ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ – ТЕЖИ ОД ГЕНОЦИДА

У мојој свести је и дан-данас превише стравичних сцена о геноцидном покољу у Велици који се десио 28. јула 1944. гдине, тако да просто не знам од које потресне слике да почнем са казивањем – како сам ја то тада видео и тешко доживео као предшколско дијете. То јулско јутро бијаше сунчано и топло, ваздух прозрачан и беспрекорно чист, све је одисало неуобичајеном мирноћом и тишином, многа чељад још се нијесу ни пробудила, нарочито дјеца, ваздух бјеше зачињен мирисом сијена покошених ливада – ништа лоше се не наслућује. Ја сам већ био устао и потјерао овце

Васиља Вучетића на попасак, које са његовом кћеркицом Миланком чувам и напасам од пре мјесец дана. Зашто? Просто да преживим, јер ми избјеглице, породица Тома Ђукића из Метеха, немамо ни капљице млијека, чак ни сувог хлеба, а мора се преживјети, глад је несношљива авет. Одједном велико изненађење за мене, дозива ме моја мајка Станија, виче и свег гласа – Славоооооо! Ја се пренеразих, јер знам да она не би тако рано дошла без великог разлога. Чим сам дотрчао до ње, она ме дохвати за руку и одреагова – Бјеж, црн ти живот, све ће нас вулентари побити. Она је већ била покупила осталу дјецу од куће Луке Кнежевића, и само још мене придодала њима – и одатле сви хитримо право ка Новшићу. Ја сам и даље затечен, јер не знам о чему се ради, а мој предшколски узраст то, наравно, није могао ни разумети. Знао сам да се сва чељад плаше вулентара и балиста, али настрано звјерско убијање нејачи без икаквог повода за то, засигурно нисам могаон да схватим.

Међутим, док хитримо ка Новшићу непрестано чујемо пуцње из пушака и пушкомитрељеза на које смо већ били навикли, али овог пута чује се и запомагање жена, вриска дјеце, јауци, пуцкетање дасака на крововима кућа које вулентари и балисти редом пале. Формира се тамна димна завјеса од Мурине до Чакора. Након неколико сати Велику, највеће српско насеље у Горњем Полимљу више није било могуће препознати, сва је у диму који мирише на сагорело месо – одише смрт на сваком кораку. Запомагања се непрестано понављају и нестају, пресецају их вулентарско-балистички пуцњи из ватреног оружја и исукани ножеви који режу грла невине дјеце, жена, стараца. Стравичније од сваког хорора, теже од сваке смрти. Преживјели очевици, који су такве сцене посматрали из заклона, су касније причали да просто нису вјеровали својим очима – шта су све радили ови муслиманско-шиптарски монструми тог кобног дана у Велици.

Нијесу само клали него и горе од тога. Било је доста случајева – да након, што приђу кући, повежу чланове породице конопцима, запале кућу а потом у ватру бацају живу чељад. Када би наишли на трудну жену, ножем су јој парали стомак, вадили живо дијете, набијали га на бајондет пушке, држали га извјесно вријеме као трофеј у ваздуху, а потом бацали у ватру. Просто су роштиљали живу или убијену нејач. Главнокомандујући тог ешалона смрти и ужаса у саставу дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“ био је Ризо Феровић из Плава, брат злогласног плавског председника Шемса Феровића. Причало се, да је то била њихова освета за пораз који су доживели од партизана у борбама око Малог крша више Андријевице, које су трајале око мјесец дана (крајем јуна и током јула мјесеца), при чему је погинуло око 1200 припадника Скендербег дивизије. На Чакору, међутим, постоји спомен плоча борцимма Четврте крајишке бригаде који су 25. јулча 1944. године (три дана прије величког покоља) уништили знатне дјелове Дивизије „Принц Еуген“ и разбили албанске балисте, тако да постоји вјероватноћа – да је покољ у Велици одмазда и за ове губитке.

Хроничари су забиљежили – да је покољ у Велици трајао два и по сата. Мени се чинило да се то дешавало читавог дана, а и данданас ме опседају те стравичне сцене. Српска нејач која је успјела да избјегне испред вулентара и балиста бјежећи ка Новшићу, није имала времена ни за предах, већ је наставила бјежанију уз новшићке шуме и улогорила се дубоко у честишу високих букових стабала. Успутно ја запазих једно птичје гњездо са двоје тек излеглих пилади. Помислих да и њих треба спашавати, па их понијех са собом, али њих сам ја убио, јер након неколико сати обоје угинуше од страха. Плакао сам због тога.

Иако не баш тако малој раздаљини, у новшићким шумама и даље се чујало пуцање из ватреног оружја, јаукање, а од дима који је допирао и до нас, сви смо били просто ошамућени. Уз све то, непрестано смо слушали шенлучење вулентара и балиста, и то на српском језику : „ Видимо вас, излазите из шуме, не можете се сакрити, готови сте …..“. Такво оргијање ових злотвора је настављено и наредних дана. Добро се сјећам, у новшићким шумама смо остали читаву недјељу дана. За то вријеме причало се да је све живо у Велици убијено, није остављено ни дијете у мајци. Преживио је само по неко ко је успио да се на вријеме склони у кукуруз, или оближњи шумарак, они су и једини очевици тог геноцидног злочина који се десио 28. јула 1944. године. За Велику се (фигуративно) причало – да она више не постоји. За страдалима тада није туговала само преживјела родбина, све живо се просто гушило од бола и неописиве жалости. Умукле су чак и птице, жубори потока, цврчци, плаче свака стопа Велике – све живо и неживо тугује. Тог стравичног дана нијесу страдали само Величани, него и многе избјеглице међу којима је било и Метешана који су у Велици боравили још од половине јула мјесеца 1941. године.

Након недјељу дана партизани су потиснули вулентаре и балисте ка Плаву и Гусињу, све се стишало, а санитети су се побринули за рањенике. Велика, и не само Велика него читаво Горње Полимље је празно, стравичан осјећај опседа сваког преживјелог. Нигдје се не види кров на кући, све је спаљено, и пусто, зјапе зидине. И скоро нигдје да се види чељаде, чак ни животиња. Има се осјећај да су сва чељад закопана ту негдје близу зидина, можда у башти или кукурузу, спопадају ме грозне халусцинације. Око тих аветних зидина запажам цвијеће, георгине су најизразитије. Тада нијесам знао да се тако зову, али сам их доживео као мртвачко цвијеће, зато их ни данданас не волим. По нека греда, или рог од куће нијесу догорели до краја, па њихов мирис на паљевину и даље ме подсјећа на величку страхоту која се просто угњездила у мени.
О страдању Милице Кнежевић, супруге Луке Кнежевића.

Након неколико дана, моја мајка Станија оде у Велику да сазна шта се десило са њеном сестром Милицом код које смо боравили до тог кобног дана. Није је нашла. На дан покоља Милица није ни под коју цену хтела да напусти своју кућу прије него што ће од вулентара и балиста негдје сакрити педесетак килограма кукуруза у зрну. Чудно то звучи, али било је тако. Она није ни слутила шта може да јој се деси, а сачувати то мало кукуруза значило је продужити живот породици за неколико недеља. Моја мајка Станија није успела да је одврати од тога. Остала је у кући Милица са кћеркицом Маријом, копала трап у предсобљу куће, смјестила и затрпала кукуруз, и изашла са кћерком Маријом да се домогне шуме изнад куће. Али већ је било касно. С оне стране ријеке су је вулентари митраљирали, и смрскали јој ноге у коленима. У паду је дохватила Марију и са њоме се откотрљала низ бријег до у кукуруз. Ту су њих двије остале читаву недјељу дана.

Јеле су још неозрњене клипове кукуруза. За то вријеме су у Миличиним ранама већ запатили и врвили црви, а помоћи ниоткуда. Неко је дојавио партизанима да се у кукурузу налази мајка са кћерком, дошли су санитети и понијела Милицу на носилима ка Улотини, а Марију су оставили код неког познаника њеног оца Луке. Према казивању Марије и Маријине кћерке Славице о овом догађају, са Милицом је постуљено крајње нехумано и неодговорно. Наиме, рањену Милицу је у Улотини препознао неко од партизана, и одмах оштро упозорио санитетско особље које је носило рањену Милицу: „Зашто носите ову жену, њен муж Лука је у четницима, баците је и из ових стопа?“ Након таквог упозорења, носиоци су Милицу оставили на некој пољани у Улотини гдје су је тако беспомоћну гладне звијери растрзале, и којекуда у зубима односиле њене кости, тако да од ње није остало никаквог трага. Може се рећи да је смрт привилегија наспрам овакве сурове Миличине судбине – осакатили је вулентари и балисти, а још суровије је казнили партизани, оставивши је да је живу растржу дивље звијери.

Не заборавило се – да се не би поновило!

проф. др Славољуб Ђукић

БОНУС ВИДЕО: