Оружје и породица

Подсети ме жена на мој захтев да добијем право на ловачко оружје. У то време живео сам у Крагујевцу. Званичан извештај из војног одсека био је да сам војни рок завршио као зрела, одговорна и посвећена личност. Био сам ожењен и имао једно дете.

Радио сам у просвети. Захтев сам поднео јер су моји претци увек били под легалним ловачким оружјем. Отац је проценио да је дошло време да наставим традицију. У то време познавао сам чика Граду из Раче који је радио у МУП- у Крагујевца. Познавао сам и готово све младиће који су били деца утицајних и виђених људи у Крагујевцу. Многима је чика Града помогао да добију дозволу за пиштољ или ловачко оружје. У то време није било пуцњаве у граду, а камоли по школама. Уз њих би се качило нешто и од сеоских дечака који су одлазили у повремене ”набавке” екслузивних роба у иностранство. Сатови и огрлице увек су били у моди. Не сећам се како су мене одбили. У сваком случају, жена ми пре неки дан рече да сам тражио дозволу и да је нисам добио. Заборавио сам.

Да је било по законској процедури сигурно би је добио, као што је неки од мојих познаника сигурно никада не би добили. Па шта је било по среди? Дискреционо право одређених особа из МУП-а.

Они су ти који су давали и одузимали и подводили то под институционалну норму. Зашто ово пишем? Због тога што се нисмо из те тачке померили ни за ”јоту”. Дискреционо право појединца да даје и узима остало је да важи. И зато нама није потребан никакав закон. Довољно је да не оманемо у појединцима. И још нешто, систем испуњен културом. У то време мог захтева пуцало се само на свадбама.

Данас се на свадбама не пуца ни у јабуку али се зато пуца на свим другим местима. У министра полиције, премијера, министра одбране, директора ваздушног саобраћаја, случајне пролазника па и децу. Ти што данас пуцају не веселе се. Не веселе се ни они који су присутни на месту пуцњаве. И још је нешто важно. Ти што данас пуцају не траже дозволе за ношење оружја. Не желе било шта што их идентификује са групом у којој користе стрељиво. Они су ”светско, а наше”! Они разарају групу, а не сабирају.И строго се држе природног правила; за остварење циља, увек ће се наћи одговарајућа средства. То што ће дело бити преквалификовано у терористички акт, за извршиоце, мало мења на ствари.

Производ свести која ствара гнев и културе која га оберучке прихвата, јесте проблем који ваља решавати. На љуту рану иду благи мелеми. Када породица поново постане светиња, а народ препозна њене вредности, биће више љубави, а мање гнева. Више Авеља, а мање Каина. Више посвећених него просвећених. Наоружајте се стрпљењем и добрим делима. Живот није спринт. Он је један веома дуг маратон са низом препрека за које накнадно сазнајемо да су биле потпуно неважне, иако су у том тренутку личиле на пресудне.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: