УБИТИ АЖДАЈУ

На дан када прослављамо Светог великомученика Георгија Победоносца, осврнуо бих се на један архетип наше индоевропске(аријевске) традиције, а то је јунак који убија неман, најчешће аждају, змаја или змију.

Наши аријевски преци су били међу првим људима који су припитомили коње који су им омогућили да прелазе велике просторе. Управо је изум точка и кочије са запрегом створио могућност људима из руских и украјинских степа да се прошире целом Евроазијом. Староседеоци Европе су били запрепашћени када су видели светлокосе ратнике на коњима како пустоше све, од Каспијског мора све до Шпаније на западу, односно до Индије на истоку. У основи мита наших предака увек се налазио један, углавном од богова изабрани, јунак који је најчешће на коњу убијао неку страшну звер. Тако су Грци забележили да је млади Херкул још у колевци задавио змије, а касније убио страшну Хидру. Скандинавци су веровали да ће, када дође Рагнарок, Тор убити Јормунганда, страшну змију која је обмотала свет.

Стари Завет почиње приповести о човековом паду и змији кушачу која је навела Адама и Еву да поједу плод са Дрвета познања добра и зла, чиме је на људски род бачено проклетство које је тек Васкрсењем Христовим прекинуто.

У последњој књизи Библије, Откровењу Јовановом, Апостол нам сведочи о доласку аждаје, ђавола, који је на почетку историје преварио наше претке и која ће, по последњи пут, покушати да обмане људски род да се одрекне Христа и вечног спасења, али ће она, као и сво зло овога света, завршити у огњеном језеру где ју је бацила Божија сила и тако ће доћи крај овом и почетак новог света, незаражен злом.

У нашој словенској митологији, змај је добио позитивну особину, док је аждаја или ала била сматрана за зло и покварено створење. На почетку пролећа, балтички и источни Словени славили су бога Јарила, бога пролећа и рата који јаше на коњу, од његовог имена долази именица јарост, односно гнев и љутња. Случајно или не, управо се Јариловдан поклопио са прослављањем данашњег празника – Ђурђевдана.

Управо се у Светом Георгију обједињује аријевски архетип хероја – млади ратник на коњу убија змаја који терорише свет и спашава лепу девицу. У хришћанској митологији алузије су врло јасне;: Девица је млада црква, тек стасала у својој јеванђељској мисији, аждаја је незнабоштво старог Рима које покушава да угуши спасоносну поруку Господњу, али се силом вере и ратничким духом, хришћани спремају на духовну али и физичку борбу против зла овог света. Римски трибун Георгије, заједно са још једним чувеним светим ратницима Димитријем и Теодором Стратилатом, постали су темељ каснијег хришћанског, а нарочито Православног ратништва. Ти људи су знали да се лате мача, али не из мржње, обести или похлепе, него из љубави према Христу, мрзећи не човека, већ зло у њему. У духовном смислу, “убити ажадају”, значи савладати сваку лошу навику у људском срцу, издржати и истрајати и најгоре муке, али никада не издајући Христа и веру у вечно спасење.

Баш због тога је Свети Георгије један од најчешћих мотива европског хришћанства, заштитник је Енглеске, Русије и Москве, али и Србије, Грузије и тако даље. Мотив коњаника у јуришу је један од симбола Литваније, Пољске и Белорусије(Пахонија) који такође можемо упоредити са Светим Ђорђем. Велики ратник и мученик Христов такође је био и симбол Србског добровољачког корпуса и крсна слава те јединице из Другог светског рата, где је Ђорђе, а сходно схватањима руског Белог покрета, представљао христољубиву војску која се бори против црвене(комунистичке) аждаје.

Александар Грујић

БОНУС ВИДЕО: