Сребреница уместо Јасеновца

Јасеновац није само највеће српско стратиште, Аушвиц Балкана, Јасеновац је највећи српски град под земљом и највећа срамота земље на којој је настао.

Забранити било ком Србину, званичнику, обичном смртнику или путнику да се поклони сенама 700000 зверски уморених Срба, Јевреја и Рома, није само нецивилизован чин недостатка поштовања према жртавама једног од највећих концентрационих логора у Другом светском рату, већ покушај да се Јасеновац минимизира, на чему, деценијама, раде тимови за оспоравање броја страдалих. Стратегија хрватских власти је да се Јасеновац маргинализује и постепено склања из фокуса јавности. Уосталом међународни центри моћи, баштинећи управо наслеђе креатора конц логора интезивно настоје да са Хрвата скину хипотеку логора и нацизма, правећи од злочина у Сребреници велико геноцидно стратиште проглашавајући Србе као злочинце и креаторе геноцида.

Пошто се Јасеновац не може поредити са Сребреницом ни по броју, ни по начину, ни по структури страдалих, новоисторичари почев од Фрања Туђмана, већ упорно клешу цифре, нажалост и уз здушну помоћ појединих повесничара из Србије.

Јасеновац се од Сребренице разликује и по односу потомака жртава. Колико знам ретка су удружење или НВО које се озбиљно баве неговањем сећања, организовањем посета, бригом да се Јасеновац не заборави, а самим тим и не понови, док је Сребреница, по масовности манифестација која за врат дише Егзиту у Новом Саду.

Неспорно је да је у Сребреници почињен злочин. Али не само са једне стране!? Нападу српских снага на демилитаризовану зону Сребреница из које је дејствовала 28. дивизија, наоружана до зуба, претходили су масовни злочини над Србима у селима око ове заштићене енклаве. Злочин 1995. над заробљеним муслиманским војницима, стрељаним од стране паравојних формација у саставу ВРС такође се не може негирати, као злочин над ратним заробљеницима, али не и геноцид, јер су претходно жене, деца и остали војно неспособни цивили евакуисани из Сребренице. Трећи злочин починила је међународна заједница и УНПРОФОР због пасивности и неспособности или игнорисања договора да се то место још 1993.године, када су ушле Унпрофорове снаге, на челу са генералом Моријоном, демилитаризује. Да је то учињено, те да Клинтон није понудио Изетбеговићу жртвовање Сребренице и страдање 5000 људи, злочина не би било ни на једној страни. Овако, како се данас омаловажавају јасеновачке жртве тако се игноришу и прећуткују злочини Насера Орића и његових криминалаца над Србима у Подрињу.

Образложење Министарсва вањских послова Републике Хрватске, због забране председнику Вучићу да посети спомен комплекс у Јасеновцу, помало вређа здрав разум: Сазнали су из незваничних извора и забранили му улаз у Хрватску , јер им се званично по процедури нико није обратио. Како се на основу гласила нешто што званично није учињено може забранити?

Имао сам намеру, али је нисам реализовао, а они ме осудили због наума који никога није угрозио. Свако јутро се у Загребу пробуди на хиљаде грађана са идејом на коју ће фору данас некога преварити. И наравно да их нико у том размишљању не омета све до покушаја извршења дела.

Немам намеру никога да браним, још мање да нападам Хрватску, и њено колективно сагласје или национално јединство у “љубави” према Србима. Ту емоцију не могу померити ни тако јаки међусобни антагонизми и патолошки ривалитети између председника Републике Хрватске Зорана Милановића и њеног премијера Пленковића.

Анимозитет према Србији и Србима једина је интегративна тачка свих домољуба и десних и левих. И по томе се разликују од Срба. Хрвати уједињени у мржњи према Србима, Срби уједињени у мржњи према себи. Хрвати не воле Србију, али Срби обожавају хрватску обалу. Хрвати званично презиру србијански фолк али по весељима одјекују мелодије српских фолкера. Хрвати славе прогон Срба са Томпсоновим усташким песмама док прогнани Срби кроз сузе дозивају завичај уз Бају Малог Книнџу и његове сетне песме животом исписане.

Мишо Вујовић/ИН4С

Бонус видео