СРБИН КОЈИ ЈЕ ВЛАДАО МАЂАРСКОМ

(Фото: Википедија)

У венама многих чланова владајућих и детронизованих европских династија тече крв једног древног српског владара: великог жупана Уроша I. Овај владар, кога не треба мешати са краљем Урошем I из ХIII века, дошао је српски (рашки) престо негде после 1106. године. Његова прилично дуга владавина завршила се негде пре 1146. године. Најзначајнија тековина Уроша I је стварање династичких веза рашке великожупанске породице (тзв. „Вукановићи“) са угарском (мађарском) династијом Арпадоваца и чешком династијом Пшемисловића. Наиме, старија ћерка Уроша I, Јелена, била је удата за угарског краља Белу II Слепог (1131-1141), а млађа Марија за чешко-моравског војводу Конрада II. Захваљујући потомцима Јелене и Марије, по разним мушким и женским линијама, помоћу родослова могуће је повезати многе европске племиће са рашким великим жупанима.

Урош I је поред две ћерке, имао и три сина: Уроша II, Белоша и Десу. Први и трећи су у историји остали запамћени као српски (рашки) велики жупани који су покушавали да осамостале своју земљу од моћног Византијског Царства, којим је у то време владала династија Комнина.

У европској историји ХII века, највише трага је оставио средњи син Уроша I, Белош, чија је политичка активност била везана за Угарску (Мађарску). Он је био рођен негде између 1110. и 1115. године, а његово име се сачувало у неколико облика: Белош, Белуш, Албеус и Полислау. Последњи облик Полислау, који се среће у немачким изворима, вероватно представља словенски (српски) облик Белослав. Изгледа да је његово право име било Белослав, а да му је скраћени облик Белош наденут у Угарској, вероватно приликом преласка из православља у римокатоличанство.
Белош се у Угарској појавио након склапања брака његове сестре Јелене са тадашњим угарским престолонаследником, ослепљеним принцем Белом, братом од стрица тадашњег краља Иштвана (Стефана) II. Угарска династија Арпадоваца је била пред изумирањем после многих династичких сукоба који су трајали још од смрти првог крунисаног краља Светог Иштвана (Стефана I Вајка) 1038. године.

Бела Слепи је после смрти свог брата од стрица, ступио на престо Угарске 1131. године, али је због слепила био неспособан за владавину. Прави господар Угарске је била Јелена (мађ.: Илона), која је завела строгу владавину. Сазвала је сабор у Араду (данашња Румунија) на коме је лишила слободе све великаше који су учествовали у ослепљивању њеног супруга. Ухапшено је чак 68 великаша, који су затим побијени, а имовина им конфискована и предата римокатоличкој цркви. На тај начин се Јелена, као бивша православка додворила латинском свештенству, које јој је несумњиво пружало подршку.

Али Јелена није могла сама да влада краљевином која се простирала од Карпата до Јадрана. Негде око 1135. године на угарски двор је из српске престонице Рас, стигао Јеленин брат Белош. Белош је постао васпитач свог сестрића Гезе, који је одређен за престолонаследника. У Средњем веку се код римокатолика, поготово код њиховог витешког сталежа, јако ценио мајчин брат, као неко од кога се стицало основно знање. Белош је свог сестрића углавном подучавао ратничким вештинама, у првом реду мачевању.

Када је Бела Слепи умро, краљевску круну је наследио Геза II (1141-1162), који је у то време једва имао 11 година. Јелена је управљање Краљевином Угарском препустила свом брату Белошу који је био тутор свог сестрића. Белош је постао регент, неко ко има краљевска овлашћења, али нема круну. Да би оснажио свој положај, Белош је преузео најважније дворске функције. Белош је имао звање “dux“ (војвода) које се до тада додељивало само члановима династије Арпадоваца. Такође, Белош је обављао и дужност надоришпана, односно comes palatinus-а, како се називала на латинском. Сам назив надоришпан је словенског, односно српског порекла и значи „на двору жупан“. У надлежности надоришпана је спадало старање о државним финансијама, краљевским добрима и дворским особљем. У име краља надоришпан је могао да суди, предводи војску и разрезује порезе.

Србин Белош је тих година управљао Угарском, која је била боље организована држава од Француске, Немачке и Русије, које су тада биле расцепкане на низ феудалних целина. Интересантно је да је Белош први по имену познати хрватски бан у оквирима Угарске. Иначе, Угарска је Хрватску покорила још 1102. године. Наводно, Хрватска је од самог освајања задржала своју државност ступиши у унију са Угарском. Међутим, одавно је утврђено да је документ „Pacta Conventa“ (Договорни споразум између хрватског племства и угарске круне) заправо познији фалсификат. Угарски краљ Коломан који је страховито поразио хрватско племство 1102. године, није имао потребе да ствара никакву државну заједницу са покореном државицом на североисточним обалама Јадрана. Зато није искључено да је Србин Белош био угарски владар који је Хрватима дао извесни степен аутономије у оквирима Угарске. Јелена је већ раније одвојила Босну од Србије током фиктивне владавине свог мужа и доделила је свом млађем сину Ладиславу (Ласлу). Очигледно да се у случају Босне радило о неком породичном споразуму, у коме је учествовао и стари велики жупан Урош I. Ово можда за данашња схватања звучи као издаја и уступање територије, али за Средњи век је то била сасвим уобичајена расподела земаља као породичног имања.

Најблиставија Белошева војничка победа је била битка на Лајти 1146. године. Овај тријумф угарске војске над немачким ритерима је оставио трага у мађарским предањима и легендама. Аустријско-баварски херцег Хајнрих Бабенберг, који је предводио Немце, једва је извукао живу главу из Белошевог обруча у коме је страдало на хиљаде немачких витезова. Битку је описао немачки историчар Ото Фрајзиншки, иначе Хајнрихов брат. Он је Белошеву победу окарактерисао као „толико срамни злочин“.

Белош је наредних година потплаћивао немачке херцеге и хушкао их једне на друге. Такође, то исто је радио и са руским завађеним кнежевима. Угарска је под Белошем заиста била економски јака тако да је осим ратовањем, безбедност својих граница обезбеђивала и подмићивањем великаша из суседних земаља.

Током Другог крсташког рата 1147. године, крсташка војска са Запада је захваљујући Белошевим дипломатским вештинама, без већих инцидената са локалним становништвом прошла кроз угарске земље и прешла у Византију, на свом путу ка Светој Земљи. Управо је Византија била највећи Белошев противник. У то време у Константинопољу је столовао чувени Манојло I Комнин, који је 1149. године опустошио Србију којом је владао Белошев брат Урош II. Манојло Комнин је наредне, 1150. године припремио још једну казнену експедицију против Србије, али је Белош овога пута стигао да упути помоћ на време. Као подршка малобројној српској војсци из Угарске су дошли Хилисијанци, јудаистичко хазарско племе, које је било настањено у деловима Бачке и Срема (археолози су код Челарева пронашли надгробне споменике са менором, седмоструким свећњаком). Урош II је команду над здруженом српско-халисијанском војском препустио Халисијанцу Вакхину. До одлучне битке је дошло на реци Тари. И данас се нагађа дали је у питању река Тара у данашњој Црној Гори или поток Тара у околини Ваљева. Како год било, Византинци су победили. Манојло Комнин је затим решио да се обрачуна са Угарском.

До Византијског похода на Срем, северно од Саве је дошло 1153. године. У византијској војсци се налазио један члан рода Арпадоваца, Борис, кога је Манојло Комнин намеравао прогласити за угарског краља (Борис је раније имао подршку Немаца и то је био узрок битке на Лајти). Уместо да се обрачуна са Византинцима у Срему, Белош је извршио маневар, тако што је уместо у Срем, војску послао преко банатске равнице и реке Дунава на византијску територију у данашњој источној Србији. Угарска војска се појавила под Браничевом и византијска војска је морала да се повуче из Срема, како би бранила овај важни град. Манојло Комнин је у Браничеву извршио један свој маневар: иза леђа Белошеве војске је послао принца Бориса у Банат. Борис је стигао до брегова изнад обала Тамиша. Међутим, поданици одани Гези II и његовом ујаку нису прихватили Бориса за свог владара, па је овај морао да се повуче јужно од Дунава.
Белош је убрзо повукао трупе са византијске територије. Обе стране су се припремале за сукоб ширих размера. Белош је на своју страну придобио Манојловог брата Андроника, који је као византијски намесник управљао облашћу дуж Војничког пута (Via militaris) од Београда ди Ниша тј. Моравском. Андронику је обећан византијски престо уколико пређе на угарску страну. Византијски цар је на време успео да лиши слободе свог брата и да постави одбрамбену линију у области Смилис (вероватно атар данашњег села Смиловца код Параћина) 1154. године.
Византија је на крају сачувала своје границе 1154. године, а Белош је ускоро остао без свог положаја. Геза II је већ одавно зашао у двадесете и почео је да негодује због тога што Белош и даље располаже краљевским овлашћењима. Тихи дворски сукоб између ујака и сестрића је трајао до 1157. године, када се Белош одрекао власти у Угарској и повукао у Србију (Рашку).

У Србији се догодило нешто што се до тада није могло замислити у Белошевом животу. Византијски цар Манојло Комнин је Белошу 1162. године понудио звање српског великог жупана, после збацивања Уроша II. Белош је владар Србије био свега неколико месеци, када је због отпора српских жупана одустао од престола. Изгледа да је узрок незадовољства српског племства била Белошева опредељеност за римокатоличку цркву. Римокатоличанство је доминирало само међу Србима у приморским областима (Дукља) док је у унутрашњости већина становништва била православна. Манојлу Комнину, који је у својој војсци имао много плаћеника са Запада, није сметало да његов вазал буде римокатолик. Цар је достојанство великог жупана затим доделио Белошевом млађем брату Деси, који је такође нагињао римокатоличанству, будући да је већи део живота провео у приморским земљама. Ни Десина владавина није потрајала дуго, поготово што је овај владар покушавао да се одметне од Византије и успостави везе са Немачком. Ускоро на престо вољом Манојла Комнина долази друга бочна грана великожупанске династије, коју у историографији називамо Немањићи. Прво је Манојло Комнин достојанство великог жупана доделио Тихомиру 1163/5. године. Тихомира је убрзо са власти збацио његов најмлађи брат Стефан Немања (1166).

Али шта се дешавало са Белошем после одласка из Србије 1162. године? Белош се наравно, вратио у Угарску, али овога пута као византијски експонент. Геза II је умро у својим раним тридесетим годинама 1162. године, надживевши своју мајку Јелену за свега годину дана. За престолонаследника је одредио свог сина Иштвана III. Међутим, Белош није подржао свог „унука“, већ сестриће Ладислава II и Иштвана IV, млађу Гезину браћу. Захваљујући Белошевом утицају и византијским златницима, краљевску круну је приграбио Ладислав, други Јеленин син, који је у детињству носио титулу босанског владара. Трећина земље је одвојена за Иштвана IV, који је живео у Византији и био ожењен византијском принцезом. То је значило да би се део Угарске, вероватно јужни, на простору данашње Војводине и дела Румуније, одвојио од Угарске и прикључио Византији. У овим пределима је било много православног становништва словенског порекла. Угарски великаши који су подржавали Иштвана III, односно целовитост Угарске, успели су да уклоне прво Ладислава II 1163. године, а затим и Иштвана IV 1165. године. Ладислава је отровао острогонски надбискуп Банфи, а Стефан IV је бачен са зидина Земуна и сахрањен без обреда (зато што је прешао у православље склапањем брака са византијском принцезом).

Белош је успео да избегне трагичну судбину својих млађих сестрића. Повукао се у Срем где је у месту које се у изворима назива Keve (Keu) подигао бенедиктински манастир, кога су називали Банов Манастир. Вероватно се ради о данашњем Баноштору код Беочина. Умро је као римокатолик нешто пре 1198. године, мада је његова једина ћерка („Бановна“), удата за једног од многобројних руских кнежева, Владимира Волинског, умрла у Русији као православка. Пред крај политичке каријере је изгледало као да ће се Белош вратити православљу (када је подржавао Иштвана IV), али то се није догодило. О Белошевој смрти пре 1198. сазнајемо на основу једног писма папе Иноћентија III, који је јако ценио овог Србина.

Белош за собом није оставио мушке наследнике. Да јесте, његови потомци би били озбиљна конкуренција Стефану Немањи и његовим наследницима. Историја Србије и српског народа би можда кренула у неком другом правцу, али то се није догодило. Србија је остала у оквирима „Византијског Комонвелта“, бар у религијско-културном аспекту.

Извори и литература:
Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.
М. Благојевић, Сеченица, Стримон и Тара у делу Јована Кинама, Зборник радова Византолошког института у Београду бр. 17 (1976), стр. 65-76.
Јованка Калић, Жупан Белош, Зборник радова Византолошког института у Београду бр. 36 (1997), стр. 63-81.
С. Ћирковић, Предци Немањини и њихова постојбина, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд 2000, стр. 21-29.
П. Рокаји, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.
Т. Живковић, Портрети српских владара (IХ-ХII век), Београд 2006.

Аутор: Душан Јевтић, проф. историје

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.