Црна Гора данас нема сврху да постоји!

Након одласка турског окупатора са нашег простора, почетком 20. века, свако опстајање овог региона и дела српског народа званог Црна Гора изван државе Србије, се неминовно претвара у анти-Србију и платформу чија је искључива улога напад на српство.

И зато свако ко данас инсистира на одвојености и посебности Црне Горе и црногорства у односу на остатак српства се неминовно претвара у хрватског усташу. То се најбоље види на примеру Цетиња, у ком већина становништва данас гаји исте оне хрватске геноцидне и усташко-правашке идеје, какве постоје у западној Херцеговини Светог Саве и местима попут Ливна, Љубушког или Широког Бријега итд.

Тежиште српске државности се у нашој историји више пута мењало. Некада је оно било у Стону крај Дубровника, па у Дукљи са Скадром, па у Рашкој, Косову, Метохији, Повардарју са Скопљем, Шумадији са Београдом итд. Можда ће се у будућности то опет променити. И то је део наше историје и чињеница да су различити региони били центар окупљања српских земаља и окосница српске државности не мења суштину наше националне идеје засноване на Светосављу и Косовском завету.

Назив Црна Гора први пут помиње у једној повељи српског краља Милутина из 1296. године, а почевши од краја 15. века ово име се усталило као назив за посебну област у западном делу Горње Зете. Тек премештањем седишта зетске митрополије СПЦ у новоизграђени Богородичин манастир на Цетињу 1483. године, се устаљује назив “Црна Гора”. Касније под појам Црне Горе се уврштавају и делови географске Рашке, Брда, Старе Херцеговине и Приморја, док географски Црна Гора представља само област 4 историјске нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка).
Црна Гора није ништа друго до региона, који је као збег српских избеглица са свих страна средњевековне српске државе окупљених око митрополитског престола зетске епархије, нарастао у привремену државност, која је одувек била орочена ослобођењем Срба од турског, млетачког и аустријског ропства.

Држава Црна Гора никада није прављена да буде трајна творевина!
Ту чињеницу потврђује и идеолог модерног монтенегринског усташва, историчар и саветник Мила Ђукановића, Живко Андријашевић.
Сам Живко Андријашевић потврђује привременост Црне Горе и да је она крлатица “да је вјечна” најглупља могућа парола.
Ево шта пише усташки монтенегрин Андријашевић:

“Невјероватно је, али истинито—код Црногораца током читавог 19. и готовог читавог 20. вијека није стваран култ властите државности, нити је стварано увјерење да је независна црногорска држава крајњи циљ њиховог националног прегнућа.

Седамдесетих година 19. вијека црногорски ђаци су учили пјесму ‘Црна Гора’, у којој се каже да ће посљедња црногорска битка бити она—’За Србију од Адрије до Балкана’, те да ће тек онда Црногорци ‘одмарати груди своје’.

Уобичајено је било да се говори о обнови Душановог царства као о крајњем политичком циљу Црне Горе, уз напомену да је осјећање ‘српског заједништва’ посебно снажно укоријењено на Цетињу.

Крајем 19. вијека, званични је став био да ‘Црна Гора на првом мјесту припада Српству, и све њене жртве за Српство су принесене.’
У слиједећем вијеку ова је национална ‘широкогрудост’, умјесто српског добила југословенски оквир, тако да се тек крајем 20. вијека група људи са Цетиња осмјелила рећи да Црна Гора на првом мјесту припада себи самој. Наравно, већинска Црна Гора је тада узвратила узвиком: ‘Издаја!’….

… Црногорци не сносе кривицу што су сви црногорски режими, изузев за вријеме књаза Данила, сматрали Црну Гору средством, а не циљем своје политике.

Посебно у вријеме краља Николе, када су створени услови да се свијест поданика одгаја преко модерних институција (школа, медији), државна политика и идеологија имала је најважнији циљ да владару прокрчи пут до Душановог престола у Призрену. Код краљевих подника је педесет година учвршћивана свијест о примату ‘општих циљева’ над интересима Црне Горе, а све како би они били спремни да одушевљено тегле краљеве кароце до предалеког Призрена…

… Чини нам се да има неког симболичког значења у чињеници да је у једном званичном школском уџбенику за владавине краља Николе, химна Светом Сави била на првој, а црногорска државна химна на 74. страни…

Многим црногорцима суверена Црна Гора изгледала још као непотребна творевина, која својим постојањем треба да задовољи само нечије личне интересе и владалачки нагон некакве корумпиране и незајажљиве олигархије.

Тако је још 1912. године, црногорски министар Јован С. Пламенац, негодовао што постоји независна Црна Гора, питајући се чему она служи: ‘Какве династије, какве диобе сфера и интереса, нама треба једна српска држава… Шта је ово? Зар је ово држава? Па то је умирање. Зар ова држава постоји само за то да ја будем министар или да се неко шири на колима или на коњу цетињским улицама. Ми нећемо династичку и сепаратистичку политику, ми хоћемо опште српску… Ја видим конкретно Велику Србију и нико ме не може увјерити да сад томе није вријеме’.
Неспорно је да су овакви резони једног црногорског министра посљедица брижљиво, и институционално, његоване свијести о жртви коју Црна Гора мора да поднесе зарад ‘општег добра’ и националних интереса.

Чак су и црногорски владари сматрали да треба да нестане држава на чијем су челу!
Од седам Петровића-Његоша, само се за двојицу (владику Василија и књаза Данила) са сигурношћу може рећи да су били противници утапања Црне Горе у неку велику ‘братску’ државу.

Обожавани владика Његош, који својим стваралаштвом и историјским профилом представља носећи стуб читавог црногорског идентитета, сматрао је да црногорска држава има историјску улогу једино у томе да у изузетно неповољном окружењу обезбиједи опстанак Црногораца док Турци општим српско-словенским устанком не буду протјерани са Балкана.

Владика [Његош] се надао појави неког новог Карађорђа, који ће народним устанком уздрмати и срушити Турско царство. А када се то деси, слиједи васкрс Душановог царства у којему ће Црна Гора имати мјесто које јој ‘историјски’ припада. Треба само издржати до тог великог тренутка, и онда ће Црна Гора ријешити свој проблем.

Дакле, владар чија је појава темељ црногорског националног елитизма, сматра да је аутентична историјска форма црногорског постојања—покрајински статус у оквиру Душановог царства!

Другим ријечима, црногорска државност је за њега посљедица историјских неприлика, а не трајно стање.
Његош је и у ‘Краткој историји Црне Горе’ владике Петра I могао прочитати да је Црна Гора постала независна тек када је пропало Српско царство, те да ће остати независна—’докле, еда Бог промисли за сербски род на други бољи начин'”.

У потпуности се слажемо са овим и позивамо све Србе који ово читају да раде на уједињењу српског народа, баш као што су то свети митрополити Петровић-Његоши вековима проповедали. Црна Гора нема сврху постојања!

Фејсбук страница Историја Срба

БОНУС ВИДЕО: