Речи некада руше и оно што речима није изграђено

Хоћеш ли и даље да будеш Србин? Још од 1054. године исписује се антологија антисрпства. Због тога, нису сви народи исти. Немају ни исту судбину нити шансе. Умесна су питања, да ли човек има могућност избора, и ко је одговоран за оно што му се дешава?

”Цивилизација Европе и Америке, најсавршенија на свету, саздала је индустријско – капиталистички систем. Тај индустријско – капиталистички систем није био само моћно економско развиће, он је био и појава духовна, појава истребљења духовности. Индустријски капитализам цивилизације истребитељ је духа вечноси, истребитељ светиња. Капиталистичка цивилизација новијег времена убијала је Бога, она је најбезбожнија цивилизација икад. Одговорност за преступ богоубиства лежи на њој, а не на револуционарном социјализму који је само наследио дух ”буржоаске” цивилизације и примио у наслеђе њено одрицање. …….” Смисао историје, Николај Берђајев

Интегрално

”Када Никола Самарџић напише да су Срби биолошки отпад Европе и тражи денацификацију Србије, каже да смо заслужили Јасеновац, Олују и тражи обнављање Голог отока, онда морам да дигнем глас.

Можда ће истина погодити наше суседе у Сарајеву, Загребу или Подгорици, али наше је да изнесемо истину, историјску истину, ма каква она била и коме сметала.” 16.10.2020. Фб страница Милош Ковић

Дакле, Никола, запослен у јавној институцији (образовној) успео је да нас увреди све. Или је то можда истина? Уместо патологије исказана храброст професора историје на БУ?

Диференцирано

”Ми, хоћу да кажем, у ствари трпимо терор неких горштака проглашених за такозвану динарску расу, који су напустили своје козе и овце у планини и незвани дошли у један питом и доста њањав свет да му кажу да су најбољи и да имају право да му седе на глави. У томе су им помагали режими прве, друге и треће Југославије, а у доброј мери наруку им иде и данашњи режим у Србији, поготову преко двеју водећих демократских странака. Читава идеја о Југославији – а слично се, нажалост, мисли и у садашњој Србији, која је, и поред свих страшних пораза и трагедија у XX веку, тупоумно остала југословенска – била је заснована на бесмисленој етнолошкој теорији Јована Цвијића да најбољи део српског народа не живи у Србији него изван ње, нарочито преко Дрине, и да Срби из Србије имају историјску дужност да изгину да би тај најбољи део сопственог народа привели једној немогућој држави. Та немогућа држава је већ трећи пут у диму и крви нестала, а малоумне југословенске идеје и стечене предности динарске расе у Србији су остале. И ја, припадајући овом смољавом и слинавом свету Србије, повремено пожелим да људима са планине, којих због њихове физичке заводљивости и преварног шарма имам у приличној количини и у фамилији, поручим да нам се скину са врата и да се носе дођавола натраг својим заборављеним гладним козама. ” Академик Драгослав Михајловић, у интервјуу 2009. године

Овде је већ увреда селективна. Или је то истина и храбар иступ академика САНУ?

А та генерација горштака којој се он овако обраћа 2009. године док му син хода Европом, а не родном Ћупријом и Деспотовцем (нормално за време у коме живимо), а Србију воде Борис Тадић и Војислав Коштуница (нису прекодрински), обезбедила је себи катедре од Хјустона, до Стенфорда и Јејла. Директно из рата.Не само да се адаптирала већ и преузела лидерство. Србија, по њему, неће да буде само матица већ и најстрадалнији део народа. А разлоге за то страдалништво приписује углавном ПРЕКОДРИНСКИМ Србима. А истина је сасвим супротна. Нису Срби из Србије бежали у Босну већ обрнуто. А зашто? Зато што је тамо било веће страдалништво? Неће бити. На оној ћуприји на Дрини стајали су аустријски и италијански окупатори и спречавали пролаз српској нејачи да уђе у Пашићеву и Недићеву Србију док су селективно наоружани коалициони партнери окупатора, у црним униформама, затирали све што је српско. Тако се од апсолутне већине стигло до климавих 33%, и са 33 до данашњих 4%.

Михајловића је Удби подказао неко од његових школских другара, Ћупријаша, а не горштак. Није то био горштак ни онда када му је одбијена молба за пријем у СКОЈ. На Голом отоку су га могли чекати горштаци. Званично на том Отоку било их је 80 % јер су волели Русију и били дрчни. Њега није тужио и са њим провео на суду тринаест година нико од културолошки ”препотентних” горштака већ напредна комшиница из Деспотовца која је све време тврдила да јој је покрао ”Петријин венац”. Одакле онда толико нискости? Или храбрости?

Ако је веровати биографији, Михајловић није имао проблем са горштацима већ са завичајном културом и са системом коме се и сам хтео да преда, а он није био плод горштачке културе и навика, већ један од интернационалних идеолошких механизама овладавања другим. У њему су, то уредно показују архиве сломљене државе, горштаци били апсолутна мањина. На њихову несрећу држали су се оног другог губитничког покрета.
Биће да Брдар гађа у мету:

”Ово је једина земља у којој можете дискриминисати већину народа и то без икаквих последица и то може да ради свака шуша или чак … и понеки министар. Све је то последица патологизоване владавине титоизма који је сада у фази покварене хране из дотрајале конзерве. Зато смо имали обележавање 29.новембра и тако тих празника. Али онако дискретно, насталгично. Јер та олош елита која је завладала у култури и медијима и политици се састоји све листом од Титових пионира који су васпитавани на србомржњи. Уколико нису Срби, зна се да су васпитавани отвореној србомржњи. А уколико јесу, васпитавани су у школском систему да воле човечанство, и на факултету и у породицама – ”није ми важно ко сам и шта сам”. А када год су се суочили са отвореном србомржњом били су научени да одступе. Кажу, није ми то важно. То је кренуло од 1918. године и уједињења. Награђивање домобранских официра високим генералским чиновима. Као што су усташки официри награђивани од Тита генералским чиновима од 1945. до 1946.године. И наравно (као допуна) под утицајем коминтерновске политике јер њима су краљ Александар и Србија били сметња за ширење. За све на Балкану (за Коминтерну) била је крива великосрпска политика. И само су српски комунисти научили да пљују по Србији и Србима под слоганом великосрпске политике …”не, не, молим вас, није то ништа против Срба! Већ против великосрпске буржоаске политике!”. To се у ствари показало када је све пало, када су пале маске, када је пропала Југославија – да имамо забрињавајући број људи који више не знају шта су, али добро знају да и даље пљују по Србији и Србима. Али то им не смета да живе у Београду, у Србији. Колико ја знам нико се од њих иселио до сада.” Професор Милан Брдар

Свако од нас размишља својом главом или тако мисли. И нема тога појединца који може променити системске одлуке и налоге силе ако је искључен из структуре одлучивања. Али, циљеви и жртва појединца – хероја, који наступа сам ван простора дозвољеног, мењају постојећа веровања. И све док то ради, против њега је средина. Ако успе, промениће је. Средина, сама од себе, никада не мења ништа сем на горе. То је пардокс. Ентропијски. Једини пријатељ средине јесте херој који јој истину сручи у лице. Ко је овде херој? Ко ради на томе да промени средину на боље? Који од овде поменутих појединаца? А заједница (средина) ко заједница! Чека исход па да се придружи победнику. Не добру! Не истини. Не априори ни злу али …. победнику, па да куне ”судбу клету”.

П.С

Технолошке револуције су ту и као и ратови носе бројеве. Четврта је већ завршена. Њене тековине користимо сви. Aко смо ”успели” да нас у њих не увуку, знамо ли бар које су разорне и ко их контролише и како?

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: