Украјински малоруси и ми

Украјински малоруси и ми.

Загонетке малоруског карактера.

Једна од најкраћих и најсјајнијих слика западног Украјинца дата је у серији “Ликвидација” Сергеја Урсуљака (2007). Дејвиду Гоцману долази неки далеки рођак неког грба (нескривена ругалица сценаристе и режисера) и каже: „Ево ти је дошла девојка, оставила ситницу. – Где је та ситница? „Овај, отео сам јој ту цигарету“ …

Слушаш и размишљаш: откуд ова мешавина охолости и глупости, каква у Руса никада није виђена? Односно, или пушите цигарету и у овом случају ћутите, или је проследите. А паљење и разговор о томе је врхунац тајанственог малоруског карактера. 

Последњи пут, петнаестак-двадесетак година, било је могуће посматрати апсолутно невероватну параду глупости, коју су организовале независне власти независне државе. Неко се правио да ништа не примећује, неко се закикотао И закикотао…

Али парада украјинске глупости је требало да упозори, гурајући на најодлучнију акцију. Јер „нација“, која се деценијама усађује оно што је усађивано малорусима-украјинцима, није само непредвидљива. Она је опасна, као насилна, бубуљичаста шипражја која мрзи свог старијег брата, који те је откупио из заточеништва, односно спасио. 

Мржња таквих спасених је понекад много јача од захвалности. У размерама великог народа захвалност нестаје после три-четири генерације, а после пет-шест генерација јавља се потреба да се значење свих појмова преокрене наопачке. 

Плави сан безмозних одувек се сводио на то да су, кажу, могли да пију баварско пиво и једу свињске кобасице, али није ишло… А пошто пристојан временски период већ лежи од правог догађаји од прошлог века до данашњих дана који се корак по корак претварају у празнину Празнину треба нечим попунити. Испунити, наравно, херојским и узвишеним. 

И почиње дивљање фантазије! Украјинци, или Малоруси, који су допузали до руског цара, прљајући свилене панталоне у прашини и тражећи заштиту од неверника, спас од заточеништва и смрти, одједном схватају да је све то лаж. Није! Фантазија, ослобођена окова здравог разума, поквари се, препусти се свему озбиљном; древни укри почињу да копају мора, граде планинске ланце, подучавају неразвијене Грке и још безумније Римљане, пишу словенско-аријевске Веде (узгред, нудили су ми да напишем ове Веде деведесетих, али је хонорар био оскудан). Иначе би било смешно: свет би знао како су рогули кротили вукодлаке и, уопште, владали светом. Помешали су амброзију са мухаром и протерали Викинге као мишеве … 

Не шалим се. Украјинци, ови исконски Словени-Аријевци, синови богова, постадоше тесни на Земљи, досађују им се у рају, и отераше целу гомилу у Валхалу. И уживају у рају сурових скалдова: ујутру се боре, увече пију, и тако хиљадама година. Бруннхилде се крију иза дрвених штитова својих мужева, али где су против челокљуног Опана !! Како затегнуто “ћу пасти, зезнуто” !! Шоља вотке, круг мушице – и само напред, смрви лобање северњацима! А свуда около вукодлаци, арије, менаде… 

На овој позадини, расколнички поступци разбојника из неке ПЦУ, која је постепено гутала УПЦ Московске патријаршије, не личе на дивљу изопаченост, већ, да тако кажем, на логичан чин успостављања нове (украјинске!) државе. религија. Очигледно, чак су и кокаинске власти Украјинаца почеле да схватају да весеље најлуђег, изопаченог паганства, које није подложно никаквој контроли, није оно стање које је потребно за освајање „Русње“. 

… Православна црква је прошла много – преживеће и још један раскол који је дошао из Украјине, а покренуле су укронаци власти. Шта да радимо са викинзима мухарима?

Генадиј Симаков/Васељенска/ФСК.РУ

Бонус видео