Косово и Метохија из заборављеног угла
Косово и Метохија из заборављеног угла
Недавно смо од једнога “важног” историчара могли чути извесну количину похвалних речи на рачун владарских “достигнућа” по “добру” упамћеног ЈахачаСаЧелаКолоне (1892?-1980), а “околних” дана, 7. априла, могли смо на Васељенској телевизији прочитати да се “легендарни бунтовник против албанског терора на Космету и оснивач Српског покрета отпора, Коста Булатовић, данас упокојио у Господу у својој 86. години живота.
Српски покрет отпора је настао као реакција на демонстрације косовских Албанаца 1981. године. Већ идуће године почињу први протести Срба против ‘перфидних притисака са позиција државе‘. Године 1983. Срби организују групу која је отишла код тадашњег председника Председништва Србије Љубичића, а наредих година протестују по разним градовима.
Српски покрет отпора је организовао демонстрације Срба у Косову Пољу 1987. године, где је Слободан Милошевић изговорио чувене речи ‘Нико не сме да вас бије!‘
Косту Булатовића су албански терористи покушали да убију у намештеној саобраћајној несрећи после које је остао тешки инвалид. После погрома на Космету, Булатовић се преселио у околину Даниловграда, где је и преминуо”.
За обично добро необавештене читаоце, нарочито оне који знају све и који би, само да им се то препусти, косовскометохијске невоље рашчивијали још јуче – прилично информативно, а састављачу овога текстића, који се, у Удружењу књижевника Србије (УКС), у Београду, Улица Француска 7, са Костом Булатовићем (1937-2023) срео на протестним вечерима приређеним с пролећа 1986. године због утамничења једнога новосадског универзитетског професора, чини се да би добро било присетити се и неких косовско-метохијских збивања са саме средине осамдесетих година 20. века, а непоменутих у наведеној “васељенској” вести.
Петиција 2.016
На једном од састанака београдске секције писаца (14. децембра 1985), највише времена утрошено је на расправу о петицији грађана с Косова и Метохије, која је између осталих, упућена и Удружењу књижевника Србије. “Петицију испод које има 2.016 потписа писци су подржали и одлучили да се објави у ‘Књижевним новинама’… У ‘врућој’ атмосфери било је разних предлога и оцена у којима је било и неких претеривања. Договорено је, на предлог Јакова Гробарова (Миладина Ковачевића – 1938-2013), да делегација УКС оде ових дана у Скупштину С(оцијалистичке) Р(епублике) Србије да би разговарала о петицији” (Вечерње новости Београд, 15. децембар 1985, 17).
Уз напомену да се нико у Удружењу књижевника Србије, а ни на некој другој страни, није питао да ли је текст поменуте петиције “књижевно добро артикулисан” (као што је то повремено говорено о неким “пријатељским и непријатељским” текстовима кад се од њих требало “оградити”, из разних разлога, понајвише из страха), као и због чињенице да ће његова појава утицати на даља догађања у Србији (и Југославији), дајемо га овде у целости:
“Изложени насиљу непознатом историји мирнодопских услова у колевци своје отаџбине, ми потписани Срби са Косова и Метохије чинимо последњи напор да легалним начином заштитимо право на животе наших породица.
Ситуација у реалитету је поражавајућа: окупиран је део Југославије, простор нашег историјског и националног бића, а геноцид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији стекао је право грађанства. Није прилика, нити је то могуће урадити, да износимо досије најцрњих недела.
Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовиниста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и светињама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и заташкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, противно свакој памети, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање идеологије која по методама и циљу припада фашизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Метохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.
Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају социјалистичком идеологијом.
Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сваком месту, институције власти у Покрајини остају пасивне. Нечињењем оне чине, та пасивна резистенција је апсолутна и активна потпора и легализација насиља. Лабави закључци игре заједнице о потреби промена стања на Косову и Метохији благовремено су блокирани опструкцијом власти.
У међувремену терор над нама Србима се свакодневно појачава на очиглед Европе и целог света, на срамоту Југославије.
Куда то води?
Уверени да наша највиша законодавна тела неће, не могу и не смеју остати равнодушна према спровођењу геноцида над нама Србима на Косову и Метохији, чинимо последњи покушај да се овим начином стане фашизму на пут.
Због тога захтевамо хитне ванредне седнице Скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије, а за дневни ред прилажемо наше следеће захтеве:
1. Гаранцију остваривања наших основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су нам апсолутно одузета.
2. Да Социјалистичка Република Србије добије исти статус државности као и друге републике у Југославији.
3. Да се сместа из органа власти Покрајине и Републике искључе и подвргну одговорности великоалбански шовинисти, који су инспирисали, водили и воде побуну на Косову и Метохији и омогућили освајање територије Југославије од стране великоалбанских шовиниста. Одговорност захтевамо и за кадрове српске националности који су својим опортунизмом и каријеризмом служили и служе тој идеологији.
4. Да се јавно изнесу имена твораца пројекта насиља над нама Србима на Косову и Метохији, без обзира који су положај заузимали у нашој земљи. Поуздано, тај пројекат није резултат случајности нити је настао само у овом простору и у овој земљи.
5. Да се откаже даље гостопримство свим емигрантима из Албаније, насељаваним од 6. априла 1941. године до данашњег дана, без обзира да ли су насељавани по Мусолинијевом програму или, касније, по пројекту Енвера Хоџе. Они на територији СФРЈ, супротно Закону, поседују некретнине, а већина њих предњачи терором над нама Србима. Југославија, на жалост, не зна ни њихов број, а по нашим подацима има их преко 260.000. Ни један једини Србин из Албаније протеклих деценија није емигрирао у нашу земљу и ако их је према познатим подацима у Албанији више од 30.000. Изложени најцрњем терору они у Албанији једноставно као националност не постоје. Никада раније најодговорнији појединци и тела ове земље нису то питање поставили.
6. Да се хитно пониште сви купопродајни уговори продатих српских имања, без обзира да ли су их од нас изнудила физичка или правна лица.
7. Захтевамо да се под надзором републичке и савезних власти без одлагања спроведе повратак прогнаних српских породица.
8. Да се изврши реконструкција више хиљада »несталих« судских предмета, преиспитају сумњиве судске одлуке и изврше радикалне промене функционисања судства.
9. Да се на Косову и Метохији уведе службени језик као на територији целе Републике Србије. То је наше право које је одузето нелегално.
10. Да се укине албанска застава са симболима које сада има. Ми нећемо у својој земљи да живимо под туђом заставом. Туђа застава је увек била повод слободарским ратовима против окупатора.
11. Да се изврши реконструкција досијеа балиста који живе у земљи и иностранству а која су свесно уништена после 1966. године. Мере безбедности читаве државе то намећу као обавезу.
12. Захтевамо од највиших партијских органа да се изврши рехабилитација свих кадрова који су због свог ангажовања против великоалбанских шовиниста морално и политички дискредитовани, пали као прве жртве те идеологије која је обелодањена.
13. Да се приликом запошљавања и делегирања суспендују постојећа нелегална правила заступљености по кључу што је супротно Уставу и основним људским правима, и да се приступи примени паритета.
14. Да у раду Скупштина по нашим захтевима учествује делегација састављена од потписника ове петиције коју ми одредимо. Делегација би аутентично пренела и образложила делове који су нас довели до оваквог стања. За предвођење наше делегације предлажемо другове: Светозара Вукмановића Темпа, Батрића Јовановића, Тодора Славинског и Зарију Мартиновића.
15. Апсолутно одоцнеле промене налажу да се ванредне седнице Скупштина одрже што пре и захтевамо да то буде најдаље до 30. октобра 1985. године у присуству јавних гласила.
Досадашњи разговори о проблемима нас Срба на Косову и Метохији нису дали резултате. Садашње понашање власти у Покрајини одузима правни легалитет једној држави и форсира безвлашће.
Број потписника ове петиције је репрезентативног карактера. Сматрали смо да већи број није ни потребан, а и услови под којима је настала ова петиција, који вама нису непознати, изузетно су ризични за нашу сигурност. Освете над нама и нашим породицама због петиције су врло очекиване.
Уколико и овом приликом позитивне социјалистичке снаге у Републици и Федерацији буду надвладане од снага рђавих намера, ми упозоравамо да више нисмо у ситуацији да незаштићени подносимо геноцид фашиста над нама, нашим породицама.
Трагичне последице неће оптерећивати нашу савест, јер су изнуђене реалном ситуацијом, јер бранимо голе животе и отаџбину.
Угроженост нас Срба на Косову и Метохији значи апсолутну угроженост српског народа уопште”.
Уз напомену да сва питања, обавештења или примедбе треба достављати Кости. Булатовићу, ова Петиција послата је на седамнаест (17) адреса, међу њима скупштинама, председништвима, извршним већима (владама) и комунистичким руководствима Југославије и Србије, као и академији наука наводно србској.
Текст петиције објављен је у београдским Књижевним новинама, листу за књижевност, уметност и друштвена питања (број 700-701, 15. децембар 1985), под насловом Захтеви 2016 становника Косова, без икаквог коментара.
Није по партијском укусу
На другим странама, та је петиција ипак била врло запажена, пошто је још “врлије” реметила званичну партијску и државну политику. Наиме, вишедеценијски шиптарски притисак на србски живаљ с Косова и Метохије заташкаван је намерно, односно злонамерно јер је партијски апарат Комунистичке партије Југославије (и Србије), потоњег Савеза комуниста, тако штитио своју основну линију да Косово и Метохију треба одузети Србима (такозваним великосрбским хегемонистима) и предати је Арбанији. Био је то наставак погубне политике Србске социјалдемократске странке Димитрија Туцовића (1881-1914) који се у свом удвориштву социјалистичкој Интернационали чврсто држао тезе да је арбанашка побуна из 1913. године “због које је Србија морала мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изазивају”; појаву србске војске у тим крајевима он је назвао “окупацијом… са истока до на саме капије клисура и кланаца” (Д. Туцовић, Изабрани списи II, Београд 1950, 124-126), а чак и кад Косово и Метохију зове Турском, не смета му да Призрен, Ђаковицу, Пећ и Приштину прогласи “главним местима Северне Арбаније” (Исто, 81).
Тако у припремној фази “левог” идеологизовања србског народа, да би се Косово и Метохија “запутили” из Србије први пут формално на комунистичкој Бујанској конференцији, одржаној од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944. године, у селу Бујану, на северу Арбаније, уз учешће 44 Арбанаса (и Шиптара) и свега седам Срба (и Црногораца). Основни закључак те дружине био је да “осећају дужност да укажу на прави пут… да се Шиптари са Косова и Метохије уједине са Албанијом”, путем “заједничке борбе са осталим народима Југославије против окупатора и њихових слугу”. Тај курс настављен је непосредно по “ослобођењу” кад је Србима прогнаним отуда непосредно по капитулацији Краљевине Југославије, забрањен повратак на своја огњишта, а отворен пут дивљој шиптарској колонизацији из Арбаније. Две године касније, арбанашки комунистички шеф Енвер Хоџа (1908-1985) дошао је у Београд да, у складу с обећањима која је раније добио од Јосипа Броза, “преузме” Космет, али је Сретен Вукосављевић (рођен као Тмушић, 1881-1960), министар за аграрну реформу и колонизацију, одбио да потпише наредбу о исељавању преосталих Срба с тих простора. Енвер Хоџа вратио се празних руку, али је зато над Србима отпочео заједнички шиптарски и државни терор – који ни до данас није престао” (Атанасије Урошевић, Горња Морава и Изморник, Насеља и порекло становништва књига 28, Београд 1935, 349).
Крајем јануара 1986, у текстовима Петиција Сл. Вучковића и М. Лалића, и Сва значења петиције Мирјане Живковић, објављено је да се на седници Актива комуниста чланова УКС говорило и о петицији 2.016. А према извештајима које су, у истоветном тексту, дале Вечерње новости и Политика (оба у антрфилеу), у уводном излагању секретара Миленка Вучетића речено је: “Одбацивање и осуда ‘петиције грађана Косова Поља’, када се она посматра само као вапај стварно угрожених људи, када јој се не прилази с нужном критичношћу није лака ствар. Али, ту петицију ваља сагледати у свим њеним димензијама и одредити се према свим њеним значењима. А у њој, морамо признати, има и реваншистичких, и националистичких, и догматских делова” (Вечерње новости Београд, 24. јануар 1986, 20; Политика Београд, 24. јануар 1986, 13).
И то је, по прилици, био подалеки одјек оног (у јавним гласилима) прећутаног скупа око 400 бораца с Косова и Метохије који живе у Београду, одржаног 12. децембра 1985. године, на коме је, током четворочасовне расправе, потврђено све што је наведено у петицији с Косова и Метохије. “Контрареволуција још траје, а њен континуитет одржава се на програму чији су многи ставови већ реализовани; идејне вође те контрареволуције до данас још нису узимани ни на политичку ни кривичну одговорност; одлуке Бујанске конференције (1942/43) поставиле су темељ издвајању Косова и Метохије из Југославије; Косово и Метохија се организовано насељавају наводним емигрантима из Арбаније којима су се додељивали земља, куће, инвентар; кадровска решења у многим службама, нарочито у правосудним органима, не одговарају задацима постављеним у партијским платформама; званична пропаганда на Косову и Метохији окренута је Тирани и позива Шиптаре да се одвоје од Србије и прикључе Арбанији; у руководствима у покрајини још увек се налазе личности које су биле у спрези или су остали на сепаратистичким позицијама, а више њих чак је и изабрано у одборе и тела СК за припрему 13. конгреса СКЈ.
У петицији нису помињане личности, а на овом скупу најчешће се говорило о Фадиљу Хоџи (1916-2001, по прилици: држављанину Арбаније! – ИП), који је најодговорнији за сепаратистички покрет на Косову и Метохији; био је главни инспиратор и организатор Бујанске конференције, а тамо се, као и касније, врло трудио да се остваре захтеви Енвера Хоџе постављени Централном комитету КПЈ, посредовањем Ивана Милутиновића (1901-1944); у оружаној контрареволуцији на Косову и Метохији, у својству команданта Оперативног штаба, договорио се с одметницима да пређу у партизане, после чега се прикупљених 5.000 балиста окренуло против партизанске војске; био је тада смењен, заведена је Војна управа, али је он деценијама остао на кључним партијским и државним функцијама, тако да је у једном мандату био и председник Председништва Југославије” (Књижевне новине, број 702, 15. јануар 1986, 4).
“Злоупотреба књижевничке трибине”
Како је Удружење књижевника Србије кренуло 10 фебруара са протестним скуповима у одбрану онога утамниченог професора, Председништво Централног комитета Савеза комуниста Србије оценило је 14. марта 1986. године да поједини видови активности Удружења књижевника Србије поново узимају неприхватљив смер. О томе је издато и посебно саопштење с акцентом на активност трибине Удружења “на којој је у новије време пружена могућност националистима и другим противницима политике равноправности и самоуправљања да иступају и износе своја позната становишта. Таква активност трибине баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уређења. Удружење је део фронта социјалистичких снага нашег друштва и оно не може да буде политички центар за нападе на политику Савеза комуниста у шта би хтеле да га претворе управо ове конзервативне снаге. Тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изговор за ескалацију националистичких и других погледа и за претварање Удружења у институцију изнад свих других и специјалну адресу на коју треба да стижу жалбе људи из Косова. Да би се тим тенденцијама стало на пут потребно је да се у Социјалистичком савезу Србије покрене шира активност и обаве расправе о свим актуелним проблемима који стоје пред Удружењем књижевника Србије, укључујући и питање избора председавајућег Савеза књижевника Југославије. У решавању тог питања треба следити демократски пут и супротставити се вештачкој политизацији и притисцима било с које стране они долазили” (Политика, 15. март 1986, 1).
Наводно, партијски врх не жели да се директно меша у рад Удружења књижевника Србије и његове трибине, већ налаже Социјалистичком савезу, својој продуженој руци, себи самом, такорећи, да то он учини. Опет наводно, биће то “демократски пут”, и тиме ће се избећи “вештачка политизација”. Савез комуниста, заправо, не притискује Социјалистички савез, он само тражи од њега да се умеша у целу ствар; подразумева се да се то “мешање” у рад Удружења књижевника Србије неће сматрати притиском. Није искључено да је баш такво недиректно непритиснуто немешање у трибине и друге митинге, не само књижевничке, подстакло афористичара Александра Баљка (1954) да каже како се “строго забрањују сви масовни митинзи јер за њих нема довољно интересовања у јавности”.
А што се Косова и Метохије тиче, наивном посматрачу могло би се учинити да Савез комуниста “нешто” ради како би били отклоњени “тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању”, због чега се Удружењу књижевника Србије пребацује што се тим питањима уопште бави; било би добро да се оно искључи из теме јер тада би жалбе ишле само у партијски и државни врх и отуд се не би појављивале у широкој јавности; та јавност тада не би ни знала за косовске невоље, па би у кући владао мир.
Свршиће се…
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.