Рат савремени или какав друго

Пре неко вече, један знанац из крајишких дана утроши десетак минута убеђујући ме да “уђем” у сајт “Наука и култура” и погледам шта је о украјинско-руским односима написала Татјана Грачева (1950-2023) – политиколог, доктор педагошких наука, доцент, руководилац катедре Војне Академије Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације, водећи научни сарадник Центра за војно-стратешка истраистраживања руског Генералштаба… итд… итд…

Није било друге но да га послушам и “отворим” текст под заиста обећавајућим насловом – “Главни циљ савременог рата” (https://naukaikultura.com/tatjana-graceva-glavni-cilj-savremenog-rata/). Садржински, текст сам схватио као уопштено теорисање, каткад и збуњујуће, а његову практичну тежину препознао сам у констатацији да, “на крају, рат против државности – то је рат против Русије као јединствене чуварке чврстих традиција свештене државности и против руског народа као најважнијег носиоца тих традиција у свету. Зато сви регионални ратови, који се воде и који ће се водити у оквиру тог светског рата, треба посматрати као усмерене против Русије и сваку његову ескалацију треба схватити као ескалацију рата против Русије”.

Ових неколико редака чине свега два одсто целога Тањиног философема под реченим насловом (писаног пре 2008. године), с тим што јој се није дало да објасни, да ли из незнања, да ли да збуни простоту, шта да радимо са ратовима који су вођени, или се воде, или ће се водити против “свештене државности” некога другог – србскога народа, на пример. И, што је још “збуњеније” – да ли на све учеснике у таквим ратовима треба гледати као на “усмерене против Русије”.

Због тих менталних пропуста могло јој се и десити да у исту реченицу смести “јединствену чуварку чврстих традиција” и “најважнијег носиоца тих традиција” – поред неких “неважнијих” који, ваљда, нису толико “јединствени”. Рецимо да је предвидела рат “који ће се водити у Украјини” (2022. и даље), али је извесно да је потпуно испустила из вида ратове који су, и у њено време, вођени или се воде против Срба – ратове за Републику Србску Крајину (1991-1995) и Републику Србску (1992-1995), отворено геноцидни рат које су некаква баба-Ната са њених деветнаесторо служинчади водили против Србије и србске Црне Горе током пролећа 1999. године, као и непрекидни “хибридни” рат који исти ти геноцидаши, зарад Метохије и Косова, за почетак, воде против Србије.

С обзиром на Тањина звања и знања наведена у почетном пасусу овога текстића, забрињавајуће је што н(иј)е зна(ла) да су Руси србско племе (нарочито стога што они уче да су “тамо” дошли “одовуд” и што своју Руску Земљу зову Расија – за Енглезе то је Раша – за једне и друге, али и остале, то је србска Рашка ), да су Срби творци људске цивилизације, те да је јаловом Западу који и започиње светске ратове (и локалне, наравно), искључиви циљ да те творце уништи и да, потом, истинска цивилизацијска достигнућа припише сопственој јаловости.

Стога, поштоваоце Тањиног геополитичког и геостратешког писања, а са циљем да не остану ускраћени за барем најуопштенија знања о сцилама и харибдама, м(о)рским чудовишним силама које су вековима утицале на судбину србскога народа, ваља подсетити на понешто од онога што, по несрећи, упорно остаје изван видокруга (и умокруга) безбројних историчара и аналитичара геополитичког и геостратешког усмерења; делом и због тога што се та “усмерења” заснивају на “сазнањима” о авноју из 1943, Дрездену из 1928, царињењу с почетка 20. века, пактовању из 1881, нечему из 1829, којечему од јутрос или сутра…

По свему и свачему, само не по ономе што се са Србима и против њих стварно дешавало – почев барем од нама релативно блиског времена упамћеног по мисионарском деловању Ћирила (827. или 828 – 869) и Методија (820-885), за које се, по устаљеном “предању” званичне науке, тврди да су Јужним Словенима дали писменост. Погрешно, наравно, због чега је 2007. године, из Санкт Петербурга, меморандумом једног научног скупа у организацији Руске Петровске академије и још двеју руских академија, затражено од свих словенских академија да престану са величањем Солунске Браће као твораца словенске писмености и да прихвате историјску истину о старом србском писму, познатом најпре као винчанско, или винчица, а данас као србица (јер су докази о тој писмености насталој у четвртом миленијуму пре Христа, нађени не само у Винчи, у близини Београда, него и на још седамдесетак локалитета по Србији). Подразумева се да и академија наука из Улице књаза Михаила у Београду још увек ћути о свему томе, њеним члановима зазорно је да мењају ишта од онога што су научили још у основној школи.

Деловање двојице поменутих мисионара интересантно је за ову причу утолико што римски папа Јован VIII (872-882), у чије време је Методије развио свој мисионарски рад”, 879. године писмом моравском кнезу Сватоплуку (830-894) тражи да Методија пошаље у Рим, јер “Методије друкчије учи, но што је био обећао”. Истовремено, папа пише и Методију и, уз позив да дође у Рим, “пребацује му употребу словенског језика, кога му је забранио”.

На то “искуство” наслонила се римокатоличка јерес у хришћанству, када је, пете године по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”.

Са практичном применом те и такве ватиканске “науке” започело се крајем 12. века, тако што је, до почетка 15. века, уз употребу угарске војне силе вођено десетак-дванаест крсташких ратова против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, а три против царске Србије – све са циљем да их порими. У том међувремену, у Босни и Славонији увођена је инквизиција, а 1340. године у Угарској се прикупљало свештенство из римокатоличке Европе зарад поримљења србског становништва у Босни.

Све то чињено је јер је србски православни свет, на свега четиристо-петсто километара ваздушне удаљености од Ватикана, представљао непремостиву препреку за продор римокатоличке јереси према Русији која се тада, због толике удаљености, налазила изван ватиканских “геостратешких” планова.

И баш због тога, версковојни рат јаловог римокатоличког Запада против Срба у србског православља (и против руског православља и Руса, у некој тада незнано колико далекој будућности) морао се ограничити на подручје Хелмског полуострва, данас у “широким народним масама” познатог као Балкан.

Ватикан и “његови”, безмало три века ишчекивали су да им започети посао обаве Турци, али то се није догодило: поодавно прекинутом послу вратили су се на самом почетку 18. века, у годинама које је обележио угарски феудалац Фрања II Ракоци (1676-1735) својим устанком против Хабзбуршке монархије (1703-1711). Некако истовремено дошло је до србске побуне у Барањи, а истински смисао неуспелог Ракоцијевог позива Србима да се прикључе њему, а не цару, био је садржан у поруци да “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у нашој маџарској отаџбини”. После свега, маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могао је израчунати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио”.

Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања, по свему геноцидне природе у односу на Србе, био је инспирисан намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.

Током прве половине 19. века, Аустрија се чврсто држала политичке логике да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”.

Маџарска “револуција” 1848/49. године и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској јер су угарска “законо прописана правила”, према писању Милоша Милојевића (1840-1897), налагала “уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и разорено сто петнаест (115) србских цркава и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”. А све то уз помоћ “вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника србских, Поља­ка (од старине србскога племена – ИП), који… учинише јаде и покоре у земљама нашег народа”.

Може се сматрати несумњивим да је на “револуционисање” србских непријатеља са северне и северозападне стране одлучујуће утицала “философска мисао” Комунистичког манифеста чији су “писци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног социјализма”, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

Није требало да прође много времена, тек нешто мање од тричетврт века, да Аустрија и Ватикан у “дневни ред” поново уврсте намеру да с европске карте “избришу” Србију. Исказано је то кроз поруку садржану у тајном извештају аустроугарског посланика у Ватикану, сачињеном 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, наиме, посланик бечког ћесара у Ватикану обавестио папу Пија X (1835-1903 – 20. август 1914) о мерама које Монархија (уз немачку подршку “да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”) намерава да предузме против Србије, а папина сагласност са тим наумом садржана је у жаљењу “зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.

На “линији” папе Пија нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922) изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а може се сматрати сигурним да су са том политиком били сагласни и Енглези. Јер, само пет дана пре овог извештаја, енглески радикални лист Манчестер Гардијан призивајући “дивљаштво на коме је заснована енглеска колонијална моћ” и парафразирајући Карла Маркса, онога у кога су се интернационалисти у Србији доскора клели, писао је да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. А у данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 – март 1916), британски став према србској страни најбоље је “објаснио” њен министар војни Хорејшо Киченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке”, Бугарима чије је трогодишње “гостовање” у Србији (од уласка у рат 1915. до капитулације 1918) остало упамћено “по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали… Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Имали су чак одред за силовања”; тако је сведочио Арчибалд Рајс (1875-1929) који је истраживао те злочине.

Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији “прву борбену линију”, она је, у складу са дневничким записом Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чудо, често побеђиван”, четврт века касније проценила да је “наступио нови сјајан и значајан период у њеном развитку”. И не само да се се у њој појавили “понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”. У таквој лакомислености, а веран сопственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Адолф Хитлер (1889-1945?) поручио је Немцима изван Рајха да “најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи прилив словенске крви…. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”. Није рекао, али се подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса.

И у томе Хитлеровом подухвату, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак Великог рата: његова “идеологија” била је окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је однос према србскоме свету у Хрватској успостављен одлуком хрватског римокатоличког конгреса из септембра 1900. да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко. Саставни део тога “пројекта” били су Јадовно и друге јаме по Велебиту, Јасеновац, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке “уљудбе” засноване на злочинима геноцидне природе… Зато се и могло десити да по попису из 1931. на подручју да­нашње Хрватске буде око тридесет посто Срба, а да педесет година касније број Хрвата буде уве­ћан за 106 посто, а број Срба тек за 25 посто… Да овде поменемо, тек да не буде заборављено, како је капо од Ватикана, Јован Павле II, Пољак, средином августа 1992. године позвао Западноевропску унију и БабаНату да поведу крсташки рат против Ср­ба, уз геноцидно “оправдање”: Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра беде­мом католичанства у борби са пра­вослављем.

Тањи се није дало да о свему томе и реч напише, исто као што се није досетила да помене, на пример, како је амери чки председник Вудроу Вилсон (1956-1924) послао у Русију Лава Троцког 1879-1940, правог име­на Лејба Брон­штајн) са 275 својих следбеника да тамо изведу “октобарску револуцију” (1917) и да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбед­ност, по­л­у­ве­ковна комунистичка владавина смањи руско стано­в­ни­шт­во за “најмање 21,5 милион људи погубљених или умрлих у ло­го­рима Совјетског Савеза; можда и више јер аутор тог изве­штаја “твр­ди да је његово предвиђање конзервативно и да реал­на број­ка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману (1884-1972), првом аме­ричком председнику по­сле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све ствар­не или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”.

А могла је Вилсона поменути уз причу о вођењу “садашњег светског рата (данас би то звали ‘хибридни’ односно свеобухватни рат)”, не би ли својим читаоцима објаснила како је “мисија” Лава Троцког била неоружано, невојно угрожавање царске Русије, замишљено као вид економског притиска, али и труд да се неком терористичком активношћу подрије легитимитет тадашње власти. И једно и друго с разлогом јер је у време које је претходило “пролетерској револуцији”, индустријски развој Русије, праћен ги­гантским успоном руске науке, надмашио стопу раста западних индустријских гиганата Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Немачке. Будући да је руски економски раст био праћен и бурним развојем уметности и културе, једном француском критичару дало се да као највећа културна достигнућа људског рода именује античку грчко-римску културу, италијански Препород и руску литературу 19. века.

Ако већ није поменула Вилсона, поменула је Американце, и то три пута: по једном уз Авганистан и Ирак и једном уз Грузију и Украјину.

Једном је поменула и Србију, њу уз причу о “хладном рату” као саставном делу “данашњег светског (глобалног) рата” у чију “структуру… улази… и, без преседана у међународном праву, отцепљење Косова и Метохије од Србије”. Ако се томе дода и реченица да је “агресија против Југославије буквално располутила ту државу, и она је нестала с карте света”, онда се мора приметити да је њено бављење “међународним правом” и “преседанима” прилично сиромашно: ко зна зашто, остало јој је непознато да је међународно право престало да постоји средином јула 1991. године, у тренутку кад је француски председник Франсоа Митеран (1916-1986) “предложио” својим савезницима да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационалних “нових европских правних норми” за регулисање евентуалних спорова – што укључује “савезничко право” да настале спорове решавају како им се ћефне: словеначка и хрватска сецесија “оправдане” су европским ставом да југословенски федерални органи више не мо­гу у сецесионистичким републикама обављати било какву власт, а кад српске области на подручју бивше Репу­блике Хрва­т­ске одбаце хрватску јурисдикцију, исте те “нове европске правне нор­ме” прогласиле су то нелегитимним јер је Хрватска својом сецесијом “стекла” међу­на­род­но признате држав­не границе.

За рат који је тако “осамостаљена” Хрватска повела против крајишких Срба, с елементима геноцидног, као да је Тањи остао изван научничког интересовања, иако се уочи Никоља дне 1992. године могло чути како је један депутат руског Врховног совјета потврдио оно што му је, као питање, поставио један телевизијски новинар:

“За последњих годину и по дана многи говоре да је у Југославији проба, а да ће овде у Русији бити главна представа”.

Мада на месту на коме јој је могло бити познато понешто од онога што се везује за “високу” политику, можда је Тањи остало непознато и да је, на самом почетку јесени 1991. године, Борис Николајевич Јељцин (1931-2007), од 1991. до 1999. године председник Руске Федерације, био позван да посети “српске крајеве у којима српски народ, пред налетима усташке хрватске силе оптерећене верском и националном мржњом, води одсудну борбу за свој национални, духовни и биолошки опстанак” . Тај позив био је подстакнут историјском нужношћу “да се православни свет, лишен идеолошких основа које су довеле до разбијања и однарођавања и руског и српског народа, врати себи и својим историјским и духовним коренима”, што би, по претпоставци, допринело “отклањању трагичних последица српског и руског такозваног пролетерског интернационализма”.

Ништа од тога, наравно, иако је Јељцин, месец дана раније, забранио деловање Комунистичке партије Совјетског Савеза у “својој” Федерацији коју је стотинак дана касније, заједно са председницима Белорусије и Украјине, “унапредио” у “Заједницу независних држава”. О томе чину, он је најпре известио америчког председника Џорџа Буша, уз поруку да “Совјетски Савез као субјект међународног права и геополитичка реалност – више не постоји”. Петнаестак дана касније, Европска заједница позвала је Јељцина да Совјетски Савез распусти “на миран, демократски и легитиман начин”, а Буш је поручио да “сваки Американац сада може бити поносан” јер је “Источна Европа слободна, а Совјетског Савеза више нема”. На тај начин јасно је наговештено све оно што ће се у најскоријој будућности дешавати са Русијом – по шеми већ опробаној при разбијању Југославије која је Србима била какав-такав кров.

Није сигурно да је Татјана Грачева ишта од тога схватила, тако да њене медитације везане за “Главни циљ савременог рата” понајвише делују као ментално-вербална еквилибристика.

Но, било како било, онај став да је “у Југославији проба, а да ће овде у Русији бити главна представа”, потврђен је најновијим збивањима на украјинском фронту. Земље западне фашикратије, у уверењу да Србији сабијеној у натовско окружење није остављен било какав одбрамбени избор, могле су се окренути Русији. Без упуштања у било какву оцену војних (не)прилика на украјинском фронту, сасвим је извесно да оне уопште нису заинтересоване за судбину ововремене нацистичке Украјине, оне је у постојећем сукобу сматрају “колатералном штетом”.

Ако смо пре двадесетак дана чули да се она лутка од украјинског председника, која се одазива на име Володимир Зеленски, бавила предлогом “да се Русија службено преименује у Московија и да се израз Руска промијени у Московска, као и Руска Федерација у Московска Федерација”, те да све то “треба пажљиво разрадити како у смислу историјског и културног контекста, тако и с обзиром на могуће међународне правне последице”, био је то само одјек прикривене поруке већ поменутог фашикратског Запада да Русију и руски народ изложе потпуном уништењу.

Дан или два касније, у једној телевизијској емисији из Београда, могло се чути од неког “важног” професора и доктора “од нечега” да за данашњу Русију некад јесте коришћен назив “Московија”, али му се није дало да наговештени “пројекат” западне фашикратије назове геноцидним. Јер, брисањем националних обележја Русија и руско – укинула би се не само Расија и Раша, већ и све што је србско, укључиво и изворно Србство на Хелму, за сада “на чекању” док се, по узалудном надању исте те фашикратије, не обави “посао” на европском Истоку.

Било би упутно да бројни неименовани натобранци, чамџије, академијарци, убровци и разни други беспризиционари по Србији схвате да јаловост и нељудски нагони њихових западних узора воде људску врсту у самоуништење.

Човечанство се може спасти само повратком на србске источнике – на шта је, у нашим данима, руски православни свет, најбројнији у србском роду, оружаном одбраном осуђен на победу.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: