ДЕКЛАРАЦИЈА О ГРАНИЦАМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

0
историју, писмо, памет, закон

Драгољуб Петровић

Учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, на свом јунском скупу у Тршићу, једногласно су усвојили Декларацију о границама српског језика.
И одмах – насекирали Хрвате: „Количина екстремнонационалистичке глупости, сљепила и безобраштине која у задњих годину дана (опет) стиже из Србије је већ поприлично невјеројатна. Ово ће уназадити било какве нормалне и добросусједске односе, поготово по питању језика, за читава десетљећа. Срамотно и жалосно. Надам се да ће бар мало нормалнији лингвисти и људи у Србији реагирати на ово.“
Извесно је, дакле, да ту Декларацију није требало доносити. И то из много битнијих разлога од оних који су насекирали Хрвате: српске су границе вазда биле и простране и – њихове: и кад су се шириле и преко оних међа на којима су каткад помињане и кад су свођене на „стање из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ“. И Срби се увек у њима осећали као и у својој кући и у својој кожи. И уз њих увек било места и за друга и пријатеља, али и за изгнаника и невољника. Једино се међу њима нису могли наћи они који никад ништа нису умели изградити, а све умели разорити и опљачкати: такви се никад нису удобно могли осећати ни „у својој кући“ (јер је нису изградили него отели) нити у својој кожи (јер су осећали да би им је могао здерати зликовац коме ни сами нису дорасли).
Ако таква мера „глупости, сљепила и безобраштине уназађује нормалне и добросусједске кољачке (тј »јасеновачке«) односе“, у те се спорове нема посебнога смисла упуштати: таква је памет генетски упућена на злочин и од ње се ништа друго не може ни очекивати, а најмање то да би се могла привести нормалном људском понашању и људском разуму.
И зато их не треба ни поучавати о томе шта би могли бити „њихови језици“ („хрватски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“, заборављен је – „македонски“): Срби су увек знали који је њихов језик без обзира на то шта га је обележавало и на којим се просторима ширио. А то су сасвим добро знали и они други – док су били Срби. И док нису пристали на то да их, неко, из Срба преведе – у кољаче.
И да их упути на потрагу за туђим језиком и туђим идентитетом.
Сви су ти заборавници, до последњих година 19. века, знали да су потомци „православних праоца“ и да је њихов језик „чисто српски“, а онда им је неко рекао да ће бити и срећнији и богатији ако промене кожу и ако језик „окрсте“ по „свом имену“ и по „новој памети“. „Заборавио“ је, међутим, да их упозори и на нешто што се иза све те памети морало наћи, а они се сами тога нису досетили: да ће све оно што су данас напустили – сутра морати да краду. И да нешто што су некад писали својим писмом сад преводе на неко туђе па себе лажу и за оно што јесте и за оно што је било. У том су смислу, „строго лингвистички гледано“, сувишне и поуке да су сви они „језици“ који се помињу „само различите варијанте једнога истога Вукова и вуковског српскога језика“. То, неспорно, јесте тачно, али је тачно и нешто друго: Вук је обележио последња два века историје тога језика, али ваља рећи да је српски језик неспорно потврђен и у оно време кад је, рецимо, Син Божји био дванаестогодишњи дечак, а нека друга сведочанства веле да се, тридесетак векова пре тога, српски језик с Хелма прелио на руску низију и нешто касније, преко Урала, стигао до Индије, један крак у Иран, а други у јужну Арабију и у Етиопију.
Помињем тих педесетак векова српске језичке историје с јединим циљем да их упоредим са дванаестак деценија „хрватског језика“, или непуних осам деценија „македонског“, или три деценије „босанског / бошњачког“, или петнаестак година „црногорског“. Природно је да се на језик гледа као на сведока старине народа који је његов носилац и по томе Срби имају потврду да су, као народ, стари најмање педесет векова (неки други показатељи веле да би они могли бити стари макар још толико), али нека нам и ово буде довољно за једну општу опсервацију: језик сведочи о утемељености народа-носиоца, народа који језику служи, он је незнано колико старији од народа, а први пут се чуло да народ може бити старији од језика кад су Хрвати, „Македонци“, „Бошњаци“ и Црногорци одлучили да узапте своје окрајке српског језика и да их осрамоте крштавајући их својим именима.
Људи који не знају ништа најбоље владају оним „знањима“ која се стичу на местима поред којих часни и честити увек пролазе зачепљеног носа.
И зато ови последњи не треба да онима претходним објашњавају оно што до њихове осмуђене свести ионако не може допрети: они који се [са] својим језиком не могу споразуме[ва]ти осуђени су на то да туђим почну – блејати (4. јул 2022).
*
Ови редови настали су као прва моја реакција на незадовољство „неких Хрвата“ оним што је у поменутој декларацији речено. Мислим да овај документ, као потврду српскога становишта, није било неопходно доносити (и за то су битни разлози напред назначени), али када се у „спор“ укључила и „прва батерија хрватске националне памети“, испоставило се да је (српским) „глупостима, сљепилу и безобраштинама“ (које смо напред овлаш осмотрили) додата и стручна („научна“ – такорећи) аргументација: та је декларација „очигледно састављена у оквиру великосрпске идеологије“ коју најтемељитије заступају Начертаније Илије Гарашанина, Вуков „памфлет“ Срби сви и свуда, Меморандум САНУ и слични дежурни документи у којима се не помињу ни Хрвати нити њихова историја, а посебно се у њима не води рачуна о томе да се данас „хрватски језик признаје као посебан стандардни језик различит од осталих стандардних језика новоштокавске основице“.
Такву „лингвистичку“ аргументацију хрватских академика против граница српског језика потписује Ранко Матасовић, а да је она неутемељена (тј. осмуђена), показаће многе чињенице које никако не допиру до хрватске лингвистичке академијске свести. Нека међу њима најпре буде поменут управо онај Вуков „памфлет“ и осмотримо колико је тачна тврдња да је тај спис „чињенично неутемељен и у науци давно одбачен“. За такве тврдње ваљало би поменути макар коју потврду, али хрватски академици досад нису нашли ниједну.
Овде ће бити поменуте многе које Вукове наводе – не оспоравају.
● Хрвати су, подуго, покушавали да буду чакавци, после им се учинило да ће бити лепши и паметнији ако се препишу у кајкавце, затим покушали да буду „Илири“, с Вуком и Даничићем (1850) договорили се да ће бити Срби, пет-шест година пре тога у Загребу штампали Гундулићевог „Османа“, али им није било јасно на ком је он језику написан; после им Ђуро Даничић и „хрватски вуковци“ све то превели на српски: И. Броз им направио – правопис (по Вуку), Т. Маретић – граматику (по српском „Цицерону“), Ивековић (с Брозом) – речник („пресписавши“ друго издање Вуковог Рјечника 1852); и све то трајало, уз краћу „НДХ-епизоду“, до средине шездесетих година прошлог века кад су неки „млађи вуковци“ формулисали нову научну памет по којој се Хрвати никад са Србима нису могли наћи ни у суседству, а камоли да су некад (недајбоже!) и сами били Срби. А да се Вуку нема шта приговорити, потврђују и неке друге просте историјске чињенице.
● Једна је од њих навод Ф. Шишића да се 1606. године Хрвати налазе у узаном појасу Горског Котара и преко јужних падина Велебита допиру до задарског залеђа.
● Мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника.
● Током друге половине 19. века нико по Босни није чуо за Хрвате (И. Ф. Јукић, А. Радић, Хиљфердинг, Мајков).
● На многим странама било је „име Хрватско све до близу 1867. зазорно (тј. застидно, тј. срамотно) као у Хрватској име Крањско“, а остао је и запис да је тамошњи „племениташ“ Х[о]рватом пре звао свога коња него свога кмета; то потврђује и Аугуст Харамбашић 1904. године наводом да је би[ва]о „на скупштинама у Славонији и дивио се оним сељацима, који још прије 15 година нису ни знали да су Хрвати“; почетком прошлог века Стј. Ившић записао је од свога старог информатора из Будроваца код Ђакова да „кажу, да се зовемо ’Рвати“, а Јулије Бенешић записује 1911. да се још „стиде сријемски момци, да за себе рекну, да су Хрвати“.
● Најуверљивије потврде да Хрвата у Босни није било, али и да католичаство тамо није било дубље утемељено, оставио је надбискуп врхбосански Јосип Штадлер (1843–1918): он је устоличен у некој бараци јер католичке цркве у Сарајеву није било; после се показало да су католичке цркве по Босни [из]грађене после Првога св. рата и кад је челник ХДЗ за Босну, иначе – изданак требињске свештеничке породице („на своје огромно изненађење“) неопрезно поменуо ту појединост, био је одмах смењен са свих функција и једва спасао главу бекством у Немачку.
● Посебно место међу босанским католицима припада фрањевцима: они су вековима писали о српским темама, ћирилицом, „србовали“ и Штадлер се резигнирано жали да они ни „данас нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“. Добар је пример понашања фрањеваца оставио фра-Грго Шкарић из Широког Бријега покушајем „да убиједи римокатоличку младеж у Босни и Херцеговини да подржи припајање Србији“, тврдећи да „народ Ерцеговачки, вас то је народ Србски, брез да икаква другога у истоме умјешана има: и то сами они исти признају из своји обичаја; из свога наричја, и из причања од памтивјека своји прадједова“. То је био довољан разлог и Штадлеру и Штросмајеру да, уз ватиканску потпору, „дисциплинују“ фрањевце и да их се, током Другога св. рата, 1371 нађе на списковима најугледнијих кољача Срба.
● Према „попису од 31. дећембра 1890“, у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11.177 житеља, од којих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! (Прва четири Хрвата у Дубровнику, и о томе је остао запис, појавила су се 1896.)
● Сличне су дубровачкима биле и прилике у Суботици: на почетку ХХ века тамо је пописано 26 (и словима: двадесетшест) Хрвата.
● Томе би се могао додати и податак да се „у истарско-кварнерском подручју налази најстарија језгра хрватског глаголизма“, али се не објашњава како то може бити могуће ако 1846. године тамо нема ниједног Хрвата, а пописано је 134.445 Срба, православних и католика (тај ће податак касније „поправити“ усташки политичар високог ранга др Младен Лорковић [1909–1945] наводећи да је тада тамо „живјело 134.445 »Хрвата«!!!, 64.040 Талијана и 31.995 Словенаца“).
● „Мостар је главни град »Војводине св. Саве«, у коме су вазда живјели чисти Срби од три вјере“.
● Настојања далматинских праваша да се, у расправи на Царевинском већу у Бечу 1900, „нагласи правно припадање Далмације Хрватској, на темељу хрватскога државног права“, наишла су на необичну реакцију: „Такове ће се државноправне лакрдије морати оканити господа Далматинци, ако желе да се добри новац аустријски инвестира у Далмацију… Ако ли пак хоће да и даље с хрватским државним правом праве државу, онда им не бисмо могли дати никаква другог савјета, него да се обрате на хрватску »државу« ради инвестиција. Засада бар постоји ова хрватска држава само на мјесецу, јер Хрватска, коју ми знамо, није држава него pars adnexa угарске круне.“ На истој линији налази се и изјава Лајош Кошута (1802–1894) да он „не зна гдје је Хрватска јер је не види на земљовиду“.
● И тако даље – до апсурда!
*
Појединостима које се овде наводе могле би се додати и многе друге, али оне не допиру ни до Хрвата ни до њихове академијске свести: они упорно тамбурају да никад нису били Срби нити да су са Србима икад били макар у суседству; иако су прва 4 „Хрвата“ стигли у Дубровник 1896, они су Боку уписали у „заљев хрватских светаца“; иако су пре четири века поменути само у уској зони Горског Котара, они сад причају да су се пред Турцима испречили на Косову пре шест векова; Хрвати веле да су стизали до Балтика и до Урала, али не објашњавају како су у Дубровник стигли тек 1896, а по Кварнеру и Истри – сачекали да их тамо насели Броз?
Такве је појединости могао имати на уму Дучић кад је записао ону сурову реченицу да су Хрвати јединствен народ на свету „не због тога што се ничега не боје, него због тога што се ничега не стиде“. Они ће порећи све записе који сведоче да су неутемељен народ (по Дучићу – „народић“) и овде ћемо им дотурити још једну „ситницу“ која њихову „националну памет“ – неће потврдити: српско Поморавље и „чакавски“ Сусак припадају истом антрополошком типу (и тај се тип простире до линије додира са кајкавштином).
И то може једино значити да су Хрвати, и као чакавци и као штокавци, једино могли бити – периферно српско племе (као што су као кајкавци били – Словенци). На то указују и историја, и језик, и генетика. Видели смо како су се они обрачуна[ва]ли с историјом, а сачекаћемо да видимо како ће се обрачунати и са „својим“ језиком и са „својом“ генетиком.
Хрвати су мали народ („народић“) који је Ватикан унапредио у – велики кољачки ешалон, његове капацитете потврдио у Тридесетогодишњем рату, а три века касније, под комунистичким надзором, темељито их оверио – у Јасеновцу и свуда где је стигао.
До хрватске академијске памети те чињенице никако да стигну.

Прочитајте још:  Вучић и Дачић су још 2012. успоставили границу између Србије и Косова и Метохије

Драгољуб Петровић

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *