СУПТИЛНИ УБИЦА: Храна је данас осмишљена тако да убија!

• Мајк Адамс, истраживач, је објавио : „Храна је данас осмишљена тако да убија!  На темељу  анализа свих материја које људи конзумирају на дневној бази морам рећи да је стање заиста алармантно.

Мада је начин на који делује онај алопатски синдром прилично јасан, барем онима који не желе да се превише опусте, треба се непрестално подсећати свих могућих замки које су вешто постављене свуда око нас, претећи својим потенцијално погубним ефектима, јер, нажалост још увек има много оних који га не схватају озбиљно, или га чак нису ни свесни.

Онима који су их свесни сигурно неће сметати оне накнадне информације које се с времена на време појаве, употпуњујући слику не само о начинима на који замке функционишу, него и о димензијама опасности које се иза њих крију и вребају. Неоспорно је да су највећем броју замки, постојећи и будући пацијенти, изложени током узимања хране, то јест исхране, која се од оне некадашње основне телесне потребе, чије задовољавање је омогућавало Хомо сапиенсу да се бави оним далеко сложенијим функцијама, постепено претворила у врховни смисао живота и скоро једини извор задовољства, што је довело до потпуног закржљавања способности да се врше те сложене функције, на велику жалост његовог творца.

Најмоћније тајно оружје против човечанства

Како време пролази све је више необоривих доказа да је, у оном подмуклом, тихом и врло добро камуфлираном рату, који се води на оном Бешамовом унутрашњем терену, храна најважније и најубојитије оружје против човечанства, са већ увелико страшним и несагледивим последицама.

Као један од главних непристрасних извештача са тог фронта већ више од 15 година неуморно ради интернет „сајт” „Natural News“, чији је оснивач увелико легендарни Мајк Адамс (Mike Adams) са звањем здравственог ренџера (Health Ranger), за којег Википедија каже да је десничарски екстремиста, антиваксер, творац теорија завера и лажних вести, а осим тога да промовише алтернативну медицину, псеудонауку и дезинформације, што га све, наравно, квалификује за веома поуздан извор информација.

Он се истовремено бави и производњом здраве хране и пружањем свих врста стручне помоћи и експертизе свима онима који желе да избегну оне поменуте прехрамбене замке. У оквиру тих активности ренџер Мајк поседује и модерну лабораторију за испитивање како својих производа, тако и оних претворених у тајно оружје, у којој се годишње обави 10,000 тестова, а која, по његовим речима, представља највећу независну лабораторију на планети. У ту сврху у његовој лабораторији је 2018. године анализирано више од 1.000 врста различите хране, од суперхране до брзе хране, преко витамина, житарица и свега што се данас нуди под ознаком „храна“. Након завршетка дошло се до шокантних резултата.

Мајк Адамс, у својству главног истраживача, објавио је запањујући закључак; „Храна је данас осмишљена тако да убија! На темељу онога што сам видео атомском спектроскопијом и анализом свих материја које људи конзумирају на дневној бази морам рећи да је стање заиста алармантно“, говори Адамс и додаје да је „доказао како је храна данас намерно осмишљена, не да би човек помоћу ње преживео, већ управо супротно, да се што пре усмрти“.

Адамс је том приликом рекао јавности како су истраживања његове лабораторије, која трају већ дуги низ година, показала застрашујуће чињенице, да храна данас изазива смрт, психичке болести попут деменције, стреса, депресије, преко неплодности до оштећења појединих органа, али и оно што је најважније, изазива губитак способности човека да размишља рационално, изазива сметеност, недостатак концентрације, заборављање, а ту су и кожне болести, тумори, мождани удари и све друге напасти које се крију иза речи „храна“.

„Анализе су показале, да се ту ради о намерној контаминацији токсичним отровима, укључујући и тешке метале, хране коју људи свакодневно конзумирају у читавом свету, што све само по себи води пре времена у гроб.“

„Резултат тога је”, тврди Адамс, „оно што видимо: масовно лудило и ретардација, пораст криминалитета, колапс масовне радне снаге, колапс демократија које не могу заживети због когнитивне ретардације маса са правом гласа, затим пораст затворске популације, али и потпуни колапс способности свеопште јавности, која не може више да схвати ни основне информације које им се сервирају у мејнстрим медијима.“

„Дугорочне последице овог раширеног тровања храном су”, како упозорава Адамс „потпуна пропаст модерне људске цивилизације и то из више разлога: економске неодрживости, еколошког уништења, масовне депопулације (геноцида) становништва, али и политичког насиља које је све чешће“.

Ову тезу потврдила је и студија спроведена у Школи медицинских наука на аустралијском Универзитету у Новом јужном Велсу, која је открила да је већина хране којом се данас људи хране и која се продаје у масовним количинама отровна.

Открили су да осим навике коју изазива, убија и мења мождане ћелије и да је смртоноснија од рата, глади и геноцида заједно, што је напросто застрашујуће.

Свест о опасности коју представља храна је у западном свету драстично смањена, а оно што посебно забрињава је да конзумирање пестицида, вештачких боја, конзерванса, тешких метала и осталих невероватно токсичних супстанци унутар онога што се назива „храна“ драстично расте.

Људи су све више зависни о прерађеној и затрованој храни која их суптилно убија. На пример, једна од најпопуларнијих житарица света, пшеница, која се налази у готово свакој храни је „савршени хронични отров“, према речима др. Вилијама Дејвиса, кардиолога који је објавио књигу о отрову којег свакодневно конзумирамо. „Невероватно да такав отров, створен у лабораторији, може бити понуђен људима за храну“, рекао је Дејвис.

Масовна убиства из нехата

Када се конзумент такве хране појави са првим симптомима код свог лекара у којега, наравно, има неограничено поверење, тек онда ће почети да се назиру контуре механизма на основу којег делује онај алопатски синдром. Као што је познато онима који се барем мало разумеју у ту проблематику, тада започиње процедура, која се назива медицински третман или терапија, уз помоћ које ће се претходно дијагностикована болест премештати на друге делове тела, према оној дефиницији речи алопатија из Вујаклије. Тако ће новопечени доживотни пацијент уз додатну помоћ лекова наставити да у свој организам убацује и оне токсичне супстанце којих нема у храни, затварајући зачарани круг из којег нема излаза, осим полаганог умирања.

Међутим, треба још напоменути да као део тог зачараног круга постоји још једна болест, које такођер нема на оним званичним списковима алопатских евидентичара. То је такозвана јатрогена болест. Подсећањем да се реч, јатроген добила спајањем две грчке речи – iatro, која означава лекара, медицину, лечење, и речи genic, што значи стварати, генерисати, може се наслутити каква се болест крије иза те речи. Буквално преведено то би требало да значи болест или повреду узроковану медицинским третманом. Америчка асоцијација лекара је још прецизнија. Она ту болест дефинише као болест коју проузрокују лекари.

О тој болести се почело причати још на почетку овог века, али је аларм изазвао чланак објављен у мају 2016. године у угледном енглеском медицинском часопису British Medical Journal у којем су објављени резултати студије америчког универзитета Џон Хопкинс. Према тој студији под називом “Medical error – the third leading cause of death in the US”, наведено је да јатрогене болести представљају трећи по реду узрок смрти у Америци, у којој је према њиховим проценама 2015. године било 250,000 смртних случајева као директна последица медицинских грешака.

Ако се, заинтригирани тим не баш пријатним податком, прошетате мало интернетом, моћи ће те наћи још неколико сличних процена, од којих једна чак тврди да су јатрогене болести водећи узрок смрти Американаца, надмашивши до сада неприкосновене кардиоваскуларне болести и канцер. Процене иду и до 440,000, а по некима та бројка прелази 700,000. Међутим, треба нагласити да у ту категорију болести спадају само они случајеви када се фатални исход догоди у болници или некој другој медицинској установи и непосредно након напуштања те установе. Они који преживе излазак из болнице спадају у другу категорију пацијената погођених алопатским синдромом, који ће имати среће да проживе још много година у сталној борби са симптомима. Више је него јасно да званични медицински ауторитети неће никада дозволити да се обелодани тачан број жртава јатрогене болести, као што је такођер јасно да ће број тих жртава наставити да се повећава.

Некомпетентност многих лекара и медицине уопште није појава од јучер и није их измислила алопатска медицина, мада је она свакако допринела да се предимензионира до размера незамисливих у прошлости. О тој појави су писали и критички се односили према њој великани, као што су Молијер и Бернард Шо, док је славни Волтер о томе написао једну бесмртну мисао, која попут споменика још и данас краси спомен парк интелектуалне заоставштине човечанства: „Лекари лекове о којима мало знају стављају у тела о којима још мање знају у сврху лечења болести о којима не знају ништа.

