Следи покушај дестабилизације Српске

Сваку изборну годину у Републици Српској обиљеже повишене тензије и настојање страног фактора да избори протекну сходно његовим жељама, што се своди на девастирање Републике Српске и дерогирање њених институција.

За такво што потребно је наћи партнере изнутра, како на политичком плану, тако и на медијском пољу.

Подсјећања ради, 2018. година обиљежена је протестима који су услиједили одмах након обиљежавања Дана Републике. Тада је Српска предочила знаке државности, попут свечаног вода полиције у униформама које су сличне униформама гардиста Војске Србије, а атмосфера на улицама Бања Луке била је еуфорична.

Пети октобар 2

Услиједили су бјесомучни медијски напади на министра полиције Драгана Лукача, а поводом једног трагичног догађаја, смрти двадесетогодишњег младића, покренута је кампања која је првобитно била усмјерна на МУП Српске, а убрзо и на све њене институције.

Опозиционе политичке партије, првенствено ПДП и СДС, видјеле су прилику за стицање политичких поена, те су уз директан пренос БН Телевизије организовале серију митинга, како би се политичке промјене догодиле по могућности и прије избора.

Након што су истраживања јавности показала да на изборима ипак побјеђују кандидати СНСД-а, организован је митинг 5. октобра, како би том догађају дала симболика петооктобарска и реализовало оно што су поједини најављивали – Неће бити избора.

Испочетка је тај слоган пратила невјерица, али је убрзо постало јасно да најављени митинг треба да се претвори у насилне демонстрације, које ће пратити напади на институције Републике Српске, и конкретно, насилан улазак и запосједање Народне скупштине, по узору на украјински Мајдан.

Тако би избори најављени за 7. октобар били онемогућени, а власт би се „ваљала улицама“. Наравно, у случају оклијевања и несналажења полиције дошло би до хаоса, што би био повод да Предсједништво БиХ затражи интервенцију НАТО, како би се „увео ред“ у БиХ, односно политички капацитет Српске свео на „заједницу општина“.

Ништа од свега тога се није догодило захваљујући одлучности власти и показаној чврстини полиције у намјери да заштити Српску и њене институције.

На изборима је, очекивано, побиједила коалиција окупљена око СНСД, а опозициони лидери дуго су тврдили да су избори покрадени, указујући на велики број неважећих листића, а несућени предсједник Републике Српске, Вукота Говедарица, изишао на бањалучки Трг Крајине и прогласио се предсједником Српске.

Познати уџбеник

Ове, 2022. године, све се понавља.

Није било протеста иако су били планирани, јер би због кризе у Украјини сваки протест против власти Српске, чији лидери не прихватају антируске санкције и имају уравнотежен приступ према кризи у тој напаћеној земљи, био протумачен као антируски став опозиције, што код Срба није популарно. Зато је кампања о корупцији и криминалу (који изгледа „станују“ само у Републици Српској) против власти у Српској вођена током читаве године.

Циљ је био јасан – демонтажа Додика. Оно што политичарима који не избивају из страних амбасада није директно речено, прави циљ је демонтажа Српске. Али, како то објаснити острашћенима и властољубивима који не виде даље од носа?

Иако нису организовани протести, алатке из уџбеника о обојеним револуцијама ипак су употребљене. Једна је оспоравање изборних резултата и изрицање оптужби за крађу гласова. Друга је да у ситуацији када увидите да су избори изгубљени, прогласите побједу, позовете присталице на улицу, и трком се упутите у страну амбасаду по инструкције.

Да ли смо све то видјели током изборне ноћи и током постизборног дана?

Сва релевантна истраживања, укључујући, и она која су рађена за потребе опозиције, указивала су да ће кандидат СНСД за члана Предсједништва БиХ, Жељка Цвијановић, увјерљиво однијети побједу над протукандидатом опозиције Мирком Шаровићем, као и да ће побједа Додика бити мање увјерљива и да ће се кретати око 5 одсто разлике.

Стога је почетни наступ ПДП-а на конференцији за медије био у смјеру указивања на нерегуларност избора, при чему је апострофиран град Добој, да би се затим приступило стварању еуфоричне атмосфере.

Међутим, лица опозиционара говорила су другачије, чак и у моменту када је Јелена Тривић прогласила побједу и у пратњи трубача прошетала Господском улицом.

Слаб одзив

Њене присталице су тада аутомобилима блокирале главну саобраћајницу, са очитом намјером да изведу масе на улице. Међутим, слаб одзив (свега двјеста присталица) промијенио је план.

Након што је Централна изборна комисија (ЦИК) објавила прелиминарне резултате, који су потврдили информације које је изнио СНСД о предности Додика над Тривићевом, њена побједничка шетња постала је предмет исмијавања и код њених присталица јер су се осјетили обманутим. Услиједило је пласирање оптужби о изборној крађи, захтјев за понављањем избора итд.

Прије двије године, на поновљеним локалним изборима у Добоју, СНСД је однио још увјерљивију побједу. Оптужбе о крађи ипак треба разумјети. Како другачије оправдати огромна средства уложена у кампању?

Међутим, проглашење лажне изборне побједе није производ омашке, како шеретски примјећује Додик, већ дио нимало безазленог плана да се покрену протести и уз подршку међународног фактора дође на власт. А Тривићева и не може другачије постати предсједник Републике, осим да је Кристијан Шмит као доброг њемачког ђака наметне за предсједника Српске, као што је то учинио са измјенама Изборног закона.

То и неће ићи тако лако. Сувише је српски народ поносан да би такво понижење допустио.

Извор Све о Српској / Предраг Ћеранић

БОНУС ВИДЕО: