Годишњица убиства српских дечака у Хаџићима; Срђан (12) и Сташа (13) убијени док су се играли

Годишњица убиства српских дечака у Хаџићима; Срђан (12) и Сташа (13) убијени док су се играли.

утра се навршава 30 година од стравичног злочина тзв. Армије БиХ над цивилима у Хаџићима. Тог пролећног 13. априла 1993, муслиманска граната заувек је прекинула животе двојице дечака – Сташе и Срђана.

Грађани Хаџића и Сарајева са великим болом и тугом памте 13. април. Сваке године на овај дан пробуде се успомене на ратне страхоте и потресне сцене које су деведесетих година биле свакодневица.

Живот у Хаџићима од 1992. до 1995.  био је веома тежак и може се рећи неподношљив. Народ је свакодневно био изложен великим опасностима јер муслимански војници нису баш никога штедили. Свакодневна гранатирања и снајперска деловања однела су на стотине живота. Несташица хране и воде као и недостатак основних животних намирница само су још додатно угрожавали животе грађана Хаџића.

Већина становника дане је проводила по подрумима и склоништима. Велики број деце је проживио огромне трауме и стресове. Уместо игре и дружења, који су својствени сваком детету, дјеца Хаџића су била принуђена да се скривају од граната, да се често селе и напуштају своје домове, а неретко су били и сведоци стравичних ратних сцена. Уместо дечијих шала и несташлука, сећања великог броја тадашње деце, а данас одраслих људи, везана су за слике мртвих и рањених суграђана. Ове тешке сцене проузроковале су бројна психичка обољења и сметње код великог броја дјеце и младих.

Дечак Срђан Жужа је био избеглица из села Брадина у општини Коњиц. У мају 1992. оружане муслиманске снаге су окупирале село Брадина и починиле стравичан масакр над српским цивилима. Убијено је 88 мештана. Они који су имали “срећу” да преживе били су затворени у логоре. Тамо су били изложени стравичним тортурама, како физичким тако и психичким. Многе жене и девојке су тих дана силоване и злостављане. У Брадини је 26. маја 1992. убијен и Срђанов отац Васо Жужа, стар 35 година. Међу заробљеним логорашима били су и Васина жена Душанка и њихово двоје деце. Тамо су провели паклене дане, а након пуштања на слободу, избегли су у Хаџиће. Надали су се да тамо бити безбедни и заштићени од муслиманских нападача. Нажалост, та нада није дуго потрајала. Муслимански војници као да су одлучили да породицу Жужа завију потпуно у црно. Нису им дали мира ни у Хаџићима.

Тринаести април 1993. у улици Слободана Принципа – Сеље, испред зграде бр. 17, навече око 19 часова, муслимански војници су испалили минобацачки пројектил калибра 120 милиметар из правца Пазарића. Од дејства злочиначке гранате убијени су дечаци Срђан Жужа (12) и Сташа Самарџић (13).  Дечаци су изашли мало на улицу да се поиграју и забаве. Нико није слутио овакву трагедију! Весела дечија игра добила је трагичан епилог. Злочинцима из Пазарића рука није задрхтала! Једина кривица ових дечака била је њихова српска националност!

До данас нико није процесуиран за ово свирепо убиство невиних дечака.

У периоду од 1992. до 1995, током опсаде Хаџића, убијено је више од 550 грађана, међу којима је било 22 деце. Од муслиманских граната и снајпера гинули су цивили свих националности.

Током опсаде Хаџића поред дечака Срђана Жуже (12) и Сташе Самарџића (13), страдала су и дјеца: Никола Глигоревић (13), Гордана Крунић (13), Тодор Драшковић (4), Бојана Хрвач (11), Слађана Стевановић (16), Горан Тодоровић (14), Игор Миџић (17), Алмира Дрина (15) и још много друге деце.

На подручју Сарајева је убијено више од две стотине деце српске националности.

Извор: Миливоје Иванишевић – Српска стратишта Сарајева 1992-1995/Катера.Њуз

Бонус видео