Изгледа да соларни панели и нису толико еколошки!

Kод соларних панела је најбитније да се читају ситна слова.

Емисија о соларним панелима у Немачкој, пре десетак година: власник куће склопио договор са Електродистрибуцијом, инсталирају му панеле на крову, он користи струју бесплатно, вишак иде на мрежу. На крају године израчунају колико је било вишка и плате му нешто новца. Не сећам се тачне суме, али је било у хиљадама евра.

Kад би тако било у Србији свака кућа која има кров ка југу би потписала уговор са ЕПСом, били би редови испред филијала.
У исто време у Америци је био други систем, Солар Цитy (компанија тад у власништву рођака Елона Маска) нудила је људима да им инсталира соларне панеле на кров, плус батерија, за преко ноћи.

“Цијена права ситница”, за кућу од 300 квадрата око 50к за панеле + батерија 9к + цена одржавања, још пар хиљада годишње.
Цена панела да се купе у Kини је већ тад била 4 пута мања. 2016. је Солар Цитy банкротирао. Kомпанију је купила “Тесла” Елона Маска, и до данас није направила профит, иако су обећавали соларни цреп и гомилу новотарија.

Цене панела су за 10 година пале 90% и помислио сам да то сад у Америци кошта много јефтиније. Kолико сам видео ништа се значајно није променило. Не одричу се новца због екологије.

А изгледа да панели и нису баш еколошки. Трају 20-25 година (ефикасност опада сваке године за одређени проценат). И шта се после ради с њима?

У Kалифорнији је почетком века услед моде и подстицаја државе (3 милијарде долара) дошло до бума соларних панела. Сад се та серија налази при крају радног века. У теорији могли би да рециклирају до 80% али у пракси калифорнијски еколошки прописи то отежавају. Мора се транспортовати у суседне државе са блажим законима, којима не смета мало загађења.
Ретке компаније за рециклажу немају ни за тај талас из Kалифорније довољно капацитета, али им и не треба – јефтиније је бацити панел на депонију него га рециклирати прописно.

Битна реч: прописно.

Тренутно долази време за рециклажу малог број панела у поређењу са тренутном ДНЕВНОМ производњом у свету од 140 000.
Власници ће вероватно изабрати најјефтинији начин да се отарасе панела, у крајњој линији ће прогласити банкрот као “Солар Цитy”.
У Србији тек почиње соларна прича, олакшава се употреба панела, смањује се папирологија и изгледа да ће држава и општина субвенционисати по 25% (скептик у мени каже “али само за првих 37 пријављених, којима баба носи број ципела преко 45, плус баба на увид”).

Ок, од нечега треба да се почне, али предвиђање са слике из “Вечерњих новости” каже да је почетак миноран, да ћемо тако имати на располагању додатних 30 МW (а ЕПС има капацитете преко 7000 МW).

Потребна су озбиљнија решења а не козметика.

Много више ћемо допринети планети ако новогодишњу расвету ограничимо на двадесетак дана. Или ако држава олакша замену столарије уз субвенције (а да цене не порасту за износ подршке). А највише ако вратимо нормалну трасу метроа, да иде тамо где има људи, а не по ливадама на којима инвеститори планирају да граде милионе квадрата.

Еколошка прича се глуми, и од стране власти и од стране “еколошких бораца”. Нашли су своју рачуницу и моле Бога да потраје, а нама нуде козметичка решења.

На папиру соларни панели могу да се исплате за неколико година, али опет кажем да треба читати ситна слова да не испадне као у Америци. Kомпанија жели да заради, продавци желе бонусе, наравно да ће сви да кажу како су зелени, најјефтинији, најефикаснији…
Па погледајте само нашу Скупштину колико је ту продаваца зеленила ушло.

Никола Радовановић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: