Мирослав Пушоња: Лењост духа и лакоћа одрицања

Када смо као народ усвојили лењост духа и почели се одрицати оног најсветијег зарад најнижих, себичних личних порива?

Када двоје чине исто, није исто. У последњем (мом) прилогу се видело колико је тешко да се фокусирамо на чињенице и проблем. Несвесно ширимо тему. Измештамо проблем на страну која нама одговара. У мојој професији то се кажњавало нижим оценама или одбаченим пројектима.

Зато је добро читати Јеванђеље и књигу Постања. Када Бог заповеди Адаму и Еви да уз благодати Раја (изобиља) имају и ограничења – забране, да Рај не би прокоцкали, шта они чине? Ева наседа интригама Змије. А Адам? Уместо да је посаветује и подсети на Забрану, пристаје и чини прекршај. А када му Бог каже, ”Адаме где си? Не видим те!”, шта Адам каже? ”Погреших, праштај”! Таман посла. Он се вади на Еву. Криви жену свога живота! Да ње не беше, не би он то урадио. Тако се вади сваки преступник.

Да не беше комшије који прода имање и кућу, ни ја то не бих урадио. Да није опште беде, ни ја не бих. Да није претходна власт пренела надлежности, не би и наша. Да нису увели Рио Тинта у посед, и обећали колатерал, не би ни ми.

Има ли разлике између два човека која продају своје имање ако је један на административној граници са КиМ, а други у околини Крагујевца? Нема и не може бити! Они су једнаки пред законом. У чему је разлика? У томе, ко купује кућу и имање, и са којом намером.

Када су Шиптари 1986. дошли пред врата мог покојног оца (чисто српски крај!), отворили су пртљажник PZ-ејца и рекли му да узме колико хоће само да им прода део дедовине (пртљажник је био пун дојче марака). Он је то са лакоћом одбио. Да је продао, вероватно би остао жив у овом минулом ратном вихору. Да ли је он имао иза себе државу да му да помоћ, савет? Да преузме терет? Није. Па како је онда знао одговор? Имао је унутрашње кандило вере да то не сме да чини. ”Свето приватно” није поклеко пред Заповешћу да то не чини. И да је продао, имао би добро објашњење. И логично. И за њега исплативо. Као и Адам. Али би то био тежак ударац свему српском.

Нисмо ми изгубили нити један велики рат. Изгубили смо меру. И мисао да живот није рај са срећним крајем. То је вечна борба без предаје где једна битка смењује другу. И не треба страховати што ће наредна година бити тежа од ове. То је изазов који тражи нове изворе. И док се пењемо, ваља на време стати. И када силазимо, такође.

Ваља имати меру! Када је онај млади девојчурак из Братунца пре неки дан постао шампион света у најсуровијој спортској дисциплини, он није стао под барјак мрзитеља српства са обе стране Дрине, и подлегао увредама да је ”босанка”, а да су Срби само они што се тискају по бившем Београдском пашалуку, већ је са пуном свешћу, стао испод двоглавог белог орла, и испунио свој (приватни) сан, и сан многих који би то увек одабрали. То већ не могу рећи за примадоне које ових дана показују сву лабилност коју са њима дели већина. Та колебљивост, када изостане технологија (циљеви) ”надчовека” и новац који исплива у први план, и јесте оно што нас је победило. Како смо ”добри” под корбачом ”надчовека” и ”продуктивни” због тога ”што нас је уважио и дао нам достојанство”. А није. Само нас је корумпирао.

И да завршим са једним скорашњим разговором. Пре неки дан на мукама се упокојио један врстан доктор. И моја снаха која са њим и није имала неки нарочит однос и корисничко искуство, ме упита, како то да он није успео себе да спаси? Толико је био сигуран (избегавам реч арогантан) па је она стекла утисак да просто неће ни умрети. Мој одговор тој неукој жени био је у духу овог прилога. Нема вечне победе има вечне борбе, и избора између добра и зла. Ако смо у било чему једнаки, онда то никада нису донели људи. Увек су неки живели у неразвијеном Бојнику и Блацама, а други у Шумадији и Новом Саду. Неки су били мали принчеви. Други су расли у вишедетној сиромашној породици.

Неки су били здрави по рођењу. Други ментално заостали, слепи, глуви, непокретни. И сви су носили свој суд и живели живот уочавајући елементе неправде. Али она се исправља на самом крају. Онај ко је у последњим деценијама живео у Хаџићима, и стигао у Братунац, на свет гледа другим очима од комшије са друге стране једног те истог моста. И све оно што оном другом смета овај би прихватио само да се та мрежа, та кота помери којих стотинак метара. И помериће се и на терену ако се прво помери у глави. Нема изговора. Има вечне борбе. И свести о једном и непролазном. О народу.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: