Марија Алимпић: Тужна судбина невладиног сектора!

Оно што се десило са несретним НВО сектором када су им газде рекле да не раде како треба јер су постигли управо супротно од задатка, својим агитовањем огадили су НАТО, ЕУ и САД и коме се до тог тренутка није згадило, сада се исто дешава са односом према православљу. Сасвим је легитимно да нисмо сви верници и да ако јесмо нисмо сви верници једне исте вере. Иако у Србији живе припадници три највеће монотеистичке религије, притисак је константан само на већинско становништво, на православне.

Ма шта мислили о томе и, они који не бирају речи да свој бес и нетрпељивост искажу, ипак би требало да знају да мислити и цвеће брати нису исте радње те би требало мало да поразмисле кад цвеће беру наглас.

Иако се представљају као велике демократе и особе широкијех схватања, некако код тог православља увек запне по мало а често и по много, и 90% агресије управо не долази од верника него од „кужнох задаха“ како сами кажу, само тај задах са тамјаном нема везе.

Ти људи углавном имају проблем са разликовањем институције и службеника. Ударају на СПЦ углавном и постојање саме цркве што би било једнако томе да због нестручности или корумпираности појединих лекара тражимо да се затворе болнице.

Нелогичности има јако много, рецимо зашто бих ја желела да се уважи мој став у исламу или да делим правду будистичким монасима када ја не припадам ни на један начин ни једној од поменутих организација?

Примера је јако много али да скратим, осим што се вређа СПЦ чије представнике не критикују кад се рецимо широко поклања културно-историјско наслеђе које, жао ми је што вам ово кажем али све то културно наслеђе којим се дичимо је 90% резултат те исте СПЦ, него што готово свакодневно некакви борци за људска права и разни други фондаши пљују по нама који смо верници.

Наставите, биће исти ефекат баш као и са санкцијама Русији. Радили бисте ви то боље да можете, знам, али не да вам се јер мржња је опасна кад проради. И том мржњом мислили сте да изазовете тачно шта? Љубав?

На крају се све сведе на којекакве пројекте и њихове спроводитеље који кмече „јао види их, они неће да се играју како им ја кажем, кмеее.“ Нећемо, па шта. Ви бисте да у Србији не будемо Срби.

Цела ова прича са парадом има везе са слободом колико и са брањем цвећа. Испашће на крају да су верници најслободнији део друштва који не допушта да му се учитава оно са чим се не слаже, ох како незгодан закључак.

Мислим да уопште не би била лоша идеја да и ми почнемо да пописујемо шта то нас свакодневно вређа и колико пута дневно се по нама пљује. Малопре у Времену кажу смета им што пољопривредници имају већу подршку од шарених и да то говори о „калкулантској природи политичког живота“. Да, рачунају шта ћемо јести. Поређење у складу са целом агендом – себично, јер од толико проблема које као друштво имамо само нам још ово са парадом фали…

Ево рецимо Удавимо Србију ме опасно вређа својим програмом, признавањем тзв. Косова, мржњом према свему српском, ставу да смо сами криви што су нас бомбардовали 1999, лагањем и крајње неуједначеним ставовима по питању мог родног краја у коме намеравам и да остарим за које их нико никад није питао…јао, чекај чекај кад они и њима слични генијалци хоће да ставе мораторијум на 20 година чиме нам стављају животе под хипотеку, како се то зове? Колико врста насиља има у тим ставовима и потезима? Много, баш много и неће ме мрзети да сваки елаборирам кад год чујем и видим да намеравају да ме силе да живим како они хоће. У томе и силовању од стране Рио Тинта да прихватимо њихову „идеју развоја“ нема никакве разлике.

Сваком своје.

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: