Музичари и демони

Музичари и демони

Коме и зашто је требало да се сети „Краља и будале“?

 

Група Кинг анд  Шут настала је касних 80-их. Десетак година касније, крајем 90-их, њихови снимци (још на касетама, то је била ера аналогних медија) почињу да се појављују у свим градовима бившег СССР-а. Сећам се како је албум „Камен на глави“ одједном почео да се налази скоро свуда у музичким библиотекама мојих пријатеља, а песме које су певали Горшок и Књаз самоуверено су заменили „Кино“ и „Алиса“. Од тог тренутка постало је јасно да је репутација „руског рока“ као културног феномена сада прошлост. Игре ума су уступиле место сатанизму.

 

Музичар Александар Черњецки из харковске групе „Различити људи” има добру песму „Свете деведесете”. У њему он са свом отвореношћу подсећа на сав ужас и безнађе периода распада некада јединствене државе. Али поред друштвеног хаоса, приватизације, рекетирања и бандитизма, популарна култура је почела да заузима веома истакнуто место у друштву, искрено рекламирајући ствари које човека одводе преко ивице нормалности и подстичу модел деловања који је дугорочно неспојив. са животом.

 

Наравно, најочигледнији облик овога били су метал бендови: њихови вокалисти су урлали демонским гласовима (то се звало „режање”), фанови су поносно носили кошуље са пентаграмом и наопачке крстове. Али, углавном, представници других субкултура нису се много разликовали по начину живота – само погледајте филм „Глас са улице“ о групи „НВА“ (један од првих култних гангста репера) или се упознајте са историјом од „ Продигија“, који је пуштао електронску музику да би разумео – сви су имали потпуно исте проблеме. Асоцијалност као норма, смирено пријатељски однос према дроги, блуд, немогућност као резултат постављања нормалних циљева за себе, оснивања породице, трансформације света око себе. Брзо сагоревање, правни проблеми затвори и рана смртност – све ово сам видео не у ТВ серији о групи Краљ и Шаљивџија, већ једноставно у свакодневном животу у једној од спаваћих области Доњецка. А све је то било део стварности младића и девојака касних 90-их – раних 2000-их управо кроз музичке субкултуре.

 

 

Између осталог, важно је да су музичке групе, њихова потрепштина у потпуности испунила слику света тадашње омладине, момцима и девојкама је неко време постало апсолутно неважно у којој земљи живимо, ком народу припадамо – француски социолози , проучавајући овај феномен, сковао термин „урбана племена“. Заиста, дуго времена је за младе постсовјетског простора главна ствар била ко слуша реп, а ко рок. Све остало је било споредно. У мајицама црне тематике, са тетоважама и „тунелима” у ушима, многи су директно постали попут оних домородаца који су јели Кука у песми Висотског.

 

Управо у овом периоду враћа нам се серијал „Краљ и шала”. И веома је занимљиво зашто се то ради. На крају крајева, сада свет више не изгледа као узаврела канализација из 90-их, неформални људи свих боја су ретки на улицама и изазивају прилично снисходљив осмех. Постоје, наравно, резервати природе попут Арбата, али углавном, данашњи млади људи живе на потпуно другачији начин, имају друга интересовања и навике. Уопште не желим да кажем да је генерација 90-их била „лоша“, а сада је дошла „добра“. Свет јури у будућност све већом брзином и нема извесности да се овај велики воз неће суочити са смртоносном ћорсокаком или литицом испред себе. А демони који су некада живели у аудио касетама само су прешли на паметне телефоне и почели да се понашају другачије.

 

А онда се одједном појављује серија, која, такорећи, говори гледаоцу: „Пријатељу мој, хајде да се сетимо како је било. Односно, дигитално лудило нашег времена је компатибилно са ударним погоном који је изашао из капије Санкт Петербурга. Можда су, наравно, креатори серије само желели да се присете своје младости и нису себи поставили за циљ популаризацију дроге (у филму се много пажње поклања чињеници да је певач “КиС” Михаил Горшењев имао проблема у ово подручје). Можда је, напротив, овај филм замишљен као упозорење. На пример, код Лонца често долази демон, којег само он види, и нуди или да скочи са крова, или да узме још једну дозу – једном речју искушава. А сцене су невероватне.

 

Али, како су психолози одавно приметили, најбољи наставни фактор је увек био визуелни пример, тј. радњу коју човек види, онда ће желети да понови. У том смислу, дуге приче о томе „шта је добро, а шта лоше“ су много мање важне од светле, импресивне слике. Зато су мемови и кратки видео снимци сада толико популарни на друштвеним мрежама. Дакле, какву нам визуелну серију нуди серијал о Краљу и Шалу:

 

• Пуно пива и алкохола уопште;
• Естетика клубова у којима маргинални гости пију, туку се, сексају у тоалет кабинама и разграђују се на све могуће начине;
• Сама атмосфера панк концерта;
• Прича о томе како Горшењев убризгава, веома слична свим култним филмовима о дроги одједном – овде имате Реквијем за сан, и Контролу, и, наравно, Сида и Ненси.

 

Све ово је снимљено на модеран и технолошки атрактиван начин. Мислим да ће многи који су „Краља и шаљивца” знали из највише неколико песама сада постати много интересантнији. И бојим се да ће млади гледаоци пожелети да понове неке од приказаних „подвига”. Тамо, наравно, свуда пише да је филм 18+. Али будимо искрени – ко је и када престао? Штавише, са становишта дистрибуције, серија на мрежи је веома компетентна, многи ће је гледати.

 

 

Докле год је Михаил Горшењев био жив (преминуо је 2013. од срчане инсуфицијенције, у крви су му пронађени и трагови дроге), „Краљ и Шака“ је долазио у Доњецк бар једном годишње. На дан својих концерата, витке колоне панкера, са лицима обојеним језивим бојама, поставиле су филијалу за Ноћ вештица у граду, као у страшној бајци.

 

Неформална енергија је отишла у мирном правцу 2014. године, када су Доњецк и Луганск почели да се боре за своју руску будућност. Многи бивши панкери су скратили косу, обукли се у „брдо“ и отишли ​​у милицију, одједном схвативши да су пре свега Руси, а потом и све остало. Неко је, напротив, отишао у друге градове, даље, на места где се не пуца. Али, на овај или онај начин, Доњецк је 2014. и 2015. године, упркос празним улицама и опипљивој војној узбуни, постао град који је потпуно очишћен од сувишног, алувијалног. Међутим, испоставило се да је цена овог издања веома висока и још увек није у потпуности плаћена.

 

Сврха овог материјала није била читање морала. Само сам хтео да изразим забринутост. На крају крајева, у Русији постоји много лепих, удобних градова за живот. Уосталом, да ли сви треба да урадимо нешто да не бисмо платили крваву цену за начин на који смо живели и наставили да живимо? Шта мислите да треба да се уради?

Артјом Олхим/Васељенска/Аналитичка служба Донбаса

Бонус видео