НАТО је у несагласју с временом

НАТО је у несагласју с временом.

Западна војна алијанса, оличена превасходно у америчкој војној моћи, нашла се суочена с проблемима који суштински утичу на њен опстанак. Тога су свесни многи, па чак и у самом срцу организације – у Бриселу. Оно што је креирано с јасном намером да испуни историјске идеје Наполеона, Хитлера и сличних, а то су војни и сваки други продор ка Уралу и гажење великих руских простора, доведено је озбиљно у сумњу.

У Европи све више превладава мишљење да чланство у НАТО-у, па и у другим сличним гломазним војним асоцијацијама, није једини пут ка општем миру. Међусобна економска зависност и сарадња далеко су перспективнији. И јефтинији. Издвајати два одсто сопственог годишњег буџета у пумпање америчке војне индустрије мало коме је данас привлачно. Још мање је то фактичко довлачење потенцијалног противника на сопствене границе. А управо то је резултат продора алијансе на исток и уништавања тзв. бафер зоне према Русији, оличене у Пољској, Мађарској, Румунији, Белорусији…

Такође, објективни губитак немалог дела суверенитета сваке земље понаособ, и то оног суштинског, везаног за безбедност, мало коме иде у прилог. Подсетимо, армијама земаља чланица војног савеза не управља се из домаћих генералштабова него из централног, у којем ни реч појединца па тако ни специфични интереси, немају велику снагу. А то значи и обавезу куповања наоружања (потребног или не) само из извора и по ценама које одреди заједничка команда. Она у Вашингтону и Бриселу. И, не на крају, зашто би неко из нпр: Аустрије, Словачке, Белгије… ишао да гине на истоку Европе, или било где у свету, зато што нешто такво одговара америчким генералима који за то време седе у миру, далеко од бојишта.

Подсетимо, НАТО и није створен како би обезбедио сигурност у Европи из времена по окончању Другог светског рата. Објективно, Старом континенту у поратном распореду моћи нико и није могао да прети. Ни ратом ослабљени СССР, ни Кина, ни било која држава из Африке, Азије, Јужне Америке. Опасност је претила искључиво од стране САД, које су као једна од победница на европском терену задржале распоређене десетине хиљада својих војника под пуном борбеном опремом, спремних да интервенишу у сваком тренутку и без намере да се једнога дана врате кућама. Поједине земље, посебно поражена Немачка, биле су практично под пуном окупацијом, претворене у класичне америчке или совјетске војне базе. На источној страни континента није било ништа другачије. Само су последице прохујалог рата биле још видљивије.

Нестанком СССР-а и настанком нове Русије околности су се промениле. Безбедност је постала заједничка брига обеју до тада идеолошки подељених страна. Европске земље су брзо схватиле да паре које издвајају за наоружање НАТО-а баш и нису добра инвестиција. Поготово што су одлазиле, углавном, у џепове америчких произвођача чијим стандардима је све и подређено. Али сарадња на релацији Запад–Исток данас није ствар добре воље, већ насушна потреба.

У том новом распореду улога САД озбиљно је доведена у питање. Рат у Украјини показао се зато као добар повод за обнављање доминације прекоатлантског моћника. Почело је државним ударом 2014, када су на власт у Кијеву дошли отворено проамерички (не и проевропски) настројени политичари. Поново је оживљен хладноратовски концепт поделе континента.

Европљани су се нашли збуњени, угрожен им је мир на који су се током деценија навикли, а за који су веровали да су га обезбедили победом над Хитлером. Заборавили су да су им тај мир донели пре свега совјетски и амерички војници, а да је учешће локалних ослободилачких покрета било најчешће тек симболично. Као да је дошло време за наплату рачуна.

У тренутку када се цео свет отвара, Европа се повлачи у идеолошку љуштуру, сличну оној из педесетих и шездесетих година прошлог века. Али гломазни војни савези више нису решење. У недостатку идеолошке компоненте поједине земље окрећу се добросуседству с коренима некадашњих заједништава заснованих на историјским коренима, религији, вековном току друштвених промена… Потребна је нова обнова. Објективно млак одзив већине европских чланица на позиве из Брисела у нови бој против Русије зато је мало кога изненадио. Иако је пропаганда коју су повели електронски медији била јача него икада досад.

А онда се у све уплела – Кина. Европљани су се суочили с могућношћу да ратују против земаља које су за њих саме од животне важности. Затворити доток руских енергената и кинеске потрошне робе значило би омчу око сопственог врата. И све то само зарад жеље Американаца да се после пораза у Вијетнаму, Ираку, Сирији, Авганистану… још мало играју рата. И то преко туђих леђа. Стварање АУКУС-а (војног савеза САД, Велике Британије и Аустралије) само је уверило Европљане да им се спрема ратовање за туђе интересе.

Слободан Самарџија/Политика

Бонус видео