Драгана Миљанић: СРПСКИ ВЕЛИКИ БРАТ И ЊЕГОВЕ ПАРТИЗАНКЕ

Нисам имала намеру да полемишем с обесним припадницама напредњачког картела, али ми је одговор посланика и члана Председништва СНС-а, Милице Николић, који ми је упутила са свог Твитер налога, послужио као инспирација за бављење једним малигним друштвено-политичким феноменом. Реч је о безусловној љубави, коју припадници СНС култа, свуда и на сваком месту исказују према свом вођи.

У нормалним околностима, моја реакција на небулозе тог типа, свела би се на узвишени бол у “бившем аустријском канцелару”. Па ипак, верујем да је феномен, који другови, а посебно другарице из напредњачких клупа, свакодневно манифестују, вредан једне (полу)озбиљне анализе.

Јасно је само по себи, да је цело друштво у озбиљном проблему онда када на власти имамо странку са више од пола милиона чланова (неки кажу и 700 хиљада), у којој само један човек има право на мишљење, а сви остали само на аплауз и доказивање у бесловесностима. Међутим, оно што истински ужасава, јесте пристанак свих тих људи на такву ситуацију. Зарад пар привремених привилегија на друштвеној синекури, они пристају да пљују где им се каже и онда још језиком размазују ту пљувачку и хвале јој укус.

Шта очекивати од таквих људи, када је то исти онај психолошки профил, с којим овде имамо проблем још од туркократије? Жалосно је гледати те “младе лидере”, који су се колико јуче испилили, а већ су набили дупета, ни мање, ни више, него у Председништво највеће странке у којој, ма колико чудно то звучало, ипак и сада има и доктора наука, професора универзитета и слично. Међутим, главни критеријум одабира руководећих кадрова тамо није ни знање ни искуство, него лична лојалност једном “незамењивом” човеку, који у јавним наступима јасно изражава знакове неурачунљивости.

Тако, ти млади људи, поготово девојке и жене, свесне да су без било каквих реалних знања и заслуга подигнуте на неслућене висине, само зато што је њихов газда умислио да је нови Броз и воли да буде окружен својим партизанкама, сада певају хорске арије у својих “два минута мржње” (ко је читао Орвела, препознаће референцу). Исте као и Брозове, и ове неопартизанке, своје највеће непријатеље препознају у “нелојалним” припадницима сопственог народа, притом замишљајући како су “јако опасне”. Коначно, зар нису оне поносне “вучице”, део најјачег чопора на Балкану?

Притом, те младе жене су прошле, или тек треба да прођу кроз благословено стање, као и један од њихових непријатеља, али немају капацитет да себе ставе у улогу другога, зато што је захвалност Вођи увек на првом месту: изнад породице, изнад Србије и наравно, изнад личне етике. Тако, један тужни и искомплексирани тип, који је увек имао осећај да је одбачен и невољен, проналази начин да самога себе поистовети, ни мање, ни више, него са државом Србијом, да избрише све векове који су били пре њега и који ће доћи након њега, и да се окружи “чопорима”, који у ту његову делузију морају искрено да верују – јер, божанства од својих следбеника траже слепу веру и безусловну љубав.

У том смислу, кад год погледамо тужну емисију Зорана Кесића, у којој је помешао узајамне оптужбе Дијане Хркаловић и Небојше Стефановића, уз истовремене хвалоспеве и једне и друге “персоне” (назив за маску у римском театру), можемо да осетимо ужас због чињенице колико су Орвелове идеје из “1984” дубоко заживеле у савременој Србији. Није више довољно да се Вођа хвали, да се рационално наброје његови добри потези (чак и без указивања на лоше): не, оно што се захтева је безусловна љубав, попут љубави мајке према детету, кћерке према оцу, сестре према брату… То што се тражи се изгледа и постигло, а таква “достигнућа” су увек прескупа за свако друштво, и неизбежно дођу на наплату.
Принцепс Октавијан је у древном Риму био проглашен за “божанског Августа” и његова владавина од безмало пола века, сматра се Златним добом Рима. Међутим, људи нису богови и корупција која је бујала у времену његове владавине, избила је на површину попут канализације у даљој владавини династије јулијеваца-клаудијеваца и њиховог махнитог терора и иживљавања (уз редак изузетак несрећног императора Клаудија).

Да ли смо можда отишли предалеко од теме беспризорних прозивки на рачун жене у благословеном стању и срамног ћутања оних, који би требало да се баве заштитом жена? Вероватно нисмо, пошто је овде реч о узроцима, о процесу дехуманизације непријатеља – јер, када више нема политичких противника, једино што остаје су “непријатељи Србије” – а против таквих су сва средства дозвољена. Притом, нико од њих се не острвљује на било каквог реалног србомрсца (Милица то сигурно није), него једино и искључиво на оне, који нису заслепљени сунцем “прворођеног”. Њега изгледа и не виде као демократски изабраног председника (вероватно због тога што и није био изабран на демократски начин), него као “господара” Србије: новог Милоша Великог.

Нису више непријатељи они бивши, “жути лопови” или “Евроазија” из Орвелове књиге, иако су они ти, који отворено траже прихватање издајничког и противуставног ултиматума западних сила. Не, српска “Океанија” никада није била у рату са “Евроазијом” и одувек је ратовала против “Истазије”, односно оних, који су против прихватања срамне издаје и коначне капитулације. Једино је Вођа увек у праву, чак и када и сам износи ставове налик “овима из Истазије”. Али, чему онда рат са њима/нама, ако су ставови привидно слични? Једноставно је: само Вођа у овој земљи има право на патриотизам, па чак и на мишљење као такво. Не може његов тријумф да буде запрљан тиме што још неко исказује такво мишљење, поготово уколико, за разлику од Вође, заиста бескомпромисно и стоји на таквом становишту.

Дехуманизација непријатеља увек се завршава на такав начин да су сва средства против непријатеља, не само дозвољена, него и пожељна. Колико далеко то може да оде, јасно је већ и из тога што су чак и адресе “мета” обележене, и само је питање тренутка када ће неко из армије оних, који се међусобно такмиче у исказивању “љубави” према свом Вођи, урадити и нешто више од лепљења плаката, чврсто верујући да тако брани Србију. Наравно, нема никакве сумње на коме је одговорност за ово. А онда, једнога дана, и тај Вођа ће отићи, као што је чак и “божански Август” једном ипак “отишао”. Он се већ и отворено наслађује сузама својих следбеника, када се то неминовно буде догодило.

А они? Па, они ће, када им Вођа иде, почети да се буде из тог хипнотичког транса у који су себи дозволили да упадну и почеће да се суочавају са сопственим ликом у огледалу. Биће то веома ружно буђење, јер историја више пута сведочи да је то увек тако.

Драгана Миљанић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: