Уједињавање србско после Великог рата – 1. део

0
већа, душа, уједињавање, , срби,злочини, крива, арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско, законик, пољаци

(Фото: Слободна Херцеговина)

Уједињавање србско после Великог рата

По договору са преосвећеним владиком сремским г. Василијем, овај текст био је намењен скупу заказаном за 12. септембар 2020. го­дине у Срем­ским Карловцима, зарад обележавања стоте годишњице уједињења срб­ских цркава из области које су 1918. ушле у састав Кра­љевства Ср­ба, Хрвата и Словенаца.

Састављачу је остало непознато да ли је замишљени скуп одржан и шта се са текстом десило.

Политичко уједињење и са другима

Тежак војнички поло­жај Централних сила (немачког и ауст­ро­угарског царства, и бугарског уз њих), убрзани пад произ­водње, велике тешкоће у прехрани, незадовољство измученог становни­штва и све отво­ре­нија непокорност словенских наро­да, били су сигурни знаци владајућим круговима у Аустроугар­ској да се само закључењем мировног споразума с Антантом може извући из свих тих непри­лика. Американци, Французи и Енглези одмах су одби­ли ту њи­хову иницијативу, а кад су са­везничке војске кренуле у пробој Солунског фронта, судбина Хабзбуршког царства била је прак­тично решена.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Савезничка офанзива започета 14. септембра 1918. године, за свега петнаест дана довела је до бугарске капитулације, али и до немачке одлуке да затражи преговоре о примирју на свим фрон­товима. Четвртог октобра, немачка влада известила је аме­ричког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) да су Централне силе спремне да почну мировне преговоре са Сје­дињеним Држа­вама, а истог дана то је учинила и Аустро­у­гар­ска. Прагматично процењујући нове односе војних снага, Не­мачка се одлучила на повлачење својих војних снага из Бугар­ске и Србије.

И поред тога, многи политички људи из јужнословенских по­крајина Аустроугарске, у страху да би се збивања могла пре­окре­нути у корист Монархије, са великим резервама пратили су све оно што су претходних година на политичком плану за­хте­вали и србска влада и Југословенски одбор. Зато се и могло десити да, иако је јуна исте те године у Прагу формирано На­родно веће као централно политичко тело за чехословачко ос­ло­бођење, први та­кав орган у јужним деловима Монархије буде створен тек после два месеца; то је и утицало да се политичка делатност у појединим покрајинама одвија неусаглашено.

Најпре је, средином августа 1918. године, у Љубљани основа­но Народно веће (Narodni svet), “као део свеопштег Југосло­вен­ског народног одбора, који ће се ускоро састати у Загребу”, на­мер­но да спремно дочека “онај историјски тренутак у којем ће, заједно са Хрватима и Србима, преузети сва права и дужности државне посебности”.

На другом крају, у Суботици, Тихомир Остојић (1865-1921), про­фесор и књижевни историчар, и група његових истомишље­ника заузели су крајње пасиван став према променама које су и њима самима биле очигледне и неизбежне. Они су се, наиме, задо­вољили једном мање-више необавезујућом резолуцијом од 2. ок­то­бра да немајући законску слободу јавног састајања и слободу штампе, “сматрају једино Мировну конференцију за меродавну у погледу рјешења југословенског питања” и будуће “заједничке др­жа­ве свију Југословена”.

Петог и 6. октобра, у Загребу је одржан “састанак одасла­ни­ка Словенаца, Хрвата и Срба из Словеније, Истре, Хрватске, Бо­сне и Херцеговине, Далмације и Угарске због оснутка На­род­ног Вијећа Словенаца, Хрвата и Срба”. Два дана касније, Народно ви­јеће објавило је Правилник о свом раду проглаша­вајући се по­ли­тичким и државним представништвом “свих Сло­венаца, Хрва­та и Срба који живе у Хрватској-Славонији с Ри­јеком, у Далмацији, Босни и Херцеговини, Истри, Трсту, Крањ­ској, Горичкој, Шта­јер­ској, Корушкој, Бачки, Банату, Барањи, Међимурју и по оста­лим крајевима југозападне Угарске”. Као свој циљ, Народно ви­јеће дефинисало је “уједињење свих Сло­венаца, Хрвата и Срба у народну, слободну и неодвисну државу Словенаца, Хрвата и Ср­ба, уређену на демократским начели­ма. Сва питања, која су с тим темељним питањем у вези, сма­трају се безувјетно скупним пита­њем Народног Вијећа”.

Уочљиво је да аутори овог Правилника детаљно набрајају све крајеве чије је становништво у Вијећу представљено, али да у то­ме попису нема Срема; ради се овде о подлој поруци да Срем као засебна територијална целина не постоји, односно о “загре­б­ној” намери да се за неку будућу расправу о хрватским државно­-прав­ним интересима остави “повијесни доказ” да је Срем оду­век био саставни део “Хрватске-Славоније с Ријеком”.

На другој страни, председник србске владе Никола Пашић (1845-1926) понесен постсолунским напредовањем србске вој­ске и у ишчекивању аустроугарске капитулације, од Савезника је 12. октобра затражио да, као што су се изјаснили за обнову Пољске и Чехословачке, објаве декларацију о својој спремно­сти да подрже уједињење Срба, Хрвата и Словенаца из Ауст­роугарске са Срби­јом “у једну слободну и демократску државу каква је предвиђена Крфском декларацијом” са средине 1917. године. Тај захтев образ­ложен је ставом да је Србија за оства­рење прокламованих идеала слободе и права народа на са­мо­о­предељење дала највеће жртве, да је била, “а то намерава и оста­ти, у међународним односима пред­ставник и бранитељ ње­не неослобођене браће”, те да с правом очекује “да ће савез­ничке владе са симпатијама и благонаклоно прихватити њен пред­лог”.

Без обзира на чињеницу да су Савезници све то прећутали, Пашић је 17. октобра изјавио лондонском “Тајмсу” да “Србија сма­тра својом националном дужношћу, да ослободи Србе, Хр­вате и Словенце. Кад они буду слободни, осигураће им се право само­опредељења, тј. право да се слободно изјаве, хоће ли се ујединити са Србијом на основу Крфске декларације, или ство­рити мале државе, како је било у давној прошлости”.

Истога дана, председник угарске владе гроф Иштван Тиса (1861-1918) саопштио је да је рат изгубљен. За опозиционе пр­ваке Иштвана Бетлена (1874-1946) и грофа Михаља Карољија (1875-­1955) био је то повод да се позабаве државним пробле­мима који су се непосредно могли очекивати: Бетлен је пред­лагао да се по сва­ку цену спасава све оно што је од Румуније узето у тренутку њене капитулације почетком маја исте године, док је Карољи мислио да треба сачувати барем Ердељ (Тран­силванију, србску Шумаву). Јужна Угарска није довођена у сум­њу, а на могућност да у пред­стојећим политичким и војним ло­мовима велика угарска држава пропадне, нико од њих није ни помишљао.

Стварност је била друкчија.

Вилсонов одговор дат 18. октобра на аустроугарски пред­лог за мировне преговоре дочекан је у Бечу и Будимпешти са ве­ли­ким разочарањем, али је за Србију био знак охрабрења. Наиме, Вилсон је јасно ставио до знања да су се, од времена кад је он формулисао својих четрнаест тачака мировног програма, услови за десету тачку битно изменили, те да ће се “народима Аустроуга­р­ске, чије место међу народима желимо видети обез­бе­ђено и зајам­чено, дати најши­ра могућност за аутономни раз­ви­так”.

Прочитајте још:  Први државни званичник са вештачком интелигенцијом - почетак краја западне цивилизације

Тиме је влада Сједињених Држава признала да су народне теж­ње Југословена за слободом праведне, те да ће они, Југосло­вени, бити “судије о томе, каква ће акција од стране аустро­уг­ар­ске вла­де задовољити тежње и схватања… о њиховим правима и о њихову одређењу као чланова у породици народа”.

Цар Карло (1887-1922), последњи на аустроугарском пре­сто­лу (1916-1918), и његово Крунско веће закључили су из тога да се Монархија може спасти само ако ступи у непосредне пре­говоре са Чесима и Југословенима и, при томе, буде максимално “предусре­т­љива, нарочито према овима другима”. Предуслов за тако нешто био је да се очувају сви постојећи фронтови; при­лике на балкан­ском ратишту већ су биле такве да је аустро­угарска команда предложила да се њене војне снаге повуку пре­ко Дунава, Саве и Дрине, да тамо успоставе чврсту одбрамбену линију и да одатле војно подрже евентуалне политичке прего­во­ре, у складу са Царе­вом одлуком да “Аусгрија има да према вољи народа постане савезна држава, у којој свако племе на својем територију твори своју властиту државну заједницу”.

За царски пројект било је све мање времена. Деветнаестог октобра, на седници Средишњег одбора Народног вијећа Сло­ве­на­ца, Хрвата и Срба донесена је одлука која је том Вијећу тре­ба­ло да обезбеди неприкосновен статус у односу на сва под­ручна (земаљска) народна већа или њихове одборе. Вијеће је, наиме, изјавило “да од овога часа, опуномоћено од свих народ­них страна­ка и група, преузима у своје руке вођење народне по­литике. Од­сада не ће уопће у народним питањима никоја стран­ка ни група ни парламентарна скупина више водити никакве посебне политике, ни засебно ступати у преговоре с факторима изван народа, него ће у свим тим питањима бити у будуће једини представник и од­лучни чинилац Народно вијеће”. Централи­зам, оно што су Хрва­ти пребацивали србској влади као леги­тим­ном органу србске државе, без икаквих обзира прихваћено је као основио правило понашања у Народном вијећу Словена­ца, Хрвата и Срба. Отуд, логично је било што су Остојић и дру­гови “своју” Суботичку ре­зо­луцију допунили закључком од 25. октобра да том форуму при­з­нају “потпуну и искључиву компе­тенцију” и да у њему треба да буду заступљени и Срби и Бу­њевци из Јужне Угарске.

Прилике су биле већ довољно драматичне кад је Михаљ Ка­рољи, вођа опозиције у маџарском Парламенту, 22. октобра за­тра­жио да се Угарска одвоји од Аустрије и Немачке и потпише сепа­ратни мир. Као одговор на тај захтев, председник маџарске владе Шандор Векерле (1848-1921) изјавио је да су већ преду­зете мере да се маџарски пукови повуку са фронта и да се распо­реде за од­рану маџарских граница. Та изјава разбијачки је де­ло­вала на вој­но јединство у Царевини, нарочито на фронту, тако да су наде за спас Монархије почеле да тону.

Најпре, Карољи је 25. октобра образовао Маџарско народ­но веће које је својим програмом затражило да се, уз гаранције нема­џарским народима на аутономију, Маџарској призна неза­висност у границама свих земаља које су биле под круном Све­тога Стевана. Поред тога, чим је под Карољијевим председни­штвом формирана нова влада, једна од првих њених одлука била је да се маџарске трупе врате у отаџбину. Ова одлука до­вела је до опште пометње у аустроугарској војсци затеченој на италијанском фрон­ту. Тек започета савезничка офанзива доби­ла је сасвим друкчије димензије: на вест да су 28. октобра у ита­лијанску Врховну ко­манду упућени аустроугарски преговарачи за примирје, отпочело је повлачење аустроугарске војске, а два дана касније, 30. окто­бра, пошто је маџарским војницима саоп­штена владина одлука да на свим фронтовима баце оружје, Ха­б­збуршкој царевини све је кренуло низбрдо.

У таквим околностима, за 29. октобар сазван је у Загребу хр­ватски сабор и, мада је тако пренебрегнута десет дана “ста­ра” изјава Народног вијећа да ће “у свим питањима у будуће једини представник и одлучни чинилац” бити оно, тамо су доне­сени сле­дећи закључци:

Први, “на темељу потпунога права народног самоодређења, које је данас већ признато од свих зараћених власти… сви доса­да­шњи државно-правни одношаји и везе између краљевине Хр­ват­ске, Славоније и Далмације с једне стране, те Краљевине Угар­ске и царевине Аустријске, с друге стране, разрешавају се… тако да од данас Далмација, Хрватска и Славонија не има с краљевином Угар­ском ни правно, ни фактично никакових за­јед­ничких државних послова”;

И други, “Далмација, Хрватска и Славонија са Ријеком про­гла­шују се посве независном државом према Угарској и Ауст­ри­ји, те према модерном начелу народности, а на темељу народ­ног јединства Словенаца, Хрвата и Срба приступа у заједничку народ­ну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба на цијелом етно­граф­ском подручју тога народа, без обзира на ма које те­ритори­јалне и државне границе, у којима народ Словенаца, Хрвата и Ср­ба данас живи”.

Наредних дана, маџарска јавност сазнала је барем три нове ве­сти: да се балкански фронт већ налази у Угарској, да је Ита­лија у име Антанте у Падови, 3. новембра, потписала примирје с Ауст­роугарском, те да су маџарски делегати спремни да отпу­тују у Бе­о­град и тамо са представницима Савезничке војске уго­воре тех­ничке појединости о спровођењу примирја на “свом” сектору. Истина, споразумом у Падови било је предвиђено да се аустроуга­р­ске трупе на балканском фронту повуку до предрат­них граница, али је Маџарима остављено да се позабаве дета­љима. Карољи­је­ва влада сматрала је да ће нова, демократска Маџарска, одвојена од Беча и благонаклоно третирана на ан­тантској страни, бити при­зната као неутрална и пријатељска, а да ће демаркациона ли­ни­ја према Антантиним трупама у најго­рем случају бити пову­че­на на петнаестак километара северно од Дунава и Саве. У очеки­вању повољног мира, министар војни Бела Линдер (1876-­1962, умро у Београду) чак је тврдио да Угар­ској ни војска више неће би­ти потребна, а нико од поли­ти­чара није ни рачунао са могућ­ношћу да Срби из Јужне Угарске затраже присаје­ди­ње­ње својој матич­ној држави.

После се све дешавало брзо:

 Антантне силе су 11. новембра потписале примирје са Не­мачком и тиме окончале Велики рат;

 Војна конвенција која регулише услове примене на Угар­ску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске пот­пи­сана у Београду 13. новембра, успоставила је примирје из­међу Србије и Угарске, с тим што је њеном првом тачком пред­виђено да “Влада Угар­ска повлачи све своје трупе северно од ли­није ко­ју обележава… ток Драве до спајања ове реке са грани­цом Славоније-­Хрват­ске”, односно на прузи од Осека, поред Ђако­ва, до Шамца, обухватајући целу Босну и Херцеговину и Дал­ма­цију, до рта Планка, или Пло­че, на око 35 километара ва­зду­шне удаљености од Спљета, запад­но;

Прочитајте још:  Илија Петровић: Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!

 Збор Сремаца у Руми, 24. новембра, затражио је “да се ос­твари јединствена и демократска држава Срба, Хрвата и Слове­наца под династијом Карађорђевића”, те да се, у непосредној вези са тим, “заступници Народног већа у Срему, као изасла­ни­ци наро­да, одлучују за непосредно присаједињење Срема Кра­љевини Србији”;

 Двадесет петог новембра, у Новом Саду, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Бачкој, Банату и Барањи, без обзира на погледе војвођанских демократа окре­нуте Загребу, донела је одлуку чија друга тачка гласи: “При­кљу­чујемо се Краљевини Србији, која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сва­ком правцу, не само нама, него и свима словенским народима, који с нама заједно живе”;

 Наредног дана, у Подгорици, “Српска Велика Народна Ску­п­штина у Црној Гори, као верни тумач жеља и воље цје­локупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањи­ма и завјетима својих предака који су се вјековима за њих бори­ли, одлучује… да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако ује­дињени ступе у зајед­нич­ку отаџбину нашег троименог народа С­р­ба, Хрвата и Словенаца”;

 Тих дана, одлуке о прикључењу (присаједињењу) Краље­ви­ни Србији донеле су и скупштине на­родних већа бањалучког и босанскохерцеговачког, као и Скупштина которска за под­ручје Србског Приморја, одлуке које су јавности (србској наро­чито) остале потпуно непознате, пошто се “југословенска” ис­то­ријска наука врло трудила да избрише све трагове о њима и њиховом одржавању. Исте судбине била је и одлука Земаљске владе за Далмацију да, уколико Народно вијеће Словенаца, Хр­вата и Срба не прогласи хитно уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, она ће то, за Далма­цију, учинити сама;

 Првог децембра, у Београду, пред регентом Александром Карађорђевићем (1888-1934), члановима србске владе и делега­ци­је из Загреба, др Анте Павелић (Зубар, Старији, 1869-1938, за разлику од доцнијег усташког поглавника) прочитао је Адресу са закључцима Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба да се “про­глашава уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Срби­јом и Црном Гором у једну јединствену државу”, да вла­дарску власт на целој територији новостворене државе врши краљ Петар Пр­ви Карађорђевић (1844-1921), односно регент Александар, да се образују јединствена парламентарна влада и народно представни­штво. Народно вијеће изразило је и жељу да се Привремено на­род­но представништво формира споразу­мом између Народног ви­јећа и представника народа Краље­вине Србије, установи одго­ворност владе према парламенту, остану дотадашње покрајинске управе које ће бити одговорне аутономним представништвима и под контролом државе, да се Конституанта изабере на основу општег, једнаког, равноправ­ног, тајног и пропорционалног права гласа, а дефинитивне др­жавне границе буду у складу с етничким границама на основу принципа народног самоопредељења.

У Одговору на Адресу, регент Александар је у име краља Пе­тра Првог прогласио “уједињење Србије са земљама незави­сне државе Словенаца, Хрвата и Срба (а не са међународно не­при­зна­том Државом Словенаца, Хрвата и Срба  ИП) у једин­ствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца” обећавајући вла­ду одговор­ну народном представништву, а чији ће први и нај­важнији задатак бити утврђивање државних граница у складу с етнографским на­челима.

При томе, регент Александар занемарујући садржину Вој­не кон­венције с Угарском, пропустио је да констатује са којим те­ри­то­ријама Краљевина Србија улази у ново Краљевство. Тим сво­јим недржавничким поступком, он је србски народ препу­стио ге­но­цидним радњама оних који су се на једном исто­риј­ском раскр­шћу определили за Југославију јер се друкчије није могло.

Све што је довде речено ваља “превести” констатацијом да је, од тренутка кад је било извесно да ће се Велики рат окончати распадом аустроугарског (и немачког) царства, до политичког уједињења јужнословенских земаља прошло тек седамдесетак дана.

Духовно уједињење са собом

Нажалост, са србских духо­вним уједи­ње­њем ишло је нешто теже и много спорије, што се ни по чему не сме приписати у грех парохијском свештенству, већинском делу црквене јерархије, онима који су, у складу са теоријама о демо­кратском друштву, само посматрачи збивања а не учесници у њима. Или, како је то записао Ноам Чомски (1928), најцитиранији мислилац нашег времена, народу је доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњих, али ни­ка­ко не треба да се ме­ша у њихово доношење, ма­кар колико се оне тицале њихове заинтересованости за “тему”.

У србској духовној пракси то је значило да су се послови у ве­зи с уједињавањем православних цркава са подручја ново­фор­ми­ране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца “уговарали” на срб­ским епископским конференцијама одржаваним у више­ме­сечним размацима, да се тамо расправљало у категоријама, у најуопште­нијој форми, те да су се приземна питања налазила изван епи­скопског видокруга. То се видело и на првом њиховом састанку, на самом крају 1918. године, када су закључили да постоји воља за уједињењем, али и вера да ће на уједињење пристати и црквени великодостојници из Црне Горе, којих, не зна се због чега, ту није било.

Или, када су током друге половине маја 1919. године, сви пра­вославни епископи из Босне, Далмације и Карловачке пат­ри­јар­ши­је заседали у Београду и, 26. маја, како је то известила ново­сад­ска Застава (број 107. од 27. маја), “у предмету уједиње­ња Српске православне цркве” изрекли “духовно, морално, и администра­тив­но јединство свих Српских православних цркве­них области, које ће се јединство дефинисати и уредити својим пу­тем, када се цео Архијерејски Сабор Уједињене Српске Црк­ве као једно незави­сно (аутокефално) тело састане под председ­ни­штвом свога пат­ри­јарха. Дотле се ово уједињење има изрази­ти у једном (петочла­ном) привременом одбору епископа иза­бра­ном од ове епископске конференције”.

Или, на своме трећем скупу током прве половине децембра 1919. године у Сремским Карловцима, епископи су усвојили “На­црт закона о проглашењу и васпостављању Српске Патри­јарши­е”, баш као да су знали, по нечем вамо, да ће се преговори србских представника са Цариградском патријаршијом окон­ча­ти у србску корист и да ће она 19. марта 1920. године признати и благословити уједињење србских црквених области. А и кад је то признање по­стало свима познато, требало је да прође по­доста времена не би ли се епископи поново састали и, 9. сеп­тембра 1920. године, про­гласили себе Светим архијерејским са­бором Србске православне цркве.

У том подугом међувремену дешавало се понешто и “у при­земљу” србскога православља. То “понешто” најлакше се мо­же пра­тити излиставањем београдског “Весника”, црквено-по­ли­тичког и друштвеног листа покренутог одлуком Главног од­бо­ра Свештеничког удружења Краљевине Србије (основаног крајем осамдесетих година 19. века), представника удруженог свештен­ства Босне и Херцеговине, Карловачке митрополије и Црне Го­ре. Како је уредник Драгутин Димитријевић, парох при београд­ском храму Светога Марка, написао у уводнику за први број од 20. апри­ла 1919. године, лист не тежи клерикализму (идеологији пап­ског католицизма  ИП) будући да “српска црк­ва и њено све­штенство никад нису били клерикални, ни онда чак кад су у Народном Пред­ставништву имали много већи број заступника од ма кога стале­жа и када су могли, да су само то хтели, то бити”.

Прочитајте још:  Мирослав Пушоња: Младима са љубављу или што даље од Хантингтонових сукоба цивилизација

Право на уједињавање

По природи ствари, једна од првих те­ма  али најважнија, била је неостварено јединство србске цркве у условима када је, после војничког и политичког краха Централ­них сила, успостављено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Мора бити да се о србском духовном разједињењу причало на раз­ним странама, пошто у “Весниковом” 3. броју (4. мај 1919), прота М. С. Анђелковић позивајући се на мишљења неких да главну пре­преку за јединство србске цркве представља чињеница да се црк­ва у Босни, Старој Србији и Маћедонији на­лази у окриљу Цариград­ске Патријаршије, пише да је “наше др­жавно или политичко је­дин­ство довољан услов и за интегритет Српске цркве”. (Србска црк­ва у Босни и Херцеговини формал­но канонски зависна од Цариград­ске патријаршије, самостално је деловала по уредби црквено-про­светне управе од 31. јула 1905. године). Јер, како он даље каже, србско право на уједињавање не може се оспоравати неким пра­вом Цариградске патријар­шије, нарочито због тога што би основ­но начело у њеном дело­вању морало бити засновано на моралу.

Кад је већ тако, прота Анђелковић предложио је “да српска Метропола Краљевине Југославије, која је у Београду, одмах по­зове на велики црквени сабор представнике српске цркве и свих српских покрајина”, те да на том сабору “најсвечаније про­кламује црквено или духовно јединство свих српских цркава”.

Биће да је прота Анђелковић предлагао оно што је већ било до­говорено јер су се сви епископи, њих шеснаесторица (одсутни су били само епископи шабачки и пакрачки), састали 24. маја 1919. године и, под председништвом црногорског митрополита Митро­фа­на Бана (у свету: Марка, 1841-1884-1920), најстаријег по посве­ће­њу, једнодушно прокламовали “уједињење српских пра­вослав­них цркава из свих црквених области наше Краље­вине”.

“Весник” је вест о томе објавио 1. јуна, у свом седмом броју, уз коментар да црквено уједињење “није више ни само леп сан ни­ти само лепа жеља но… један од крупних догађаја који засеца у црквено-државни живот наш, и управо је јединствен с погле­дом на историску прошлост нашу. До сада разједињене и гео­графски и политички одвојене једна од друге наше покрајинске сестре, пра­вославне цркве, преко својих мироносних представ­ника похитале су на позив поглаварства црквеног у Србију… у топли заједнички загрљај…. Сами акт присаједињења изведен је у духу пуне саглас­ности и најлепшег братољубља”.

Без обзира на све што је ту речено, непотписани аутор тога текста изриче и резерве према свему што је договорено, да ли као своје мишљење, да ли као званичан став оних који су до­носили од­луку о уједињењу: “Одлуком конференције свакако је за сада уда­рен само темељ на коме ће се коначно уједињење свих обласних цркава извршити тек када се нове географске границе буду при­знале и утврдиле на Конференцији Мира”.

Годину дана касније, 24. маја 1920, “Весник” је у свом 15. броју објавио текст “Уједињење Српске Православне Цркве” Михаила Медаковића који у самом уводу напомиње да се “ни­гдје не сврша­вају послови с таквом оријенталском спорошћу, као што је то случај у Српској Православној Цркви”. Наиме, он констатује да је прошла пуна година како су србски архијереји објавили urbi et orbi уједињење Србске православне цркве, да је уједињењу, три месеца касније, свој обол дало и парохијско све­штенство ствара­њем “Српског Православног Свештеничког Уд­ружења”, да Ар­хи­јерејски сабор покушава да са Цариградом и Атином изнађе за­кон­ску форму којом би се свештеним лици­ма дозволило склапање другог брака, “да наша црква није још уједињена и да они не го­воре једним гласом, како су нам то об­јавили г. г. Архијереји прије годину дана”, али је исто тако изве­сно да је све то време истекло без и најмањег наговештаја да ће архијереји учинити нешто да се у цркви “покаже рад и живот на свима линијама, да се задовољи оправданим захтевима свештен­ства и народа, да се у цркви уведе Српски језик…”

Са гледишта Медаковићевог, два су разлога томе: први, “по­зната српска слабост и таштина, да свако хоће да буде први, а ни­ко други”, да се “преосвећени г. епископи не могу погодити ко ће заузети репрезентску улогу у Српској православној црк­ви” и по­ста­ти патријарх, и други, да су исти ти епископи, уместо што су за­тражили благослов Цариградске патријаршије за об­но­ву старе Пећке патријаршије, то питање решавали “у смислу канонског уређења свете православне цркве. Познато је из ка­нонског права да је редовно давано првенство оном Архијереју, који је намје­штен био главном граду. Мада је јерусалимски Епископ заузимао најстарију и најважнију катедру, из које се не­кад управљала сва црква, ипак су Епископи римски, цари­градски, александријски и антиохијски имали првенство пред њим због важности својих градова. Кад су могла наша три пле­мена манифестовати своје народно уједињење и заједничку др­жаву Краљевину СХС у Бео­граду, зашто то не учини и српска православна црква? Или је ваљ­да садашњим автокефалним црк­вама у ослобођеним крајевима сметало то, што још није уре­ђено заједничко издржавање цркве и свештенства? Јамачно то не. Јер духовно уједињење цркве могло се спровести без обзира на то, ко и како дотира поједине провин­ције црквене и органе у њима… Како је ко могао, онако је и доти­рао. Дочим духовно и морално уједињење може бити само једно у цијелој српској првославној цркви.

Гледе друге сметње, није је требало ни постављати. Ми смо имали своју српску патријаршију од 1346, до 1766 кад је укину­та… силом, по жељи фанара султановим ферманом. На то нико од Ср­ба нити од њихових Архијереја пристао није. Зар смо ми да­нас дуж­ни признати и оно, што је силом учињено. Уопће, црк­ве­но право није никад признавало силом створено правно ста­ње. И како је балканским и свјетским ратом учињен крај тој си­ли, то смо ми Ср­би ipso facto (самим чином) дошли до свог права. Уосталом, силом одузето право, може силом и враћено бити”.

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *