Други бој на Косову пољу и пети октобар

Од малих ногу нас убеђују да је историја учитељица живота, да је пишу победници и да нам се понавља.

Пакленим планом Америке под шифром „Велика област”, сроченим још током трајања Другог светског рата, предвиђено је потчињавање потребама њене привреде свих земаља западне хемисфере укључујући и блискоисточне, богате нафтом, као и Јапан и Јужну Кореју, а по могућству и читав свет. Планом нису обухваћене земље источног дела европског континента, међу којима је и Краљевина Југославија. А рампу за даље поробљавање остатка света представљао је моћни СССР.

Више од осам деценија Америка је истрајавала на тоталној реализацији овог монструозног плана. Већ након реализације парцијалних пројеката обухваћених овим планом: рушење Берлинског зида 1989, у циљу уједињења две Немачке и разбијање Совјетског Савеза, приступа се, уз асистенцију европских сателита, извођењу и крвљу обојених револуција, ради даљег потчињавања преосталих суверених држава, све до надомак бедема Кремља.

Међутим, на њену жалост и уз невиђену хистерију и испољени страх читавог  колективног Запада, одлуком Владимира Владимировича Путина од 24. фебруара 2022, стављена је тачка на досадашњи светски поредак и означен је слом западног хегемона, што потврђује и недавна изјава Американца Џона Болтона: „Преврат у Москви је једини начин да Вашингтон оствари своје циљеве у Европи. Путин и читав режим мора да оде.” Ово је историја 20. и 21. века.

Од малих ногу нас убеђују да је историја учитељица живота, да је пишу победници и да нам се понавља.

Зато је логично са пар реченица подсетити се на српску древну и блиску прошлост.

Током двадесетчетворогодишње владавине српског краља, а потом и цара Душана Силног, Србија је постала најмоћнија сила на Балкану и једна од водећих држава хришћанске Европе. Цар Душан је дошао до најоригиналније државничке идеје тог доба, да посрнулу и уморну Византију замени својим снажним српско-грчким царством које би могло да одбрани Европу од турске најезде”. („Записи о српком царству”, Н. Моравчевић).

Након изненадне и преране смрти цара Душана, 20. дец.1355. српским великашима није требало више од једне деценије „да на комате раздробе царство” а нешто јаче од 30 година да разједињени бране његове остатке од, у успону, турског царства на пољу Косову.

Истински и храбри историчари ризикују суочавање са живим сведоцима догађаја, да би своју субјективну објективност евенутално кориговали, уз допринос већој веродостојности, што потврђује и ова анегдота:

„Дејан Медаковић, председник САНУ, пита патријарха Павла: ’Када ће почивши владика Николај Велимировић бити проглашен за свеца?’, ’Није још време. Још су живи они који су га познавали. Он је био пушач. Замислите свеца који пуши’, одговори патријарх.

Зато су у прошлости, а и у садашњости многе истине завршиле под тепихом. Једна од њих је и „истина” да су Срби поражени у боју на Косову пољу.

У првом судару „луне и крста, два страшна символа” (Његош) на Видов Дан 28. јуна 1389. митски јунак Милош Обилић, српски витез, предводећи оклопну коњицу левог крила Лазареве војске, у силовитом јуришу разбија центар турске војске којим је командовао лично „краљ”, султан Мурат Први и јуначки га погубио. По свим ондашњим „правилима”: ко у „мечу” први позоба противничког „краља”, тај је победник. Дакле, Срби су победили у боју на пољу Косову. Нажалост, крајњи исход није победнички. Ово средњовековно правило и данас је „живо” али само на шаховском пољу.

Други косовски бој одиграо се такође на пољу Косову, 24. марта 1999, шест векова касније. Предводећи још 18 земаља, својих вазала, сабраних у НАТО, Америка је извршила удружени злочиначки подухват, агресијом на суверену државу, чланицу УН, СР Југославију, у исти мах и из ваздуха и са копна, испуштајући бомбе са осиромашеним уранијумом и то баш на свету српску земљу, Метохију и Косово – срце Србије. Истина је да су Срби захваљујући својој војсци, њеним војсковођама и свом народу, који су испољили велики степен патриотизма, успели да се одбране од непријатеља и да је њихов председник Слободан Милошевић државничком вештином и дипломатским умећем, за зеленим столом, извојевао бриљантну победу, усвајањем, од стране Савета безбедности УН на 4011. састанку, 10. јуна 1999, Резолуције 1244. Више од две деценије она представља непробојну брану, кинески зид и кремаљске бедеме у одбрани суверенитета и територијалног интегритета државе Србије, што гарантују и следеће њене одредбе:

потврђује се суверенитет и територијални интегритет СР Југославије;

одлучан (СБ) да осигура безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица својим домовима;

потврђује широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово;

договореном броју (до 1000) југословенског и српског војног и полицијског особља биће дозвољено да се врати и обавља функције као што су: везе са међународном цивилном мисијом и безбедносним снагама, распоред на главним граничним прелазима (према Албанији и Македонији), обезбеђење српске културне баштине итд.

демилитаризација ОВК и других наоружаних група косовских албанаца.

Нажалост, Америка се, као агресор не мири са поразом, па је прибегла крајњој мери, организовању обојене револуције, која је уз помоћ дружине осведочених саботера (ДОС) уз НАТО подрепаше сабране у невладину „револуционарну” организацију под називом „Отпор” са препознатљивим симболом стиснуте песнице, стимулисани товарима долара, дељених посредством америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија, лоцираног у Будимпешти, извршила државни удар 5.октобра 2000. и насилнички срушила власт изабрану вољом народа.

Због ових чињеница и онога што надаље следи, 5. октобар представља најсрамнији датум у новијој историји Србије. Захваљујући Резолуцији 1244 Србија је сачувала територијални интегритет, али је нажалост подаништвом нове владе изгубила своју слободу и суверенитет поставши вазал америчких вазала са европског континета. Срце Србије је замрзнуто, крвоток, односно банкарски систем је пресађен од страних донора, привреда је гурнута у потпуну зависност од директних страних инвестиција, српски сељак је препуштен европским супарницима. Додуше граде се нови ауто-путеви што је добро, али супротно економској логици, јер тек на дужи рок ова улагања дају ефекте. Уништена је машиноградња, базна индустрија, фабрике које су производиле фабрике, лишавајући се могућности већег степена прераде домаћих сировина.

Уверени да су наведене чињенице чврста аргументација за све оне малобројне видљиве и невидљиве, мислеће држављане Србије, раднике и сељаке, академике и професоре универзитета, државнике и политичаре, разне аналитичаре и новинаре који тврде да „Косово и де факто и де јуре није наше”, да очигледно нису у праву и да „не могу дати оно што немају – Косово за Европу”, а зарад пуних стомака и лагоднијег живота. Крв наших предака није на продају.

Само уједињени и сложни, уз Резолуцију 1244 СБ УН, и пуну подршку наших традиционалних пријатеља, Руске Федерације и Народне Републике Кине, можемо сачувати територијални интегритет, државни суверенитет, слободу и просперитет Србије и њеног народа.

Новак Бјелић,Генерални директор „Трепче” током последње деценије двадесетог века/Политика

Бонус видео