30 година од смрти оснивача Вукова са Вучијака – Вељка Миланковића-Вука

Вељко Миланковић (рођен 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора, Република Српска), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду.)

По професији је био саобраћајни техничар а пре рата је био приватни предузетник.

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника.

У родном крају формира јединицу “Вукови с Вучијака”. Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.

Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучјака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка М-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.

Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бању Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лечење.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“.

 Као командант јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992).

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”

Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства артиљерије у операцији Масленица погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.

23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.

Фејсбук

БОНУС ВИДЕО:

https://youtu.be/5-z4MCVFf1c