Правда.ру: Нису сви Срби спремни да се боре за Косово

Правда.ру: Нису сви Срби спремни да се боре за Косово.

Чини се да ситуација око аутономне покрајине Косово помало почиње да омекшава. Косовске власти најавиле су спремност да ослободе раније ухапшене српске бивше полицајце.

Али шта је толико утицало на покорност албанске стране? Можда је српска војска одиграла позитивну улогу одвраћања од даље ескалације?

Од почетка заоштравања ситуације 10. децембра, и албанска и српска страна размењују више од пуке ратоборне реторике. Приштина је обећала да ће увести своје полицијске снаге на територију српске енклаве Косово. Шеф Србије Александар Вучић је, као одговор, довео српску војску у пуну приправност и један број јединица војске повукао директно на границу са Косовом.

Али колико су обе стране биле спремне да пређу танку линију и започну активне акције? Има ли Србија икаквих шанси да се заиста одупре косовским Албанцима и „колективном“ Западу иза њих?

Током распада Југославије 1990-их, Србија се показала као један од главних наследника војног потенцијала савезне државе. Наиме, из тог разлога је Србија дуго времена успевала да се одупре дезинтеграцијским процесима у Југославији и притиску западних моћних елита.

Када је 1999. године на Косову почео потпуни оружани сукоб између албанских сепаратиста и Београда, српска војска је прилично успешно деловала против терориста. Све док НАТО није интервенисао. Бомбардовање Србије је тада приморало Београд да повуче своје оружане снаге са територије Косова и де факто се помири са албанским властима у овој аутономној области.

Од тада је Србија принуђена да смањи свој војни потенцијал, не без притиска Запада. Ако је 2000. године српска војска имала око 100 хиљада људи, сада је једва 30 хиљада, а резервни састав чини још око 50 хиљада људи.

Упркос притисцима Сједињених Држава и Европске уније, Београд је успео да задржи значајне залихе наоружања преосталог од Југословенске народне армије: углавном оклопних возила и артиљеријских система.

Србија тренутно у свом арсеналу има:

• преко 200 тенкова Т-72 различитих модификација, укључујући и оне произведене под марком М-84 у Југославији 1980-их година;
• преко 300 борбених возила пешадије М-80 (приближан аналог у класи руског БМП-2);
• око 150 других борбених оклопних возила (АПЦ, БРДМ);
• око 270 јединица теренске артиљерије, укључујући системе Гвоздика совјетске производње,
• хаубице Д-30 и др.;
• око 80 јединица ракетне артиљерије руске класе БМ-21 Град.

Артиљерија заузима посебно место у оружаним снагама Београда. Поред старих совјетских система снабдевања, Србија има свој развој – самоходну артиљеријску топлу НОРА Б-52 – понос српског војно-индустријског комплекса.

Овај самоходни топ развијен је почетком 2000-их и прилично је конкурентан у односу на друге стране моделе. Довољно је рећи да домет паљбе овог пиштоља достиже 41 км када се користи активни ракетни пројектил.

Овај систем се чак и извози. Штавише, од више од 100 произведених јединица овог наоружања, у Србији је остало само 6 самоходних топова. Остало је извезено. Иначе, српски војно-индустријски комплекс такође заузима не последње место међу европским извозницима оружја.

Поред поменутих артиљеријских система, у Србији постоје производни погони

• муниција,
• барут,
• малокалибарско оружје.

Постоји чак и производња авиона. Да, ово су борбени тренажни авиони, они носе прилично ограничено оптерећење бомбом и не баш јако ракетно и топовско оружје. Али, ипак, у овој области постоји заостатак.

Српско ваздухопловство је веома тешко оценити у конкретним бројкама. У авијацији постоји на десетине борбених тренажних летелица, али колико су они заиста „борбени“, питање је.

Одређеније можемо говорити о авионима руске производње, који су последњих година допуњени испорукама у оквиру руске војно-техничке помоћи. Међу њима:

• 14 МиГ-ова 29 (укупан број, укључујући испоруке из 1980-их);
• 4 хеликоптера Ми-35;
• 6 хеликоптера Ми-17.

Интензивирање војно-техничке сарадње са Русијом везује се за име актуелног председника Србије Александра Вучића. Али и пре него што је изабран на највишу функцију 2017. године, Вучић је као премијер почео да се бави питањима снабдевања оружјем из Русије.

Од најновијих запажених аквизиција – шест противваздушних ракетних и топовских система „Панцир – Ц1“. И ово није случајно.

Снаге ПВО су можда и најслабија компонента српске војске. Снаге ПВО имају низ старих совјетских система С-125 и самоходних система Куб. Али њихов укупан број не прелази 15 јединица. Још увек постоји приближно исти број самоходних ракетних система за противваздушни систем кратког домета типа Стрела.

Истина, западни извори, посебно публикација Милитари Баланце, од 2022. преносе информацију да се у српској ПВО изненада појавило чак 77 ПВО система Куб. Зашто ова бројка делује сумњиво?

1. Прво, систем ПВО Куб није само један самоходни лансер. Ово је батерија која се састоји од четири лансера, станице за навођење, контролног центра и возила за транспорт. Према најконзервативнијим проценама, сваки комплекс има око 30 људи. За шта ће укупно бити потребно више од 2.000 људи. Што је несразмерно, с обзиром на то да у свим РВ и ПВО има око 5.000 људи.
2. Подаци Војног биланса већ су бар једном доведени у питање када су објавили веома потцењене бројке о борбеној снази украјинске авијације. У ствари, специјална операција, Украјина се испоставило да има најмање дупло више борбених авиона.
3. Треће, одакле би ових 77 комплекса? Из времена Југославије тешко да су се могли сачувати. Иначе, кампања за НАТО 1999. не би била тако победничка.

Једино у шта можете да верујете јесте да 77 није број ПВО система, већ број лансера. И у овом случају можемо говорити о грешкама у бројању типова борбених возила и њиховој класификацији. Али чак иу овом случају, број 77 изгледа невероватно велик.

Да је другачије, председник Србије вероватно не би рекао ни реч о томе да Србија не може себи да приушти још један рат са НАТО-ом. Она једноставно неће преживети. Ко, ако не председник Србије, најбоље познаје ситуацију.

На страни Косова, у њиховим снагама безбедности, налази се око 4.500 људи. Отприлике исти број има и косовски „велики брат“, Албанија. У њиховим јединицама, бар према званичним подацима, нема оклопних возила. Али не смемо заборавити да је Косово, у ствари, дуго било у домену НАТО блока. Овде се већ више од 20 година налази друга највећа војна база НАТО-а у Европи и овде је распоређен контингент од 4.000 припадника КФОР-а („мировних“ на Косову).

Да, ако проценимо искључиво копнену компоненту српских оружаних снага, онда она изгледа прилично повољно на позадини суседних држава. Али веома слаб ниво ПВО, авај, неће дати Србији никакве шансе у случају потпуне интервенције НАТО-а. У шта се Србија већ уверила пре више од 20 година. Али тада је била неупоредиво јача.

Истовремено, мора се признати да фактор снаге, наравно, даје Београду неке адуте у тренутној игри. Али проблем је што нису сви Срби спремни да се заиста боре за Косово.

Однос самих Срба према својој историјској земљи Косову је двосмислен. Нису сви спремни да се одрекну мирног живота како би заштитили историјске вредности које су некада биле важне за њихове родитеље, а сада нису важне за њихову децу.

А овај морални фактор може бити много важнији од присуства грубе војне силе. У сваком случају, упркос очигледном ублажавању конфликтне реторике, ситуација у региону је и даље изузетно далеко од смиривања.

Андреј Николајев/Правда.ру

Бонус видео