Виктор Иго: За Србију!

Виктор Иго: За Србију!

Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар,то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи?

Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично?

Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.

Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врше покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи,који допуштају да се то врши, ужасни. Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже.

Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се. Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова,него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло.

Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано с копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд. После, зашто је требало том народу да се буни?

Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?…итд.Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење. Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство…

БОНУС ВИДЕО: