КРУНА БОРБЕ ЗА ВЛАДАВИНУ ЗАКОНА: Димитрије Давидовић творац Сретењског устава, усвојеног у Крагујевцу 15. фебруара 1835.

Круна борбе за владавину закона и грађанска права било је доношење слободоумног Сретењског устава у фебруару 1835.

Два Сретења, устаничко 1804. у Орашцу и уставотворно 1835. у Крагујевцу су међе доба које је историчар Леополд фон Ранке назвао “српска револуција”.

Он је као савременик оставио сведочанство да су Срби уз рат за национално ослобођење од османских окупатора, истовремено извели социјалну револуцију и изашли из феудализма.

Круна борбе за владавину закона и грађанска права било је доношење слободоумног Сретењског устава у фебруару 1835. који је промовисао српски као службени језик у Србији, декларисао неприкосновеност личности, право на законито суђење, слободу кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, забранио кулук и прогласио слободу располагања земљом.

За то време више него демократски дух устава изазвао је запрепашћење и истовремени захтев турске, аустријске и руске империје да овај опасни слободарски правни акт буде хитно укинут.

Упркос томе што је био кратког века Сретењски устав је поново показао да се “Србија умирит не може”, као што се није могла смирити ни на Сретење 1804. године. Људи који су тада били спремни да крену у рат против војске Османске империје која се протезала од Ирака до Босне, нису се плашили да зарате и са сопственим вођама чим би показали амбиције да заузму места турских тлачитеља и владају дахијски.

На Сретење 1804. српски народ није више желео да чека покровитељство и дозволу великих сила да крене у борбу за ослобођење. Око 500 одлучних Срба у селу Орашцу подигло је устанак против терора одметнутих турских јаничара, који је прерастао у рат против целог царства.

– Суочени са бројним тешкоћама, Срби у Османској империји су били принуђени да стално живе у некој врсти “ванредног стања”. Само такво људство, осетљиво на свој положај, ненавикнуто на систематску државну управу, прилично недисциплиновано, са суровом горштачком нарави, с авантуристичким нагоном, с много вреле хајдучке крви у жилама, могло је подарити у освит 19. века устаничким вођама Карађорђу и Милошу војску која им је била потребна за ослобађање Србије – дефинисао је велики историчар, покојни др Мирослав Свирчевић.

После пропасти првог устанка и одласка Карађорђа из Србије, почела је нова фаза борбе за слободу у којој се као неприкосновени лидер показао књаз Милош Обреновић. Комбинацијом дугих преговора, лукавих погодби, многобројних мањих буна и великог Другог српског устанка он је 1830. од султана добио хатишериф којим се потврђује аутономија Србије у оквиру Отоманске империје.

То је учинило неспорним његов лични ауторитет, али народ који је сопственом крвљу откупио слободу Србије државу је сматрао сопственим поштено стеченим имањем и нипошто није желео да буде раја ни под српским господарима. Срби би Милошу и опростили аутократску владавину да својим миљеницима није допустио да се понашају дахијски. Када је књаз у јануару 1835. добио извештај о љутим Србима који су за Милетом Радојковићем кренули у буну “кад јој време није”, по цичи зими, вероватно се присетио да је и сам тако кренуо 1804. на Сретење да руши турско безакоње.

Позвао је свог најважнијег сарадника Димитрија Давидовића, који га је одавно упозоравао да мора да донесе основни закон и наредио му да напише “конштитуцију”.

– Овај термин Давидовић је заменио речју устав, да би подсетио да тај правни акт треба да “устави” ауторитарну и разобручену власт, која је дубоко укорењена у нашој традицији.

Давидовић је у тешкој борби с Милошем успео да унесе у устав нека европска искуства деобе власти на законодавну, судску и извршну, као и заштиту људских права. Зато је Сретењски устав који је усвојила скупштина у Крагујевцу 15. фебруара 1835. преломна тачка и почетак уставности у Србији – каже проф. др Јовица Тркуља.

Иако је Сретењски устав трајао само два месеца, он је био прекретница после које је Србија из предуставног доба ушла у нови период уставног државног развоја.

Б. Субашић / Новости

БОНУС ВИДЕО: