Једини председник Конфедерације

Конфедеративне Америчке Државе су током свог кратког постојања за време Грађанског рата (1861-1865) имале само једног председника. Био је то Џеферсон Дејвис (1808-1889), син фармера из Кентакија. Дејвис је био земљак свог противника, председнника Уније САД (Севера) Абрахама Линколна. Места у којима су рођени, удаљена су једна од другог само 150 km, што по америчким мерилима, није велико растојање. Породица Дејвис је потицала из Велса, одакле се почетком 18. века доселила у Сев. Америку. Џеферсон Дејвис је своје име добио по аутору Америчке декларације о независности (1776) и трећем председнику САД, Томасу Џеферсону.

Дејвиси су често мењали место боравка, пратећи миграционе струје белих досељеника западно од Апалачких планина. Равнице у долини Мисисипија, преотете од Индијанаца су пружале велике могућности за предузимљиве досељенике. Старија Џеферсонова браћа успела су да створе велику плантажу у држави Мисисипи, тако да је млади Џеферсон добио материјалну подршку за школовање. Иако је био протестант, Џеферсон Дејвис је формално образовање стекао у Луизијани, код француских калуђера доминиканаца. У то време, у држави Луизијани,  још увек је био јак француски културни утицај. Тада други по величини град у САД, Њу Орлеанс, још увек је био претежно франкофон.

Након средње школе, Дејвис се уписао на војну академију Вест Поинт у држави Њујорк. Школовање код строгих доминиканаца било је одлична припрема за војну академију. Након окончања школовања 1828. године, Дејвис је добио чин потпоручника и упућен је у Висконсин, који се тада налазио на крајњем северозападу САД, на индијанским територијама. Учествовао је у рату против поглавице Црног Јастреба (1832), који је са врачем Белим Облаком побунио племена Сијукса и Фокса око језера Мичиген и у горњем току Мисисипија. Потпоручик Дејвис је био међу војницима који су спровели заробљеног Црног Јастреба у затвор. Након завршетка рата, Дејвис је постао поручник.

Оно што се касније десило у животу поручника Дејвиса, могло би се савршено уклопити у сценарио романтичног вестерна (са несрећним завршетком). Дејвис је решио да се ожени Саром Тејлор, ћерком свог предпостављеног, пуковника Захарија Тејлора. У питању је био будући председник САД (1849-1850), кога ће кандидвати виговци, странка настала као опозиција председнику Ендрју Џексону из редова јужњачких демократа. Изгледа да су још у то време постојала озбиљна политичка мимоилажења између пуковника Тејлора и поручника Дејвиса, па отац  није дао благослов Сари Тејлор. Упркос противљењу оца, Сара се удала за Дејвиса, који је напустио војну службу. Млади брачни пар се преселио на породничну плантажу Дејвисових у држави Мисисипи, али нажалост, Сара је умрла од маларије, након само три месеца (1835).

Бивши поручник Дејвис се касније поново оженио и посветио породичном бизнису. На његовој платажи од 730 ha радило је на стотине афричких робова. Према каснијим сведочењима бивших робова, Дејвис се хумано односио према њима. На његовом имању су постојале школе на којима су Афроамериканци добијали основна знања. Робови су били власништво својих господара, а сваки добар домаћин се стара о свом власништву. Многе административне послове за Дејвиса са обављали његови школовани робови. У време Грађанског рата, Дејвис је одбијао захтеве својих генерала да се црни робови регрутују у војску Југа, јер их је сматрао приватном својином белаца. Уколико би се Афроамериканци докопали оружја у току рата, чак и у случају победе Југа, институција робовласништва би била озбиљно уздрмана.

Упоредо са вођењем платаже памука, Дејвис се припремао за политичку каријеру. У политику је ушао 1840, када је већ имао 32 године. У америчкој историји деценије између рата са Британијом (1812-1815) и Грађанског рата (1861-1865) биле су политички најнестабилније. Класични амерички двопартизам у то време није постојао. На изборима за председника, Сенат и Представнички дом, појављивали су се кандидати различитих партија. Ипак, две партије су одскакале од других: Демократска и Виговска. Прва странка је била наследник партије којој је припадала већина „Очева оснивача“ САД (Џеферсон, Медисон, Монро…), док је друга била доста млађа. Интересе крупних платажера са Југа, бранила је Демократска странка, и Дејвис је сасвим логично постао њен члан. Дејвис ће постати представник Мисисипија у Представничком дому (Доњи дом Конгреса САД) 1845. године.

Међутим, већ наредне године почео је рат са Мексиком (1846-1848), па је Дејвис напустио своје место у Конгресу и пријавио се у војску. Служио је у јединици „Стрелаца из Мисисипија“, која је била наоружана тада најмодернијим пушкама. Учествовао је у чувеним биткама код Буена Висте и Монтереја. У овим сукобима, америчка војска је потпуно уништила далеко бројнију, али технички инфериорнију мексичку војску. САД су мировним уговором у Гвадалупе Хидалгу (1848) добиле огромне територије (Тексас, Њу Мексико, Аризона, Невада, Јута, Калифорнија, Колорадо…)

У северним америчким државама многи нису благонаклоно гледали на овај рат, јер је постојала бојазан да нове територије не постану робовласничке државе. Међутим, осим Тексаса, који је још од оцепљења од Мексика (1836) био робовласнички, ни једна нова држава није усвојила ову типично јужњачку институцију. Испоставило се да клима на западним територијама није погодна за плантаже памука и шећерне трске, две основне пољопривредне културе на америчком Југу. Зато су у народним деценијама фармери и индустријалци са Севера запосели нове територије. Јужњаци, који су инсистирали на рату са Мексиком и поднели највеће жртве, у миру су изгубили од својих северних сународника.

Из рата, Дејвис је изашао овенчан славом хероја и 1848. године постаје сенатор у Конгресу САД. Јужњачки сенатори су се безуспешно борили да се на новим територијама озакони робовласништво, али безуспешно, јер је број капиталистичких држава премашио робовласничке, тако да су Јужњаци остали у мањини. Као сенатор, а касније и секретар за рат у кабинету председника Френклина Пирса (1853-1857) Дејвис се залагао за освајање Кубе и других острва у Карипском мору. На тим територијама постојало је робовласништво, и њиховим припајањем поново би се успоставила равнотежа између робовласника и капиталиста у САД. Чак и као секретар, тј. министар, Дејвис није успео да своје освајачке замисли спроведе у дело. Када је у Белу Кућу дошао нови председник Бјукенен (1857-1861), Дејвис је напустио место секратара за рат, али је и даље остао у политици као сенатор државе Мисисипи.

Питање робовласништва није једини узрок сукоба северних и јужних држава САД, али јесте у његовом средишту. У начелу, Јужњаци су инсистирали на нулификацији (праву држава да пониште законе које доноси федерална власт у Вашингтону). Од самих почетака (крај 18. века)  САД су имале конфедерални карактер, али временом централна влада је одузимала прерогативе власти од чланица заједнице. Све већа централизација власти, гушила је права држава, а Јужњаци (Диксији) који су се разликовали по свом менталитету и специфичном дијалекту енглеског нису подносили Северњаке (Јенкије). И данас многи сматрају да су Јужњаци посебни народ унутар англосаксонске породице. Са друге стране, на Северу је постојала бојазан да робовласници са Југа пређу на капиталистички начин производње и у индустрији употребе бесплатну црначку радну снагу. Тај страх је ујединио капиталисте и раднике са Севера у плану уништења ропства. Јужњаци, и они богати и сиромашни, били су решени да бране ропство. Већина робова није живела на великим плантажама, већ на малим фармама (јужњачки фармери су имали по неколико робова који су радили на пољу упоредо са својим сиромашним господарима и њиховом децом).

Да ће доћи до сукоба између северних и јужних држава постало је јасно крајем 1860. године, када је држава Јужна Каролина објавила сецесију од САД. Џеферсон Дејвис је подржавао оцепљење јужних држава, али је сматрао да оне то морају учинити колективно, а не појединачно, јер би тако биле лака мета за Вашингтон. Ипак тај Џеферсонов идеал је било тешко остварити. Неке робовласничке државе попут Мериленда и Делавера у грађанском рату нису извршиле сецесију и остале су у оквирима Уније САД, помиривши се са укидањем ропства зарад унутрашњег мира.

Оснивачки акт Конфедеративних Америчких Дражва (КАД, енгл. СЅА) донешен је у Монтгомерију, престоници државе Алабаме. На Капитолу у Монтгомерију су се скупили представници седам јужњачких држава (Алабама, Ј. Каролина, Џорџија, Луизијана, Мисисипи, Флорида и Тексас) и донели устав Конфедерације који се није много разликовао од текста устава САД. Касније су Конфедарацији пришле још четири државе (С. Каролина, Вирџинија, Арканзас и Тенеси). Сматрало се да Конфедерација броји укупно 13 чланица, јер су на њеној територији у избеглиштву функционисале још две владе (Мисури и Кентаки).

Све конфедералне институције су у почетку имале привремени карактер, јер у ванредним условима није било могуће спровести изборе. Извршну власт је требало да представљају председник, потпреседник и шест секретара. Они су изабрани у Конгресу фебруара 1861, који је и сам био састављен од делегираних представника. Конгрес је бирао председника између два кандидата, Џеферсона Дејвиса и Роберта Тумбса из Џорџије. Представници шест држава су гласали за Дејвиса, а за Тумбса само из једне. Тумбс је ипак постао један од шест секретара, а потпредседник је био Александер Стивенс, који је у предратним годинама био далеко познатији политичар од обојице председничких кандидата. То ће се потврдити и током постојања Конфедерације, па ће Стивенс бити далеко значајнија политичка фигура од председника.

За место председника Дејвиса је препоручило његово војно и административно искуство. Током свог мандата Дејвис је био претрпан папирима и није имао времена за политичке говоре. Сложена ситуација на бојном пољу и галопирајуће растућа инфлација, до краја рата износила 600% није давала времена за ватрене политичке говоре. Сам Дејвис никада није покушао да искочи из уставних оквира који су одређивали карактер његове функције. Ипак, као врховни командант, Дејвис је начинио три крупне грешке које су Конфедерацију коштале пораза.  Конфедерација није имала јединствени Генералштаб, тако да су њене јединице деловале разједињено на фронту дугачком преко 1000 км. Тек пред крај рата, почетком 1865. године, Дејвис је именовао генерала Лија за начелника Генералштаба, али тада је било касно да се било шта промени. Друга Дејвисова грешка је била то што је неке своје неспособне пријатеље именовао за армијске генерале. И трећа грешка је била претерано фаворизовање источног дела фронта, чиме је западни део био запостављен. Ово се показало као кобна грешка, јер преломну тачку у рату представља пад Виксбурга на Мисисипију (јул 1863), после кога су Северњаци располутили територију Конфедерације на две неповезане целине. Виксбуршки пораз је запечатио судбину Конфедерације, и било је само питање времена када ће доћи до капитулације.

Резиденција председника се од фебруара до маја 1861. године налазила у Монтгомерију (Алабама), а онда је пребачена у Ричмонд (Вирџинија). Једногодишњи привремени мандат председника је истекао почетком 1862, али је Дејвис на изборима добио поверење бирача, и тек тада по уставу започео свој шестогодишњи мандат, који је због пораза 1865. прекинут на половини. Дејвис је током рата само неколико пута напустио Ричмонд. Био је посвећан административним пословима и претрпан папирима. За разлику од свог противника са Севера, Линколна, који није био војно лице, Дејвис се показао мање флексибилним. Дејвисов однос са сарадницима био је јако лош. У јужњачкој митологији Дејвисов лик је засењен подухватима генерала са фронта (Роберта Лија, Пјера Борегарда… ) Нетачна је тврдња да се после пораза Југа неко време скривао носећи женску одећу (заправо Дејвис је опкољен Северњацима, преко једног њиховог војника пребацио огртач који је стргао са своје супруге, очајнички покушавши да пробије обруч).

Бивши председник Конфедерације је са породицом лишен слободе у Џорџији. Влада САД му је одузела имовину и држављанство. Уз то, припремао се спектакуларни судски процес у коме би се Дејвису, Стивенсу и осталим лидерима Конфедерације судило за издају. Затворске дане Дејвис је проводио у тврђави Монро на обали Вирџиније, окован у букагије. Управник затвора је био фанатични аболициониста (присталица ослобођења робова) који се иживљавао над њим. Ипак, судски процес је доживео фијаско, и намера владе САД да вође Конфедерације осуди за издају пропада. Дејвис након пуштања на слободу одлази у Канаду, али се тамо није дуго задржао. Вратио се на амерички Југ, где је у наследство добио једно имање у Мисисипију. Умро је у Њу Орлеансу 1889.  Држављанство САД му је враћено постхумно (тек 1976).

На америчком Југу многе школе, библиотеке, болнице и улице носе име Џеферсона Дејвиса. Услед свеопште лево-либералне хистерије која је последњих година захватила САД њихов број се рапидно смањује. Пет градова на Југу названи су по једином председнику Конфедерације (два у Тексасу, по један у Џорџији, Луизијани и Мисипију). Дејвису су подигнути многи споменици, а највећи (107м) се налази у месту његовог рођења (Фервју, држ. Кентаки). Његове статуе се последњих година уклањају широм Југа, јер наводно вређају достојанство Афроамериканаца, иако се Дејвис, попут многих других робовласника тог доба, према њима односио очински.

Душан Јевтић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: