НИКО НЕ МАРИ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ: Годину дана од усвајања Закона о употреби српског језика и писма у пракси се не види напредак

Од усвајања Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма навршило се тачно годину дана, али се овај пропис и даље не примењује, нити има назнака да ће се то ускоро догодити.

Закон о заштити ћирилице усвојен је 15. септембра прошле године, на Дан српског јединства, а прописује да сви државни и локални органи у Србији, јавна предузећа, школе и факултети, јавни сервиси РТС и РТВ и други морају да употребљавају ћириличко писмо. Али њима ни годину дана од усвајања закона нико није послао обавештење о томе шта би требало да учине да би испоштовали законску обавезу.

– То говори о статусу који српски језик и ћирилица имају за државу, али, нажалост, и у систему вредности – оцењује за наш лист др Марина Спасојевић из Института за српски језик.

– О примени овог закон уопште се и не говори, за разлику од тежње и борбе за примену Закона о родној равноправности, на чијем се провођењу инсистира и у уџбеничкој литератури.

Она истиче да одговорност што се закон не спроводи сноси законодавац, што то није омогућио кроз одговарајућа подзаконска акта, формирања стручних и саветодавних тела или пак сарадњу са постојећим, тј. са Одбором за стандардизацију српског језика.

– Последице су, ако се тренд не промени, потискивање ћириличког писма – упозорава Марина Спасојевић и наводи пример који илуструје колико се ћирилица у Србији потискује:

– Роман “Приврженост” Драга Кекановића, који је добио награду “Београдски победник”, у Загребу је 2021. године изашао на ћирилици, а у Београду 2022. латиницом. Наиме, 32. поглавље романа представља запис инока Димитрија из 15. века, једног од главних ликова, и штампано је фонтом за стару ћирилицу као графичко-стилски поступак. У другом издању иде се у крајност, јер се тај текст доноси неком врстом стилизоване латинице, која би требало да опонаша средњовековни српски ћирилички спис. Читалац је на ивици да се запита да ли је то подсмех српском наслеђу.

Марина Спасојевић упозорава и на то да сама чињеница да се у предстојећем попису становништва не морамо изјашњавати, осим о националној припадности и вероисповести, и о матерњем језику, може да нас наведе на претпоставку да се отвара простор за манипулацију.

– Подаци о матерњем језику битни су за све – поручује она.

Да неких помака у примени Закона има и то у делу који се односи на ћирилицу, сматра Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика. Али их, каже он, нема уопште у делу који се тиче употребе српског стандардног језика.

– Примена закона мора да буде потпуна, ту нема места за било какво одступање – истиче Танасић.

– Ако је употреба српског стандардног језика законска, па и уставна обавеза, ако данас често чујемо од највиших представника државе да ће истрајати на очувању српског језика и ћирилице, поставља се питање како је могуће да се поступа супротно од тога. Како је могуће да закон крше неке важне државне институције и плаћени државни чиновници?

И Танасић и Марина Спасојевић скрећу пажњу на “жилаву борбу” да се у школство уведе један идеолошки конструкт – родно равноправан језик – чији циљ је разградња српског језика и на њиму грађених образаца мишљења, као и уништавање српске културе и духовности.

– Закон о заштити ћирилице али и друге законе који прописују употребу српског стандардног језика не спроводи језичка струка, већ држава, али она то још не чини одлучно – поручују лингвисти.

НИ САВЕТ ЈОШ НИЈЕ ФОРМИРАН

Законом је предвиђено и формирање Савета за језик, у коме би седели представници Владе и струке, али ни то се није догодило.

– Савет је врло значајан и потребан ради добре координације језичке струке и државе у осмишљавању и спровођењу језичке политике – каже Срето Танасић. – Али, ово тело још није основано, а верујем да је разлог што су непосредно по ступању на снагу Закона уследили избори. Очекујем да ће се ово тело формирати одмах по формирању нове владе.

Новости

БОНУС ВИДЕО: