Основао Србију, ослободио Цркву и укинуо феудализам – Милош Велики

Српски пут Милоша Обреновића постао је сметња скоро свима ван Србије, али још важније и многим грамзивим људима у Србији чији су планови били уско себични, где пре свега треба навести српске тајкуне Вучић Перишића и Аврама Петронијевића, али и породицу Ненадовић која је сматрала да она има ексклузивна права да управља Србијом.

Тајкуни ће са страним силама и тајним организацијама склопити пакт против Обреновића. Све је почело када је најпре уместо Сретењског Устава 1838. у форми хатишерифа донет тзв. „Турски Устав“ који је израдила, како само име каже Турска. Њега је писао у Цариграду Аврам Петронијевић некадашњи Милошев секретар, потом наводни уставобранитељ, заправо српски одметник жељан власти, а Турци су га заједно са Вучић Перишићем ангажовали да би збацили Обреновиће са српског престола. Милош Обреновић није пристао на понижавајуће услове, односно уцене, наметнуте “Турским Уставом” па 13. јуна 1839, после скупштине у режији првог српског тајкуна и оснивача српске дубоке државе Томе Вучић Перишића, одлази са српског престола. Милош је тада суочен са претњама смрћу. Поменути датум јесте заправо и почетак константног прогањања српске династије Обреновић и покушаја да се она уклони са српског престола. Нови покушај 1858. када је убијен Милошев син Михаило, делимично је осујећен довођењем Милана Обреновића али се све завршило 1903. Обреновићи су сатрти заувек, а са њима и српски пут. До дана данашњег, у јавном простору Србије преретко, готово никада се не чује најважнија чињеница која се увек мора изговорити уз Милошево име: Он је оснивач модерне, нововековне српске државе.

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК И ЊЕГОВ ЕПИЛОГ: 200 хиљада страдалих, избеглих или у робље претворених Срба и опустошена Србија

Буна против дахија, вођа одметнутих јаничара, подигнута је у Србији 1804. године и убрзо прераста у Први српски устанак. После почетних војних успеха устаника, испоставило се да вође на челу са Карађорђем немају подршку ниједне велике силе, пре свих Аустрије и Русије од којих су подршку и тражили. Аустријанци чак одговарају устанике од даљих борби и кажу да су “аустријски и руски двор у највећем пријатељству са отоманским и да им помоћи не могу, а да им саветују да буду верни султану”, преноси прота Матеја Ненадовић оно што су му рекли аустријски погранични гарнизонски команданти.

слика: извештај Проте Матеје Ненадовића
Књига Карађорђе – Миленко М. Вукићевић

Такође испоставиће се да вође српских устаника немају јасне политичке планове и шта чинити даље, те у тим лутањима предлажу као могућност чак и да се читав српски народ стави под хабзбуршку управу, односно да се Смедерево, Београд и Шабац, припоје Аустрији, а да остатком Србије управља аустријски принц.

слика: писмо аустријском двору устаничких вођа, Књига Карађорђе – Миленко М. Вукићевић

Трагично одбијање Ичковог мира

1806. Карађорђе шаље свог опуномоћеника Петра Ичка да преговара са Турском о миру. Турска порта испоставља услове Ичку који су конкретнији и повољнији од оних које су вође српског устанка предложиле. Ичков мир је била понуда која је представљала заправо одличну могућност за добијање аутономије. Из потпуно непознатих и недокучивих разлога Карађорђе који је очигледно имао проблема у поимању реалности одбија понуду Порте, сматрајући да уласком Русије у рат са Турском 1807. више нема ни разлога да се разговара о миру. Милош Обреновић ће 8 година касније у преговорима са Портом о склапању мира и окончању Другог српског устанка тражити и добити услове који су били гарантовани Ичковим миром.

Међутим, пре него што ће до тога доћи, треба напоменути да се 1812. отвара још једна могућност српским устаницима за склапање мира, када Русија излази из рата са Турском. Турци тада нуде Србима унутрашњу управу, другачије речено одређени вид аутономије. Карађорђе је тада већ био у приличном душевном растројству, а у последњој години устанка како пишу Петар Милатовић и Бранко Богдановић, доживео је и потпуни нервни слом, после једне свађе са Младеном Миловановићем, те није био присутан ни у борбама на фронту. Он одбија и ову понуду Порте уз образложење да је лоша и налаже наставак борбе, да би само после неколико дана Карађорђе побегао у Земун, односно Аустрију и оставио народ на милост и немилост Турцима.

Према проценама др Горана Николића сматра се да је тада из Србије емигрирало између 100 и 120 хиљада људи према Аустрији и Влашкој, а да су Турци убили само током 1813. од одласка Карађорђа и осталих вођа око 20 хиљада Срба, а на хиљаде их је продато у робље. Поуздано се зна да је само у једном дану 5. октобра 1813. у Београду у робље продато 1800 жена из Србије. Ако се као основ процена узме податак да је на територијама захваћеним устанком живело око пола милиона Срба, онда се долази до податка да је у Првом српском устанку страдало или се иселило или је претворено у робље близу 200 хиљада људи. Србија је била буквално опустошена, а многа насеља спаљена. Само у крушевачким крају спаљено је 40 околних села. Народ се нашао у још тежој ситуацији него пре устанка.

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК И ЊЕГОВ ЕПИЛОГ: Милош Обреновић из пепела ствара нововековну српску државу уз минималне жртве

На чело Другог српског устанка 1815. постављен је Милош Обреновић један од малог броја кнежева који није напустио Србију. Иако формално неписмен, бистар по природи и поучен искуством из Првог српског устанка прави јасан план. Наиме, Милош схвата да дуго ратовање не иде у прилог Србима и да мора у неколико битака остварити успехе, а онда на бази тога преговарати о миру. После само четири месеца борби, уз минималне српске губитке, Порта је била спремна да се све оконча преговорима, што се десило 25. октобра 1815. Милош Обреновић тражи и добија од Порте оне услове из Ичковог мира које је Карађорђе одбио пре 8 година и то је била полазна основа за стварање нововековне српске државе. Султан ће већ у наредних годину дана издати 8 фермана Србима, којима су они добили бројне повластице, а у наредним годинама Милош Обреновић ће наставити да ствара и надограђује српску државу. Он ће 1826. представити Порти у одвојеном акту тзв. “Жеље народа српског” које су се односиле на независност унутрашње управе, слободу вере и трговине, подизање школа, болница, штампарија и сл. Уследиће Султанов први па други Хатишериф Србији 1829. и 1830. године. Другим Хатишерифом Султан је признао Кнежевини Србији аутономију и независну државну управу.

НОВОВЕКОВНА СРПСКА ДРЖАВА УВЕЋАВА И БРОЈ СТАНОВНИКА И РАСКИДА СА ФЕУДАЛИЗМОМ

У Србију се вратило око 60.000 људи из избеглиштва, а попис је показао да у тадашњој малој Србији живи без Турака и Рома близу 680 хиљада људи. Основана је у Србији прва Гимназија, прво позориште, а потом и прва виша школа претеча “Београдског Универзитета”, а 1835. донет је и први Устав у Кнежевини Србији, тзв. “Сретењски Устав”. Њиме је власт подељена, данашњим речником речено, на кнеза (данас председник), владу и скупштину, зајамчене су силне слободе и права људима, прокламовано независно судство, верске слободе итд., али кључна новина, поменутог Устава била је, по мишљењу Банета Гајића истраживача историје, заправо аграрна реформа. Срби су добили право да буду власници земље на којој живе и да формирају своја имања на које ће држави плаћати порез. Тиме је гарантована имовинска и економска слобода појединца у Србији, а што је заправо представљало раскид са феудализмом који је после одласка Турака у Србији формално постојао, што велике силе пре свих царевине Турска, Аустрија и Русија, нису могле да толеришу, јер су своје постојање базирале на феудалним односима и зато је “Сретењски Устав” повучен под њиховим притиском после само 55 дана. Међутим, Милош Обреновић раскид са феудализмом потврдио је својим личним указом на Ђурђевдан 1835.

Вук Караџић тражио да добије свој феуд

Зашто је то битно? Људи који су се враћали у Србију тих година, попут рецимо богате породице Јакова Ненадовића која је била две деценије у Аустрији и Бесарабији, сматрали су да им се зарад заслуга требају дати у феуд одређена подручја у Србији. Из истих разлога је рецимо Вук Караџић тражио да му се у феуд да његово родно село Тршић. Милош Обреновић је међутим одлучио да се са феудализмом заувек рашчисти, а што је за последицу имало “огромно насељавање Србије, чији се број становника значајно увећао. “Србија је постала симбол слободе, јер је за сељака слобода значила да има своју земљу”, сматра Чедомир Антић.

ОБРАЧУН МИЛОША ОБРЕНОВИЋА СА ХЕТЕРИСТИМА

1817. покушан је пуч у Србији у режији грчке тајне организације Хетерија у коме је Милош Обреновић требало да будеи збачен а на чело Србије инсталиран Карађорђе. То пише у свескама посвећеним Хетерији у Архиву парламента Грчке. Хетерија је организационо врло слична масонском братству, уосталом њени оснивачи су и били грчки масони и пре свих породица Ипсиланти, а Константин Ипсиланти оснивач ове организације нама је у овој причи занимљив из два разлога: Први је да је крио Карађорђа када је овај побегао из Србије, а други да је био сарадник и пријатељ масона високог степена, пољског племића, Чарториског, некадашњег министра иностраних послова царске Русије, који је емигрирао на Запад и успоставио сарадњу са британском обавештајном службом. Милорад Екмечић тврди да је Карађорђе примљен у масонерију непосредно пре него што је побегао из Србије 1813. године, а Хетерија га убрзо ангажује и 1817. шаље да од Милоша Обреновића преузме власт у Србији и подигне нови устанак против Турака.

Слика: Упутство Георгиуса Левентиса, једног од вођа Хетерије Карађорђу Петровићу,
извор Архив парламента Грчке, Свеска 1. стране 6,7 и 8.

Милош Обреновић је сметња у тим плановима јер он никако не би пристао да Србе уведе у нову погибељ, да они приме први, најжешћи и најснажнији удар Турака, а да се потом када би Срби искрварили и били заправо жртвовани, али истовремено и значајно ослабили Турке, наводно подигне свеопшти балкански устанак против Турске који би предводили Хетерија и Грчка Православна Црква. Како се све завршило ми само мислимо да знамо, јер заправо не постоји ниједан ваљан и необорив доказ да је Милош Обреновић наредио убиство Карађорђа. Постоје две школе мишљења које тврде да није. Прва каже да је то био наум турске Порте која је одавно деловала преко Томе Вучић Перишића. Вучић Перишић је човек који је формално издао наредбу за ритуално убиство Карађорђа, а да ли је такву наредбу издао Милош о томе нема доказа. Постоје и истраживачи који доказују да је Карађорђа елиминисала управо Хетерија која га је и ангажовала. Ова тема свакако завређује много дубље истраживање па се у овом тексту њоме нећемо дубље бавити.

1821. године Милош Обреновић ће поново постати сметња истој грчкој тајној организацији када одбија да се укључи у устанак у Влашкој који иницира Хетерија. На челу устанка се тада налази Александрос, син Константина Ипсилантија оснивача Хетерије, масон близак фанариотима. Од тада Грци и фанариоти отворено раде против и јавно прете смрћу Милошу Обреновићу.

ОБРАЧУН МИЛОША ОБРЕНОВИЋА СА ФАНАРИОТИМА И ОСЛОБАЂАЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ ОД ЊИХ

Фанариоти, грамзиве и похлепне грчке владике биле су проблем Срба, барем једнако колико и Турци, јер су немилице глобили и малтретирали српски народ. Милош Обреновић зато 1816. године доноси Уредбу о свештенству којом је ограничио њихово бахатао понашање а којом им забрањује да иду у народ и лично прикупљају “димницу”, одређује им сталну годишњу плату коју исплаћује држава и установљава таксе за обављање богослужбених чинова, а данак патријарху такође се од тада исплаћује из државне касе. Милош Обреновић пристао је и почео да од 1824. године исплаћује и све нагомилане дугове грчких владика Фанару у Цариграду, а онда је подмићивањем и поклонима којима је обасипао и Фанар и Султана, успео да испослује 1830. године да Срби сами бирају своје епископе. 1832, када је и последњи грчки владика напустио Србију, Милош Велики је коначно успео да ослободи српску цркву од грчког ропства и одмах је успоставио државни култ Светог Саве.

КОМЕ СМЕТА ЛЕГАТ ОБРЕНОВИЋА ДАНАС (УМЕСТО ЗАКЉУЧКА):

Милош Обреновић, као и комплетна династија Обреновића правила је и дизала Србију онако како се подиже куће. Камен по камен, цигла по цигла, бринући да током зидања грађевине сачува српске животе и имовину, те да се гине само када се мора. До дана данашњег, у српској политици доминирају лажни националисти и патриоте који, у име великих и недостижних циљева, уништавају оно до чега као народ можемо доћи. Као најсликовитији пример јесте понуђена могућност (сепаратним миром) да се Србији припоји север Албаније и да то буде српски излаз на море. Лажна национална елита одбила је све понуде и одабрала наставак Првог светског рата чији ће резултат бити да данас Срба уместо 30 буде 10 милиона, од чега половина расута по свету. О општем слому српства и Србије, као последице стварања Југославије да и не говоримо. Милош није био савршен владар али га морамо сагледавати у складу са духом његовог времена. Тада су и највеће европске царевине биле апсолутистичке монархије. Милош је Србији даровао укидање феудализма и социјалну сигурност српског сељака, спречавајући зеленашење и отимачину. То је оно што до данас смета одметнутој олигархији, српској дубокој држави која ради за свој џеп и интерес страних држава.

Аутори: Александар Шаргић и Игор Милосављевић

БОНУС ВИДЕО: