сам урадио нисам несвесно чинио, већ сам рачунао са тим да ћу у случају процеса и живот свој изгубити, али сам све то дубоко у мени урезао, зато што сам имао обевезу да дејствујем против национал- социјалистичке државе…“

„Влада Немачке мора имати поверење свог народа. Њен вођа треба да слуша народну вољу, да увиди своје грешке и да их исправља, а уједно да сарађује са опозицијом, која указује на грешке. Политика је за мене секундарна, примарно је духовна – етничка димензија државе. Што се Русије тиче, рећи ћу као Рус, да је царевина најбоља, једини могући начин државног уређења. Не кажем да је све у царевини идеално, и она је имала грешке, али је у цару руски народ имао свог заштитника, свог оца, Божијег изасланика на земљи, кога су они толико са пуним правом волели…“

„ Ја сам чак склон да ауторитарном облику власти увек дам предност над демократијом, јер смо сви сведоци докле нас је демократија довела. Ауторитарни облик власти би радије видео не само у Русији него и у Немачкој. Народ не би требао да владара доживи као политичког вођу, него пуно више као заступника, некога ко је изнад свих партија и који служи Богу и народу. Сматрам да ово није случај у данашњој Немачкој. Влада има намеру да кроз насиље над другим народима завлада читавим светом, стављајући своју нацију изнад осталих“. (Akte, S. 30-31 -Herv.v. A.Sch, 26.02.43, S. 1 & ums.).

Александар Шморел бива 19. априла, у другом судском процесу против активиста „Бела ружа“, од стране Народног суда због издаје државе осуђен на смрт. Одбио је да упути молбу за помиловање. Није желео да сада пређе преко својих начела, јер би молбом за помиловање индиректно признао Хитлеров систем, он то није могао, није хтео. У писмима својим најближима уверавао их је, да се он не плаши смрти, те да је своју судбину предао у Божје руке. Једанаест дана пре погубљена, Александар је из затворске ћелије написао писмо својој млађој сестри Наташи.

 

Минхен, 2. 07. 1943.

„Моја драга Наташа!

Ти си писма, које сам послао родитељима сигурно прочитала, тако да си добро упозната са мојом ситуацијом. Ти ћеш се можда зачудити, када ти пишем, да сам из дана у дан све смиренији, срећнији и радоснији, да је моје расположење боље него раније. Одакле то све долази?  Сва та тешка „несрећа“ била је потребна да ме одведе на прави пут. Нарочито сам радостан и захваљујем се Богу зато што ми је дао да разумем овај Његов прст, и скроз страдање да се на прави пут упутим. Јер шта сам ја до сада знао о вери, о правој и дубокој вери, о истини која долази од Творца? Врло мало! Заједничким снагама ћемо пребродити дубок бол и раздвајање једно од другог, само ако будемо за све благодарили Богу. Ова несрећа је била неопходна да ми се отворе очи, али не само мени, него свима нама, свима онима кога је она задесила. Надам се да сте прст Божји исправно разумели. Поздрави све срдачно, а посебан поздрав шаљем теби.“

Твој Шурик

 

13. јула, у минхенском затвору Штаделхајм, затвореници су обавештени рано ујутру да ће тога дана бити погубљени. Извршење казне планирано је за пет часова у вечерњим сатима. Чим је примио к знању вест о крају земаљског живота, Александар је својим родитељима, и преко њих свима најближима, упутио последњу кратку поруку:

 

„Драги  оче и мајко!

Минхен, 13, 07. 1943.

Није се могло другачије завршити и по вољи Божијој ја данас окончавам свој живот, како би ушао у други, у коме нема краја, и у коме ћемо се ми поново срести. За вас је овај ударац, нажалост, тежи него мени, али знајте да идем у смрт са уверењем да сам послужио истини. Све ово ме оставља чисте савести да часу смрти погледам у лице. Мислите на милионе младих људи који су животе оставили на бојишту, њихова судбина је и моја. За неколико сати бићу у бољом животу, код моје мајке и нећу вас заборавити, молићу се Богу да вам подари утеху и мир. И чекаћу на вас! Једно би вам посебно оставио у аманет: Бога, не заборављајте!“

     Ваш Шурик

 

Александру се испунила последња жеља да му у затворску ћелију дође отац Алаксандар (Ловчи), духовник Руске православне заграничне црквене општине у Минхену, потоњи архиепископ Берлина и Немачке. Исповедио се, опростио свима и примио Свете Причешће. Све до погубљења духовник је био са њим, храбрио и тешио га, а за све то време, док су џелати вршили последњу припрему механичке справе за одсецање главе, он се молио Богу. У доба старости од 25 година, 13. јула 1943. године, Александар је заједно са Куртом Хубером у затвору Минхен – Штаделхајм гиљотиран. Сахрањен је по православном обреду на минхенском гробљу „Перлахер Форст“, који се налази 300 метара удаљен од Саборне руске цркве новомученика.

Успомену на Шморела и његову праведну борбу са Хитлеровом идеологијом, сачувана су у сећању немачког народа. У Минхену, у градској четврти Харлахинген, градски трг носи његово име, у Каселу постоји „Александар Шморел школа“, док у Ростоку пословна школа за медицинску негу име носи по њему, у којој се једном годишње обележава његов дан.

Историја покрета „Бела ружа“ била је испирација немачком режисеру Михаелу Ферховену да        сними филм, који је 1982. године проглашен за најбољи немачки биоскопски подухват.

Светог новомученика Александра Руска православна загранична црква је у диптихе Светих унела у новембру 1981. године. Његов спомен се два пута прославља у години. Први је 25. jануара/7. фебруара, као дан уношења у календар свих руских новомученика, а други је на дан његовог страдања 30. jуна/13. јула. Од 2007. године минхенска епархија РПЗЦ га прославља као локалног светитеља.

Милан Старчевић/Васељенска

Бонус видео

 

Литература:

 

1. Alexander Schmorell. Gestapo-Verhörprotokolle. Februar-März 1943 (RGWA 1361K-1-8808), Orenburg 2005.
2. Lilo Fürst-Ramdohr: Freundschaften in der Weißen Rose, München 1995.
3. Igor Chramow: Die russische Seele der „Weißen Rose“, Orenburg 2001.
4. http://www. weisse- rose-stiftung.de
5. „Der Bote“, 4/1995.