Како се спасити од Бехемота

Уколико се узму озбиљно у обзир резултати испитивања узорака хране здравственог ренџера Мајка Адамса, и све оне злокобне претње које пацијенте чекају уколико им, не дај боже, затребају услуге алопатске медицине, онда се ситуација у којој се на почетку XXI века нашао модерни Хомо сапиенс може на први поглед учинити онеспокојавајућом. Али, уколико се све то сагледа из мало шире перспективе, могу се можда назрети и неки охрабрујући знаци који би могли пробудити наду да све ипак није тако црно. Јер, сваки од припадника тог модерног Хомо сапиенса пре свега треба да има у виду да га је творац, ма ко он био, опскрбио свим потребним механизмима, како за заштиту од срединских утицаја, тако и за обављање оних осталих сложенијих функција, које ће му омогућавати да игра своју улогу у целокупном космичком устројству.

Једна од оних основних и најрудиментарнијих могућности које су човеку дата на располагање је могућност да током свог живота сам прави избор којим ће се путем кроз њега пробијати и на који начин ће одговорити на изазове са којима ће се суочавати. То је, наравно, како је историја људског рода показала, одувек био мач са две оштрице, који су итекако знале да користе разне грабљивице, једним од којих се слободно може сматрати и онај прехрамбено-медицинско-фармацеутски тријумвират. Сходно томе, без обзира на тај мач са две оштрице, човек, захваљујући тој могућности избора, ипак поседује изузетно моћно оружје против оног, како га Мајк назива, најмоћнијег тајног оружја против човечанства.

Тако да се, опет на први поглед, све чини једноставним. Потребно је само добро пазити шта се од хране трпа у сопствено тело. Пошто се највећи део оних силних потенцијално отровних супстанци, које је Мајк пронашао у оном лабораторијском испитивању, у храну додају током прераде, човеков избор се чини веома једниставним. Решење је у потпуном заобилажењу процесуиране хране, то јест оних производа који су прошли фабричку прераду и до крајњих потрошача долазе упаковани у разне привлачне амбалаже и кесе. Из кеса једино воће, поврће, коштуничаве производе и хлеб, али само онај произведен од брашна, воде, соли и квасца. У процесуирану храну треба убројати и месо, и то не само оно прерађено, већ и свеже, чија производња се такођер може сматрати процесуирањем, јер се у животињска тела током това убацују за човека итекако токсичне супстанце.

То подразумева да се у тој стратегији заобилажења заобилазе и они монструозни мега тржни центри, који управо представљају симбол начина на који онај тријумвират у своју машину за млевење убацује модерног човека, заведеног митом лакоће живљења, чија најсликовитија манифестација се огледа у чину оне безбрижне шетње, са огромним и све већим колицима, између рафова са којих тако неодољиво маме она паковања и кесе, чији број се незаустављиво повећава, тако вас од некадашњих неколико десетина, па преко неколико стотина, данас у рафовима тих монструозних грађевина чека на хиљаде различитих врста паковања.

То све наравно не значи да се људско биће, претворено у заведеног потрошача, правилним избором прехрамбених производа успело истргнути из канџи оног Бехемота. Јер, кориштењем претежно биљне непрерађене хране не могу се још у потпуности избећи све токсичне хемикалије, пошто ће се нешто од њих наћи и у поврћу, воћу и осталим биљним производима. Капиталистичка производња хране је незамислива без хемикалија, које се масовно користе како за повећање приноса, тако и за заштиту од инсеката и гљивица. Чак и такозвана органаска храна садржи те супстанце, које се ваздухом преносе и загађују читаву територију било које земље.

Али, са тим количинама које доспеју у онај Бешамов терен организам је у могућности да се много лакше избори и спречи настајање акутних и хроничних болести узрокованих управо доготрајним нагомилавањем у организму страних штетних и неупотребљивих материја. Јер, не треба заборавити да је прави фронт на којем се води битка модерног човека против тријумвирата управо Бешамов терен. Уколико се не допусти непријатељу да на тај терен инфилтрира своје трупе, то јест те силне хемикалије, онда су изгледи за победу сасвим реални. У свакој борби од непроцењиве важности су пароле исписане на банерима. У овој би од највеће помоћи била порука коју нам је у наслеђе оставио легендарни Хипократ, оснивач грчке медицине, у којој поручује: „Нека храна буде лек наш, а нека лек наш буде храна наша.”

Ум царује, снага кладе ваља

Избор хране коју човек уноси у организам представља само један од важних избора од којих зависи оно што се одиграва на унутрашњем терену, то јест правилно и оптимално функционисање виталних физиолошких процеса. Постоји још један избор који такођер итекако утиче на исте те процесе, и то на много потентнији и важнији начин од саме хране. То је избор наших мисли, које могу те процесе и функције да одржавају на оптималном нивоу и да их стимулишу, али могу и да их ремете, изазивајући поремећаје који проузрокују болести. Дакле, није довољно да нашим избором спречимо унос штетних супстанци у организам, него је чак још важнији избор позитивних мисли које су кључне за одржавање унутрашњег душевног мира, без којег није могуће ни одржавање оне физиолошке равнотеже.

Мисли, помоћу којих се формирају уверења, веровања а индиректно и осећања, представљају најефикасније оружје са којим нас је наоружао креатор и то не само за одржавање психофизичке равнотеже, која је кључна за одржавање здравља, него и за лечење, уколико из било којих разлога дође до развоја болести. Одавно је познато да је уз помоћ такозваног плацебо ефекта могуће уклонити симптоме неке болести само уз помоћ чистог уверења да ће унети лек то својим деловањем учинити, иако се на крају испостави да је уместо лека у организам уношен плацебо, то јест неутрална супстанца без икаквог потенцијалног медицинског учинка.

Амерички доктор Брус Липтон је својим истраживањима тог феномена, да се уверењима и веровањима могу мењати физиолошки процеси у организму, посветио књигу под насловом „Биологија веровања”. Он у тој књизи наводи пример да се уз помоћ плацебо ефекта могу не само уклонити симптоми и излечити болест, него и симулирати хирушки захвати. Још 2002. године је престижни амерички медицински часопис New England Journal of Medicine објавио резултате истраживања обављених на Медицинском факултету Бајлор. Главни аутор студије доктор Брус Мосли (Bruce Moseley), чија специјалност као хирурга су биле операције колена пацијената са дегенеративним променама праћених несношљивим боловима, познатим под називом артритис. Он је хтео да провери колики је утицај плацебо ефекта на успешност операције. Поделио је пацијенте у три групе. Пацијентима у прве две групе је урадио два различита стандардна оперативна захвата, док је онима у трећој под анестезијом са три реза на кожи симулирана операција, не улазећи инструментима у унутрашњост колена. Након тих захвата пацијенти из све три групе су прошли стандардну негу са физикалном терапијом.

Резултати су били запањујући. Стање колена код пацијената из прве две групе се побољшало, али се на исти начин побољшало и стање код пацијената из треће групе код којих колена нису уопште дирана. Доктор Мосли је са запрепашћењем закључио: „Тим пацијентима није нимало помогло моје хирушко умеће. Читава корист од операције на коленима оболелелим од остеоартритиса долазила је од плацебо ефекта.” На телевизији су приказани пацијенти из плацебо скупине, који су пре операције ходали уз помоћ штака, како нормално ходају, а неки чак играју кошарку. Тек две године после операција речено им је да операције уопште није било. 650,000 таквих оперативних захвата се тих година обављало у Америци, а свака је коштала $5,000. На основу описаног огледа доктора Мослија испада да те операције нису уопште биле потребне. Довољно је било направити три кратка реза под анестезијом и рећи пацијенту након што се пробуди да је оперисан.

У истој књизи Брус Липтон описује слична истраживања са антидепресантима. Учинак правих пилула за третирање депресије био је скоро идентичан са учинком плацебо пилула, што је значило да пацијентима нису уопште потребне праве пилуле, већ шећерне плацебо. Што је још интересантније, исто истраживање је показало да се учинак исте пилуле повећава са бољом медијском пропагандом. Из свега тога се може закључити да ако алопатска медицина некоме стварно помогне, то је само захваљујући ефекту плацеба. Једини проблем, и то за пацијенте, је да морају ипак гутати пилуле са врло штетним пратећим ефектима, и то доживотно, не знајући да им је за олакшање патњи довољно само уверење. Проблема немају фармацеутске корпорације којима чак и учинак плацеба помаже да се још више богате.

Тим феноменом се бавио и Џо Диспенса у књизи „Плацебо сте ви”. Интересантно је да је на самом почетку књиге испричао истиниту причу као илустрацију деловања једног другог ефекта, који је супротан плацебу, а то је ноцебо. Главни јунак по имену Сам Лонде из Сент Луиса се пожалио свом лекару да има проблема са гутањем. Након детаљних испитивања утврђено је да има рак једњака који је метастазирао на јетру. Тај тип рака је у то време седамдесетих година прошлог века сматран неизлечивим, тако да се та дијагноза у то време могла сматрати смртном казном, што су му доктори и саопштили. Понуђена му је операција са којом би му се можда живот могао продужити. Операција је изведена, али се ништа битно није променило, чак се установило да је рак даље метастазирао дуж целог левог режња јетре. Лекари су Лондеу рекли да му нажалост предстоји само још неколико месеци живота.

Након тога преселио се у Нешвил где је почетком октобра примљен у болницу. Када је доктор интерниста Клифтон Мидор, шеф оделења на које је смештен, ушао у његову собу нашао је ситног необријаног мушкарца, склупчаног испод покривача, који је изгледао као да је на самрти. Током наредних неколико недеља доктор је обавио доста разговора са Лондеом и успео да га орасположи, тако да се његово опште стање битно поправило, те је могао да изађе из болнице. Пре отпуштања доктор га је упитао: „Шта желите да учиним за вас?”, Лонде му је одговорио да би само желео да доживи Божић, да га прослави заједно са супругом и породицом. Доктор му је одговорио да ће све учинити што је у његовој моћи да му се та жеља оствари. Био је крај октобра када је Лонде напустио болницу, прилично се добро осећајући за једног болесника на самрти.

Током наредна два месеца два пута је долазио у болницу на контролне прегледе. Оба пута је Лонде је изгледао добро. Недељу дана након Божића, негде око Нове године, супруга је довела Лондеа у болницу. Био је у веома лошем стању, што је веома изненадило доктора Мидора. Урађене су све потребне анализе и снимања. Резултати су били у границама нормалног. Једино је констатована лакша упала плућа. Доктор му је преписао антибиотике, ставио на кисеоник, надајући се најбољем. Сутрадан Лонде је умро. Приликом обдукције утврђено је да је његова јетра била потпуно здрава, без трагова било каквих метастаза. На једњаку није пронађен никакав тумор или рак. Непобитно је утврђено да Лонде није умро нити од рака једњака, нити од рака јетре, нити од благе упале плућа.

Лонде је умро зато што су сви око њега, укључујући и њега самог, мислили да треба да умре, иако у организму нису постојали никакви трагови тешке смртоносне болести. Остављајући на страну оне катастрофалне погрешне дијагнозе са почетка, прича о Лондеу показује да уз помоћ мисли можемо не само да се излечимо од постојећих болести, већ и да умремо од непостојећих. Стога, са мислима треба бити опрезан, као и са сваким оружјем. Јер, и од пиштоља можеш лако да настрадаш ако са њим неправилно рукујеш.

Џо Диспенса је у тој књизи детаљно описао и свој случај, у којем је уз помоћ мисли успео да оде још корак даље и да докаже тврдњу из наслова књиге, то јест, да је он сам плацебо. Још као млади доктор киропрактичар бавио се триатлоном. Током бициклистичког дела једне трке, у којој је учествовао, један џип, који је возио брзином од 90 км/х, ударио га је са леђа, тако да је летио неколико десетина метара кроз зрак. Након што је пао на леђа исти џип га је закачио и вукао по асфалту још неколико десетака метара. Када се коначно џип зауставио откотрљао се неконтролисано још 18 метара. Џип је возила једна стара сенилна бакица.

Када се следећег дана пробудио, лежао је у болничкој постељи са великим боловима у разним деловима тела. Ноге скоро да није осећао, а имао је велике тешкоће у покретању руку. Снимци су показали да му је смрскано шест кичмених пршљенова у грудном и лумбалном делу кичме. Лекари су предложили да му компликованим хируршким захватом уграде специјалну челичну шипку, која би све то повезала, и уз помоћ које би можда једног дана могао проходати. За уклањање болова нису гарантовали. У противном остао би до краја живота непокретни инвалид.

Њему се то није свидело. Тражио је да се врати својој кући. Пошто му као киропрактичару – алтернативцу нису била страна и другачија, алтернативна тумачења на који начин људско тело функционише, а није му био стран ни плацебо ефекат, одлучио је да покуша да то своје искасапљено тело и кичму сам искрпи уз помоћ специјалних техника фокусирања мисли и осећања, које је сам смислио. Наравно, да то није био ни мало лак подухват. Требало му је неколико недеља да се у потпуности сконцентрише и крене са терапијом мислима. Након десет недеља устао је из кревета и проходао, а након дванаест отишао је по први пута у своју ординацију и вратио се свом послу којим се бавио пре те несреће. Није потребно наглашавати да је био потпуно здрав.

Суштина његовог концепта састојала се у уверењу да унутар сваког људског бића постоји нека унутрашња интелигенција, која је извор живота и која управља животом. Потребно је само успоставити комуникацију са њом, давати јој планове које сте смислили и препустити јој да уради оно што сте сами замислили. Он је уверен да се сва та будућа стања налазе као могућности у квантном пољу и да их треба пригрлити сопственим емоцијама. Све се то заснива на „основном начелу квантне физике: ум и материја нису засебни елементи. Наше су свесне и несвесне мисли и осећаји нацрти који управљају нашом судбином. Истрајност, уверење и усресређеност, потребне за манифестацију било какве потенцијалне будућности леже у људском уму и у уму бескрајних могућности у квантном пољу.“

Наредне године и деценије Диспенса се посветио мисији помагања људима да покушају да учине оно што је њему успело. „Да поверују да могу променути нешто у себи и довести се у исто стање као неко ко узима плацебо.” …. и да се упитају „да ли им је заиста потребна пилула или инекција да би променули своје стање? До сада је своја предавања и радионице држао у 33 земље. Дешавало се да током неке од радионица понека времешна дама, која ј е п р о в е л а н е ко л и ко д е ц е н и ј а непокретна и везана за инвалидску столицу, одједном устане и заплеше валцер са Џоом.

Можда је истрајност, уверење и у с р е с р е ђ е н о с т , п о т р е б н е з а м а н и ф е с т а ц и ј у б и л о к а к в е потенцијалне будућности имао у виду најбољи тенисер свих времена Новак Ђоковић, када је још давно на свом Инстаграм налогу, под псеудонимом ђокерноле, представио једну дугачку мисао коју је давно смислио његов узор и инспирација Никола Тесла. А можда у свему ономе о чему говори Џо Диспенса лежи кључ Нолетових надљудских способности које су му омогућиле да постигне недостижне резултате.

Аутофагија

И на крају, чак и ако се савладају мисаоне технике повезивања са квантним пољем и оним потенцијалним могућностима које су тамо ускладиштене, није на одмет упознати се са још једним оружјем прикладним за помагање организму да што лакше и ефикасније обавља оне метаболичке физиолошке процесе, без којих ни мисаони процеси нису могући. Мада се, као што је речено, ти метаболички процеси могу управљати и мислима, није згорег мало олакшати мислима обављање њихових силних функција, те их ослободити бриге за ону баналну биохемију и биофизику, како би могле да се у потпуности посвете интеракцији са квантним пољима.

Ради се о аутофагији, низу спонтаних процеса који се догађају у организму након што прође 12 сати од задњег оброка. Када се током тих 12 сати обави варење, апсорпција и искориштавање унетих хранљивих супстанци, низак ниво шећера у крви, попут окидача, сигнализира одговарајућим центрима у мозгу да покрену аутофагију, која представља ефикасан процес чишћења од свих метаболичких отпадака, али и свих других отровних материја, које су на разне начине доспеле у организам. Оно што је још важније је да се већина тих отпадака рециклира, то јест искориштава за обнављање ћелија и ткива, али и као додатни извор енергије.

Тим процесом и његовом делотворношћу за људски организам неколико деценија се бавио јапански биолог Јошинори Осуми, који је за тај свој рад 2016. године добио Нобелову награду за медицину. Он је све те процесе годинама лабораторијски истраживао и непобитно их доказао. Али, да би ти процеси могли да се неометано обављају потребно је након истека оних 12 сати наставити са гладовањем, то јест уздржавањем од уношења било какве хране у организам, и то што дуже, то боље.

Живот представља равнотежу између синтезе и деградације протеина.

Међутим, оно што делује охрабрујуће и буди наду онима који су помало разочарани у алопатски медицину, је чињеница да је највећи промотер аутофагије, као кључа промене стила и начина живота модермног човека, управо један класични лекар, специјалиста интерне медицине, који је потекао из миљеа оне конвенционалне медицине. Ради се од доктору Драгану Иванову, који својим пацијентима, али и свима који прате његова предавања и медијске наступе, препоручује да своје животе под хитно ремоделишу узимајући у обзир концепт аутофагије. Јер, по његовим речима, наведени процеси који се дешавају током гладовања имају итекако благотворни ефекат на превенцији и лечењу, уколико су се већ појавиле, свих могућих дегенеративних болести, укључујући и све врсте канцера.

Али, ни то није све што се доктора Иванова и његове прилично необичне појаве тиче. Он препоручује да сва храна која се уноси током највише два оброка, а то су доручак и ручак, мора бити искључиво биљног порекла, дакле вегетаријанска, што делује готово невероватно ако се узме у обзир да долази из уста једног лекара, специјалисте интерне медицине, а поготово ако се узме у обзир да је такву препоруку немогуће чути ни од једног лекара, и то не зато што се он не би сложио са његовим колегом доктором Ивановом, него зато што такве ствари не сме да прича пацијентима због обавеза према својим менторима.

Поред тога, доктор Иванов за Библију вегетеријанства сматра „Кинеску студију”, књигу у којој су представљени резултати истраживања која су започета 1983. године, а у којој је група кинеских и америчких научника на челу са доктором Колином Кембелом, у то време професором прехрамбене биохемије на Универзитету Корнел, извршила вишегодишња истраживања и упоредне анализе прехрамбених навика кинеског и америчког становништва. Та студија се сматра најсвеобухватнијом икада урађеном на пољу исхране, у којој су до најситнијих детаља истражени начин на који поједине врсте хране утичу на здравље, развој болести и дужину живота људи и која недвосмислено препоручује искључиво вегетеријанску исхрану, уколико се желе избећи дегенеративне болести, патње и прерана смрт, директно узроковани храном животињског порекла, нарочито беланчевинама.

Узимајући све то у обзир неће представљати изненађење да доктор Иванов за свог најстраснијег и најславнијег следбеника има никога другог него Новака Ђоковића, који већ дуго времена живи по његовим препорукама, упражњавајући аутофагију по шеми 16/8, то јест 16 сати без хране, а 8 са храном, подразумева се вегетеријанском. Бољу рекламу за свој концепт доктор Иванов сигурно није могао наћи, али ни бољег

„заморчића”, на чијем примеру ће моћи да види да ли је могуће са његовим концептом исхране и узимања хране освајати греднслемове и после 40-те.

Како се уфурати на Нојеву барку

Концепт аутофагије се може искористити и за експериментисање како би се испитали и до краја искористили његови потенцијали, који се сигурно не завршавају са оних 16/8. Уклоко се постепено крене даље, зар се не би могло можда стићи до 23/1, докле је догурао аутор овога текста, осећајући се у том експерименту, који траје од оне 2016. када је Осуми добио Нобелову награду, изузетно добро, са много додатне енергије, али и инспирације за писање, приметивши да су му реченице и текстови бивали све лепши и складнији, како се приближавао оном броју 23, који означава број сати у току дана током којих није уносио никакву храну у своје тело. Вероватно зато што је мислима, ослобођеним фокусирања на храну, много лакше да допру до оног Диспенсиног квантног поља.

Ослобађајући се постепено зависности и потреба за непотребним количинама хране, које са собом носе многе додатне ризике, човек стиче још једно од моћних оружја за борбу против оног тријумвирата, али и оних WEF-оваца, у чијем арсеналу за остваривање „агенде великог ресета”, осим вакцина, пандемија, распиривања страха, трансхуманистичких пројеката, постоји још и глад. Са тим оружјем, али и свешћу о својим скоро неограниченим могућностима биће много лакше уфурати се у ону нову Нојеву барку, то јест златну милијарду, коју је у својој глави смислио њихов главни идеолог Јувал Ноа Харари, те тако показати творцу да сте схватили његову замисао са којом вас је стварао, а Харарију да сте много више од „бескорисне изелице и животиње за хаковање”, каквим вас он сматра.

Јер, творац није сигурно створио човека да у своје тело неконтролисано трпа храну, од које ће касније оболевати и бивати приморан да тражи докторе и измишља медицину. Медицина, уколико је баш и потребна, требала би да своју улогу сведе управо на оно о чему је пре две ипо хиљаде година говорио њен оснивач Хипократ, а то је, да нас учи како да живимо и да се понашамо, те које изборе да чинимо, да нам она никада не затреба.

Милован Шавија / Седма сила

БОНУС ВИДЕО: