Како је НАТО подржавао албанске терористе

Како је НАТО подржавао албанске терористе.

28. фебруара 1998. године у атару косовског села Ликошане дошло је до сукоба између југословенских снага реда и сепаратиста из Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Оружани сукоб испровоцирали су милитанти ОВК, који су извели серију напада на југословенске полицајце. Као резултат осветничких акција припадника полиције, убијено је 16 терориста, а девет је приведено.

Овај инцидент је био први велики сукоб српских снага безбедности и косовских милитаната. По мишљењу стручњака, након догађаја у Ликошану, ескалација у региону почела је да добија на замаху и, на крају, ситуација је ескалирала у рат пуних размера.

„Терористичке методе“

Средином 1990-их, сепаратистичке снаге су се интензивирале у српској аутономној покрајини Косово у којој су доминирали Албанци. Истовремено, у региону је створена група ОВК, која је прокламовала свој циљ да се одвоји од Србије (била је у саставу СР Југославије).

Милитанти ОВК изабрали су терор као метод своје борбе. Према наводима српске стране, албанске банде су 1998. године извеле 1884 терористичка напада на територији Косова и Метохије, убивши 288 људи. Од тога, 173 цивила и 115 представника МУП-а Србије. Поред тога, албански терористи су отели стотине људи, од којих су многи касније убијени или нестали.

Српски новинар Милован Дрецун наводи нешто другачије податке. Према његовим речима, од 1. јануара 1998. до 24. марта 1999. године (датум почетка НАТО бомбардовања Југославије) албански терористи су извршили 2.491 терористички акт. Од тога, 1.484 против запослених и објеката МУП-а Србије. У овим акцијама убијено је 140 припадника реда, а 260 је тешко повређено. У истом периоду било је 1.007 терористичких напада на цивиле и цивилне објекте, при чему је убијено 286 цивила.

Ескалација сукоба између Срба и Албанаца повезана је пре свега са деловањем Ослободилачке војске Косова, коју је међународна заједница, укључујући и САД, признала као терористичку организацију“, рекао је Владимир Путјатин, ванредни професор историје. јужних и западних Словена Историјског факултета Московског државног универзитета, у интервјуу за РТ.

Према његовим речима, „методе борбе ове групе понекад су биле заиста терористичке”.

„Нападнути су полицајци, државни службеници и обични Срби који живе на Косову и Метохији. Милитанти ослободилачке војске нису бежали од напада не само на мушкарце, већ и на децу, жене и старце. То је урађено да би се створила атмосфера терора над Србима“, објаснио је специјалиста.

Вреди напоменути да је ОВК добијала помоћ из иностранства. Конкретно, редове милитаната попунили су грађани суседне Албаније, који су илегално прешли границу. Поред тога, у медијима су више пута објављиване информације о финансирању УАЦ-а на рачун средстава добијених од трговине дрогом.

У борби против ОВК, која је до 1998. године контролисала, према различитим проценама, око 40% територије региона, Београд је укључио не само полицијске снаге, већ и јединице војске.

Западна интервенција

Западни медији су, сматрају аналитичари, тенденциозно и једнострано пратили дешавања у Југославији. Акције Срба углавном су представљене као етничко чишћење и репресија над косовским Албанцима.

У том контексту, Београд је био под озбиљним притиском колективног Запада, који је покушавао да натера Србију да прекине оружану борбу против ОВК и повуче своје трупе са Косова.

Упркос томе, српске снаге безбедности су до јесени 1998. успеле да постигну одређени успех у борби против милитаната ОВК. Крајем септембра, у то време, српски премијер Мирко Марјановић је чак најавио победу у сукобу.

„Почетком јесени 1998. године ситуација је била под контролом југословенских снага. Када је интервенција са Запада добила озбиљан и активан карактер, врхунац ескалације је заправо већ прошао и ситуација се условно развијала у корист Београда“, рекао је Владимир Путјатин.

Међутим, према мишљењу аналитичара, „упркос томе што је ескалација сукоба заустављена, западна интервенција у ситуацији се само интензивирала“.

„Западне земље захтевале су да Београд започне политичке преговоре са представницима косовских Албанаца. За Београд је то било тешко, јер су поред умерених Албанаца склоних преговорима били и радикални сепаратисти. Ови милитанти су били права снага на Косову“, објаснио је експерт.

Као резултат тога, у октобру 1998. године, под притиском НАТО-а, српско руководство је било принуђено да пристане на примирје са ОВК и повуче своје снаге.

Након тога успостављено примирје је слабо поштовано, а напади албанских сепаратиста на цивилно становништво настављени су, па су југословенске јединице биле принуђене да наставе са дејствима против албанских банди.

Под тим условима, НАТО је у јануару 1999. запретио ваздушним ударима на територију Југославије ако Београд не почне преговоре са сепаратистима. Под претњом интервенције, руководство синдикалне републике било је принуђено да пристане, а у фебруару је почео преговарачки процес.

Касније је НАТО представио сопствени нацрт решења, који је постао познат као Споразум из Рамбујеа. Њиме је била предвиђена, посебно, потпуна политичка аутономија региона, улазак трупа НАТО-а на његову територију и повлачење одатле Војске Југославије и снага Министарства унутрашњих послова.

Југословенска делегација се сложила са политичким делом документа, али је одбацила тачке о уласку трупа Алијансе на Косово и Метохију. Као одговор, НАТО је 23. марта одлучио да покрене војну операцију како би приморао Београд да реши сукоб на Косову на основу споразума који је предложила алијанса. Сутрадан су снаге алијансе напале Југославију.

Активна фаза војних операција НАТО-а, спроведена без санкција УН, настављена је до 10. јуна. У последицама НАТО бомбардовања, према Београду, погинуло је од 3,5 хиљаде до 4 хиљаде људи, око 10 хиљада је повређено.

Алијанса се неће зауставити ни пред чим

НАТО је силом успео да натера југословенске трупе да напусте Косово, након чега је регион дошао под контролу алијансе и сепаратиста. Косовски парламент је 2008. године једнострано прогласио независност региона. На Косову није било референдума.

Србија не признаје суверенитет Косова и наставља да га сматра својом аутономном регијом.

Аналитичари кажу да су акције НАТО-а током косовске кризе биле нелегитимне.

„Бомбардовање НАТО-а и интервенција у решавању сукоба заобилазећи Савет безбедности УН није било правно легитимно… Резултат је било невиђено проширење моћи алијансе, која је од касних 1990-их заправо интервенисала у свим регионалним сукобима који су се одвијали на територији Евроазије. “, рекла је она у интервјуу са професором РТ са Високе школе економије Националног истраживачког универзитета, шефом Одељења за црноморско-медитеранске студије Института за Европу Руске академије наука Екатерином Ентином.

Заузврат, Владимир Путјатин је приметио да су акције НАТО-а на Косову довеле у питање одбрамбени карактер алијансе.

„Пре тога је НАТО блок био позициониран као одбрамбени савез, што је истицано у реторици алијансе. Међутим, догађаји у Југославији су показали да је реч о војном блоку чије се деловање у Југославији може протумачити као агресија. Након тога, однос Русије према НАТО-у је, наравно, постао опрезнији због војне агресије, одбијања дипломатских напора и кршења међународног права од стране алијансе. Ови догађаји су показали да се алијанса неће зауставити ни пред чим да постигне сопствене циљеве“, рекао је аналитичар.

Према експертима, деловање НАТО-а није могло да реши сукоб Београда и Приштине. Ситуација у региону је до данас углавном несређена.

Штавише, последњих година ситуација је тамо више пута ескалирала. Дакле, крајем децембра 2022. године српска војска је доведена у стање максималне борбене готовости као одговор на слична дејства косовских војних формација. Осим тога, остаје нерешено питање српског становништва Косова, које је дискриминисано од стране Приштине.

„Питање решавања статуса аутономне области Косово и Метохија далеко је од окончања“, рекла је Екатерина Ентина.

Владимир Путјатин сматра да Косово и даље остаје потенцијално експлозивна тачка на мапи Европе.

„За Србију питање Косова остаје изузетно болно. Посебно зато што ову ситуацију Запад користи да изврши притисак на Београд. Брисел све отвореније захтева да Србија призна независност Косова у замену за потенцијални улазак земље у Европску унију. Дакле, Косово и даље остаје експлозивна тачка“, закључио је аналитичар.

Алексеј Латишев, Алена Медведева, РТ

Бонус видео