Марко Пејковић: Гледе содомитског септембра ове године у Београду

Писах пре неколико година да је тренутно једини начин борбе против содомита и њихових парада – бојкот. Било би идеално да тај дан или сат када парадирају цео град буде гробље тишине и бојкота, без икаквог присуства полиције. Тј, да бојкот буде широк и реалан, да содомити схвате да их огромна већина Срба не жели, докле год јавно пропагирају своје лудорије. То би их највише поразило и сморило. После тога не би 20 година ништа покушали, јер они највише воле када их неко напада или им тапше, када се неко окупира око њих. Наравно, тешко да је то сада могуће, али нека свако уради шта је до њега, нека се број бојкоташа спонтано увећава из године у годину.

Док је овакав устав, нажалост, свакакве групе имају право да користе јавни простор. И ми и они. Када је била корона, тада су коронаманијаци покушавали да нас закључају у тор и наметну нам силом свој начин идиотског живота. Да нам укину наш начин живота. Побунили смо се свуда где смо могли – од свађе са њима у продавницама и аутобусу до јулских протеста 2020. Премда сам мишљења да је било премало људи на протестима против насилних боцки и маски, а сасвим солидно против карантина, но то је сада друга тема.

Исто и сада. Ако неки содомит тамо као прича да ће доћи по нашу децу (искрено нисам видео спот, не могу да се нервирам), докле год прича, нећемо га дирати. Но, само да га видим да на било који начин покушава да ми отме дете или да му усађује у главу свој идиотизам, па наравно да ћу у самоодбрани након првог упозорења пуцати на таквог агресора.

Нема човека, али нема човека на земљи који ме може одговорити од тога.
Не заборавимо да ми данас не живимо у некој врсти немањићке државе или правоверне Византије. Или Русије. Живимо у некој врсти неопаганизма, када су власти неправославне или само номинално православне. Отприлике, могли би се поредити са предхришћанским Римом принципата и нарочито домината.

И тада су хришћани исповедали веру и живели у градовима у којима су поред њихових храмова и катакомби биле оргијско-сатанске процесије и жртвовања идолима. Скоро увек, хришћани нису силом прекидали то лудило, већ су га се клонили бојкотом. Осим када би ти оргијаши покушали њих да уведу у своје коло, е онда су се томе отворено супротстављали, па и по цену свог живота. Изузетак су били појединци који би упадали у паганске храмове и лупали кумире, али то су биле: 1) строго појединачне акције, 2) које су значиле свесно одлазак у смрт (што није случај са било којом досадашњом акцијом против содомита у Србији).

Тако и ми да урадимо, па ће нас Бог једног дана погледати да цела година прође без икаквих содомитских процесија.

Марко Пејковић / Васељенска