Санкције као најсвеобухватнији облик деперсонализације

Ако је хапшење човека тренутни облик деперсонализације и изоловања од породице, пријатеља и народа, онда су свеобухватне санкције једној држави и народу само проширени облик овог појединачног насилног ускраћивања идентитета. Човек постаје нумера – број, а народ презрен и злурадо тенденциозно сатанизован.

Тако је било са нама. Тако је са Русима. Ово потпуно уништавање претходног друштвеног контекста и идентитета код појединца појачава осећај самосвести и рањивости, а код народа као хетерогене скупине тих истих појединаца, микс депресивно-раздражујућих осећања.

Читајући докуменат о хапшењу и ропсту православног свештеника Петра Јагодића стичем јасан увид о томе да покушаји деперсонализације личности и терминаторских санкција народу, нису никада престали. Овде није реч о разбојницима и убицама које ваља довести спознанију права већ о народним трибунима и народу које је зајахала нека сила разбојника и наметнула му окове и рад без смисла. Тако су се Срби из Буковице и Равних Котара, поврх Задра, окупили на великом народном збору који је у први план истакао пароха из Биовичина Села Петра Јагодића – Куриџу, родом из Билишана. Желели су да зауставе безобразлук и безакоње Млетака. ”Збор је донео резолуцију, притужбу састављену дрским тоном, која се односила на злоупотребе провидура из Задра Марина Зана.” У својој краћој фб белешци, Стеван Лалић поред осталог каже: ”Марин Зане је успео да подели устанички табор, започевши одвојене преговоре са вођама и главарима. Тиме је унео раздор поколебавши Куриџин покрет. Поједине побуњеничке вође су биле убеђене (што речима, а што митом) да одустану од побуне. Преполовиши српске снаге дипломатском вештином, млетачке власти су донеле осуду „којом се поп Петар Јагодић – Куриџа, главар Жегара Илија Нанић и главар Биограда Матија Жабетић осуђују на смрт на вешалима, односно на вечно изгнанство са свих поседа републике Светог Марка уз уцену на 3000 лира и губитак све покретне и непокретне имовине“. … Због новог рата су помиловани, али је Куриџа на превару ухваћен и, окован, одведен у Венецију, на галији. Врховни суд у Венецији је осудио Петра Јагодића, званог Куриџа, 9. јула 1706. године на 40 године строгог затвора «у мраку». Био је утамничен у ћелији без прозора чија је површина била мања од десет квадратних метара, храна му је била оскудна, а одећа у којој је дошао претворила се убрзо у рите. Тек након три деценије допуштено му је да напише писмо у завичај и да сазна да му је жива кћи-јединица Магдалена, а да му се брат нешто раније упокојио. Изашао је из затвора потпуно обневидео 9. јула 1746. године, али му није допуштено да се настани у родном селу. Под строгом оружаном контролом живео је у Задру до смрти 9. априла 1749. године.”

Дакле, Млеци су се бојали и остарелог, слепог вође. А ево и зашто. ”Сви ми (осим верника) почињемо од истог: бацамо се на чупање косе – али глава је ошишана до коже! Како смо се могли дати?Како нисмо могли препознати наше достављаче? Како нисмо видели наше душмане? (И мржња према њима, и како им се осветити?) И каква неопрезност, какво слепило, колико грешака!Како поправити ствар?Што пре исправљати? Треба написати… треба рећи …. треба пренети…

Међутим, не треба ништа. Ништа те више неће спасити. У одређено време, ми потписујемо члан 206, а у одређено – слушамо одлуку суда донесену у нашем присуству, или одлуку ОСО, у нашем одсуству.

Почиње период етапних затвора. Наизменично с размишљањем о будућем логору, сада се радо сећамо наше прошлости; како смо дивно живели (чак и када смо живели лоше). … О како ћу другачије, како паметније живети ако дочекам повратак! Дан будућег ослобођења? Тај дан сија као сунце на истоку!…. Дочекати тај дан! По било коју цену!….То је велика раскрсница логорског живота. Одавде ће десно и лево поћи путеви. Пођеш десно – губиш живот. Пођеш лево –губиш савест”.

Тако је своје логорашке дане видео Александар Солжењицин. Када већина скрене лево добијеш Украјину и српски хаос у бившој нам отаџбини. Када одеш десно, завршиш као свештеник Петар Јагодић. Ето зато свештеник Јагодић није могао натраг у породицу. Пренео би утиске. Објаснио би шта значи вера. Ових дана је стигао и један хашки сужањ. Одслужио казну. Упокојио се трећи дан по отпусту. Прошла су стољећа, а судови Венеције и Хага осташе исти. Исто је и робље ухваћено на превару и у збегу. Зато је вера овде поменутог мученика једнако важна као и оно што се збило код нас и збива у Украјини. Десно или лево, питање је од Постања!

Мирослав Пушоња

БОНУС ВИДЕО: