Цетињска магија и србофобија!

Кад се, пре доста година, десио злочин у Јабуковцу, тамошњи владика је, на сахрани деветоро побијених, на којој се окупило више хиљада људи, одржао беседу у којој је рекао, отприлике, и ово:

“Ја сад видим хиљаде и хиљаде људи. Прошле недеље сам служио службу Божију и видео сам их тек неколико. Где су остали били, шта су радили, којим су боговима служили?”

Наравно, и у току беседе су почела добацивања гневних Влаха, склоних магији и гастарбајтерском раду, а и давању предности окупљању на сахранама над празниковањем живота – “радили смо” , “немамо времена” , “ово је непримерено”…

И у документарцу који је, после, снимио Дејан Зечевић, уважава се мишљење свих: рањених, ожалошћених, психијатара, полиције, социолога, сељака… Једино се владикино мишљење третира као “непримерено” .

Али ти, све време, гледајући, имаш утисак да је једино његово мишљење примерено.
Ни у току сахране, ни после тога, није се, можда, нашао ни један житељ Јабуковца да осуди себе, да преиспита свој однос према стицању и враџбинама и повеже себе с убицом, који је, све време, при чистој свести и у разложним исказима, тврдио да је био под утицајем магије, коју су му чланице фамилије бациле док је био на раду у иностранству.

То је био добар модел функционисања друштава испражњених од хришћанског садржаја, након сличних трагедија.
Психолошки, социолошки, антрополошки… Сви механизми рационализације, који могу виновника да изолују и држе га подаље од других појединаца, од конкретне заједнице, укључују се.

Тако ће бити и на Цетињу. Све ће се радити да се са убиствима не повеже локална култура насртања на Цетињски манастир, презир према свештенству, псовке и каменице на децу, самоубилачка мржња према свему што је, практично, тај град држало у орбити историјског значаја.
Све ће се урадити да масовно убиство остане недовољно масовно.

А што се тиче нас, овдашњих, и Цетињу туђих, који качимо слике са свећама и исказујемо саосећање према месташцу у којима су покличи “Србе на врбе” и “Трчи мали Србин пољем, ја га јурим да га кољем” свакодневица – остаје нада да то није још једна демонстрација, једнако самоубилачке, југословенске инерције, него вољно непристајање на то да живот буде нешто мање од давања ономе ко ти ничим не може узвратити.
“Јер, блаженије је давати него примати.”

(на слици: ожалошћене породице настављају, у Бајицама, перформанс качења црногорских застава на храмове српске Цркве)

GLORIA PRIMUS SIT ULTIMUM ORATIO DE!

Првослав Задањ

БОНУС ВИДЕО: